НИКОЛА ВРЗИЋ: Велика непознаница

Када су се, 2016. године, ближили председнички избори у Сједињеним Америчким Државама, председник Србије Александар Вучић направио је погрешну процену – уосталом, и било је природније да више поверења поклони Њујорк тајмсу или Вашингтон посту него, на пример, Печату који је јеретички указивао да се Њујорк тајмс и Вашингтон пост варају у процени да је победа Хилари Клинтон неизбежна – и, у покушају да стекне неки позитиван поен у будућој администрацији, говорио је поред Била Клинтона на дебати „Балкан – 20 година после“ коју је организовала његова (и њена) фондација „Клинтон глобална иницијатива“. Четири године и први председнички мандат Доналда Трампа касније, Вучић је показао да уме да учи на својим грешкама када то хоће и када му се за то укаже прилика.

Та прилика указала му се – а није могла да се укаже сама од себе, и свака част, без имало ироније, свима који су на томе радили – ових дана у Вашингтону, када се председник Србије обратио годишњем скупу AIPAC-а, Америчко-израелског комитета за јавне послове. За разлику од 2016. године, ово је заиста сигурна опклада, колико год може то да буде; јер, не само што је AIPAC једна од најмоћнијих и најутицајнијих лобистичких група у Сједињеним Америчким Државама, и не само што поседује изразит утицај на администрацију актуелног председника САД који има озбиљну шансу да буде реизабран трећег новембра на још четири године, већ и зато што постоји обиље упечатљивих доказа AIPAC-ове моћи у обема релевантним партијама у Америци.

Била је ово, елем, и те како добра прилика за лобирање за нашу ствар у самом, такорећи, срцу таме у Вашингтону. Утолико боља што Израел – као што је познато – није признао самопроглашену независност Косова и Метохије па је, узгред буди речено, утолико необичније што ову прилику да се јавно обрати AIPAC-у Вучић није искористио, иако прилику јесте искористио да исхвали односе Србије и Израела, и да од срца захвали Израелу на овој чињеници. У сваком случају, иако је Вучићев наступ на скупу AIPAC-а био добар већ и зато што не може да нам шкоди, а приде можда може да нам донесе и понеку корист, унапред је јасно да моћ нашег лобирања не треба прецењивати. Нарочито ако то наше лобирање иде насупрот њиховим намерама.

НЕСПОРНЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Али њихове намере – једна сасвим нова и отуда освежавајућа околност – данас није тако лако растумачити као што је било донедавно, када нисмо имали ама баш никаквог разлога да се од њих надамо ичему позитивном. Не значи то ни да је сада много другачије, али хајде да сложимо све познате а неспорне чињенице како бисмо из њих извукли некакав закључак о ономе што нам се дешава и куда би то могло да нас одведе.

Прва неспорна чињеница: Америка је интензивирала своје учешће у процесу. О томе сведочи и читаво ангажовање Ричарда Гренела, и то што се у Белој кући Александар Вучић састао и с Гренелом и с Трамповим зетом Џаредом Кушнером и са саветником за националну безбедност председника САД Робертом О’Брајеном, а уз њих и с државним секретаром Мајком Помпеом, најзад, и то што је Вучићев боравак у Вашингтону искоришћен и да му се уприличи сусрет с председником самозваног Косова Хашимом Тачијем.

Друга неспорна чињеница, која делује као логични наставак претходне: Америка тражи неодложно и потпуно укидање приштинских такси јер су оне главна препрека за наставак дијалога с Београдом. Нимало суптилно, а још мање дипломатски, Гренел је твитовао након што је приштински премијер Аљбин Курти најавио делимично, а уз то и условно укидање ових такси: „Не подржавамо полумере премијера Куртија. Наша позиција је сасвим јасна: таксе морају да буду укинуте у потпуности. Г. Курти прави озбиљну грешку – и то је јасно стављено до знања председнику Тачију у Белој кући.“

Штавише, Вучић ће открити и да „Сједињене Државе нису тражиле никакав уступак од Србије у замену за укидање такси Приштине“ – што се већ може схватити и као озбиљна промена става САД, будући да је донедавно Вашингтон од нас заузврат тражио да прекинемо с лобирањем против независности Косова – а као својеврсна потврда ових речи може да се схвати и Гренелово ретвитовање поруке бившег шефа косовске дипломатије Беџета Пацолија, који је затражио „моментално укидање трговинских такси, без предуслова или рокова“.

Трећа чињеница, јер још смо у фази сагледавања укупне ситуације: У току је озбиљан сукоб између САД и Европске уније која је, за разлику од САД, пожурила да поздрави Куртијеву најаву као „корак (који) може да има позитиван ефекат на обнављање регионалне трговине и може да омогући обнављање дијалога Београда и Приштине чији је посредник Европска унија“. И као крајње интересантно, засад само толико, бележимо запажање да оваква реакција ЕУ није само суштински супротна реакцији САД већ и Русије, која је, безмало гренеловским речником, Куртијев потез одбацила као „отворени покушај уцене и обезвређивања“ у коме „реч уопште није о ’кораку напред’ који би послужио да се деблокира процес дијалога“.

И четврта чињеница, ваљда као логична последица претходне: овако демонстрирана неслога између САД и ЕУ прелила се и на приштинску политичку сцену и у тамошњу владу која је тренутно подељена на саставне чиниоце, с Куртијем на једној страни и Демократским савезом Косова на другој, при чему Курти инсистира на својој мери која има подршку ЕУ, док ДСК, сагласан с Вашингтоном, тражи потпуно укидање такси. А на све ово, додајмо и то, док је Вучић боравио у Вашингтону, надовезала се и лепа вест да је Сијера Леоне повукла признање самопроглашене независности Косова.

ШТА АМЕРИКА ПОКУШАВА?
Шта се то, дакле, дешава? Каква нам се то игра игра око отаџбине и њеног најсветијег дела? Појачано америчко ангажовање требало би да значи и њихову жељу да што пре дођу до планираног циља. Међутим, ако је тако, зашто се онда противе Куртијевој идеји