НИКОЛА ВРЗИЋ: Високи притисак и ниске побуде

„Модел две Немачке” је варијанта која је изгледа опет на преговарачком столу Београда и Приштине, макар и неформално

Када би намере специјалног америчког представника за Западни Балкан Метјуа Палмера према Србији биле онолико добре колико је одличан његов српски језик, не бисмо имали разлога за бригу, већ за спокој због тих његових намера. Авај. Ако је Палмерова употреба српског језика пријатно изненадила све који раније нису имали прилику да га чују – а опет, он јесте српски зет – све оно што је ових дана, током обиласка нашег дела света, Палмер изговорио на језицима којима се успешно служи није представљало никакво изненађење, а камоли пријатно. Ово већ и зато што специјални амерички изасланик уопште и није власник својих намера на овим просторима већ су то његови послодавци из Вашингтона, а они су одавно одлучили шта би с нама и сада само покушавају да пронађу начин да нам то и учине. Па су зато и Србе приупитали шта треба да нам ураде да би добили оно што желе, у овој комбинацији повишеног притиска и њихових ниских побуда којој присуствујемо…

Елем, након што је Метју Палмер обишао Скопље и Приштину и одатле кренуо пут Београда, овдашњи медији имали су сасвим довољно разлога да примете како „Палмер појачава притисак на Београд“ (Вечерње новости) и да иза његових „претњи“ (Блиц) стоји притисак Америке који је изазван, тумачи овај лист, америчком забринутошћу због „распоређивања и набавке руског наоружања“, одбијања Европске уније да Северној Македонији и Албанији удели датум почетка преговора о прикључењу, те унутрашњих сукоба у Вашингтону између Стејт департмента – који је именовао Метјуа Палмера за свог специјалног представника за све нас – и Беле куће која упркос Палмеру има сопственог специјалног представника, али само за дијалог Београда и Приштине, у облику америчког амбасадора у Немачкој Ричарда Гренела.

Но нећемо сад о Блицовим тумачењима, већ о Палмеровим порукама које су и изазвале то тумачење да је амерички притисак на Србију сад кудикамо јачи него што је био пре него што је Палмер допутовао овамо. Уосталом, овакав утисак потпуно је основан већ и због чињенице да је Палмер употребио реч санкције. „Ми имамо јако војно партнерство са Србијом, рекао бих чак да је најбољи војни партнер Србије управо Америка“, рекао је Палмер и уопште се није загрцнуо од потпуног одсуства стида када је то изговорио, и онда нам припретио: „Наравно, постоји доза забринутости због распоређивања руске војне опреме на територији Србије, али и због могућности да Србија захтева специфичне руске системе, што би водило ризику да јој се уведу посебне санкције због куповине руске војне опреме, али се надамо да су наши српски партнери тога свесни и да ће бити опрезни с таквим трансакцијама.“

Узгред буди речено, управо се у овим речима, у овој претњи санкцијама, и крије добар део разлога због којих смо у прошлом броју Печата покушали да истакнемо да ће будућност војне сарадње Србије и Русије више зависити од нашег капацитета да прихватимо руску помоћ него од воље Русије да нам помогне.

Тек, објасниће поводом америчке претње санкцијама Јелена Милић, портпаролка њихове пропаганде у Србији, иначе директорка Центра за евроатлантске студије који у ту сврху Американци и финансирају, да је амерички Конгрес „усвојио закон који се зове ’Борба против америчких непријатеља кроз санкције’. То су секторске санкције, најчешће је то блокада средстава, забрана куповине и сличне ствари… Нису санкције оног типа какве су Србији биле наметнуте деведесетих година од Савета безбедности и Генералне скупштине УН… Под санкције би пали само они делови који су имали везе са куповином, делови министарстава или појединци.“ И готово мафијашким речником: „Србија би пала по аутоматизму под санкције зато што би евентуално купила оружје. Ништа лично, то је закон који је усвојио Конгрес, и Стејт департмент и Бела кућа тумачење тог закона не могу да промене. У Америци је закон – закон, и није ништа лично.“

И баш јој хвала што нам је овако лепо објаснила како ствари функционишу у том уређеном западном свету. Сад, што све то неугодно подсећа на оне мафијашке понуде које не смеју да се одбију – ни ту, забога, нема ништа лично, све је то ионако само бизнис – проблем је нас који то морамо да трпимо… Друга пак Палмерова главна порука односила се, очекивано, на Косово и Метохију. Опет, ништа што већ нисмо имали прилике да чујемо: „Косово има све што је потребно за напредак, а једини ’састојак који недостаје’ је споразум о нормализацији односа са Србијом који укључује обострано признање.“ И још је приметио, а видећемо и зашто је баш то приметио, да Србија мора да промени стратегију јер се „понашала агресивно у својим настојањима да делегитимизује Косово“.

Ова се Палмерова опаска о агресивном понашању Србије директно односи на наставак дијалога Београда и Приштине, који је – треба ли на то подсећати – обустављен након што су власти у главном граду наше јужне покрајине увеле таксу од сто одсто на робу из остатка Србије и Босне и Херцеговине приде. Какве везе има једно с другим описивали смо у више наврата, а сада на то подсећа и Палмер који је, као преносе медији, рекао да „САД простор за наставак дијалога виде у укидању такси са косовске стране и обуставе кампање делегитимизације Косова“ која се иначе састоји у спречавању његовог уласка у међународне организације (попут Интерпола) и успешном лобирању за повлачење једнострано проглашене независности.

МЕЂУНЕМАЧКИ МОДЕЛ
После разговора с Палмером овог понедељка, не објашњавајући разлоге свог релативног оптимизма, председник Србије Александар Вучић рекао је да верује да ће „врло брзо, за два или три месеца“, бити створени услови за наставак дијалога. Под условима какве је изложио Палмер, то неће само значити повлачење приштинских такси – које ће несумњиво бити проглашено за нашу велику дипломатску победу – већ и наше повлачење из међународне борбе за оспоравање самопроглашене косовске државности, да све буде горе по нас, баш када је та борба почела да производи боље резултате него икада досад. Но да не прејудицирамо, којешта је подједнако алармантно током ових година изговорено па се, хвала Богу, није остварило, и ваљда неће ни сада…

Тек наставак дијалога Београда и Приштине, што се Американаца тиче, није сам по себи циљ већ само неопходно средство за постизање циља који се састоји у већ споменутом узајамном признању. Али није тако једноставно. Јер, признаје и Палмер, „међусобно признање (јесте) идеално решење“, „међутим, постоје одређене ствари које су можда једноставније странама да се договоре у овом тренутку и то ће побољшати тренутну ситуацију“.

Сличну дозу тобожњег разумевања за српску позицију – страховито важан детаљ – исказао је пре два месеца и Петер Бајер, опуномоћени изасланик немачке канцеларке Ангеле Меркел за нашу ствар: „Наравно да мислимо да би било боље да пре чланства Србије у ЕУ дође до пуног признавања Косова, али знамо да је то компликовано и готово немогуће у овом тренутку. Има везе и са променом Устава, што није једноставна ствар.“ Али иза овога не стоји тачка већ само запета иза које се крије њихов подли наум да урадимо оно што желе а да то не приметимо док не постане прекасно.

Ентони Годфри, нови амерички амбасадор у Србији, подсетио је у интервјуу Политици Метјуа Палмера, „који каже да о овом питању“ – питању решења косметске загонетке – „нема црвених линија нити бланко подршке“, док је сам Палмер био нешто речитији па је рекао да би то могло да буде решење које „не би било до краја међусобно признање, али које је боље него ово што сада имамо“.

Реч поново дајемо Петеру Бајеру, да нам појасни како је у том њиховом свету мафијашке дипломатије ипак могуће остати мало трудан: „Али тај концепт и предлог није нов. То је концепт који смо својевремено имали између две Немачке, а то се завршило поновним уједињењем две Немачке, што у случају Косова и Србије није наша жеља. ДДР и СР Немачка су коегзистирале у међународним односима, нисмо се блокирали у међународним организацијама, али се нисмо међусобно признали. Та врста коегзистенције била би изводљива између Србије и Косова и о томе сам причао са председником Србије и то је идеја о којој и даље вреди размишљати.“ Најзад, у недавном интервјуу бечком Стандарду и Вучић је рекао: „Не могу да искључим могућност да ће нам ЕУ тражити признање (Косова), али до сада то нису учинили. Њихова идеја била је модел попут немачко-немачког Основног уговора – без формалног признања од стране Србије. То би, наравно, за Србију било много лакше.“

ГЛАС НАРОДА
Тај основни уговор, илити „Уговор о основама односа између Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике“, потписан 21. децембра 1972, омогућио им је обема да постану пуноправне чланице Уједињених нација, и то се сада тако великодушно нуди Србији. Да не призна Косово одмах, али да га одмах припусти у чланство у Уједињеним нацијама. За остатак Србије то би значило потпуно и занавек одрицање од Косова и Метохије, јер, како је још 2015. године рекао амерички дипломата и албански лобиста Данијел Сервер, улазак Косова у УН „билатерално признање, па чак и размену амбасадора, чини готово ирелевантним“.

У крајњој линији, билатерално признање могли бисмо и да повучемо, али ништа не можемо да учинимо да бисмо избацили Косово из УН ако би оно постало чланица ове светске организације. Јер би тиме стекло пун међународноправни капацитет који би био сасвим изван нашег утицаја. Ова је пак подвала кукавичјег јајета утолико опаснија ако се погледају резултати истраживања јавног мњења у Србији (без Космета) које је уз подршку амбасаде САД спровео Центар за друштвена истраживања и регионалне иницијативе.

„Каква год да је будућност дијалога Београда и Приштине“, наводи се у уводу овог истраживања, „обе стране мораће да пронађу начин да ’продају’ договор својој јавности. Ово би могло да представља нарочити изазов за председника Вучића и Владу Србије“ зато што се Косово доживљава „као ’постојбина’, ’колевка српске културе’, ’српски Јерусалим’ и ’срце Србије’, док се губитак Косова доживљава као ’неправда’, ’издаја’, ’срамота’ и ’губитак идентитета’“…

Бројке потврђују ове наводе, али указују и на опасност коју наши душмани виде као своју прилику.
Против признања независности Косова, показало је истраживање, на евентуалном референдуму гласало би чак 78,5 одсто испитаних (наспрам 12,4 одсто који би гласали за). Ако би пак признање Косова било услов за улазак у Европску унију – иако улазак у Европску унију углавном или потпуно подржава 54,3 одсто испитаних, па тим интересантније – свега 14,1 одсто би гласало за такву опцију, док би јој се чак 71,7 одсто успротивило.

Кроз питања су разматрани и други модалитети наше предаје Космета њима, и, занимљиво, једино није постављено питање о подршци решењу које би било засновано на Резолуцији 1244 и Уставу Србије; као да је идејне творце овог истраживања – није га џабе подржала амбасада САД – интересовала само потрага за оним решењем које је у интересу САД а могло би да се „прода“ српској јавности. У најкраћем, ниједна понуђена варијанта поделе Космета у замену за признање, а која би при томе можда могла да се прода и на Косову, у централној Србији не добија нарочиту подршку.

Али постављено је и питање споразума којим Србија не би признала независност Косова „али би прихватила његово чланство у УН и (заузврат) добила Заједницу српских општина за косовске Србе“; коју је, узгред, већ добила Првим бриселским споразумом. Готово половина, 47,5 одсто испитаних, изјаснила би се и против таквог споразума, неопредељених је 19,9 одсто, али опасно високих 32,6 одсто би га подржало. И баш је то, у виду оног немачко-немачког модела, варијанта која је, изгледа, сад на преговарачком столу, макар и неформално.

 

Извор Печат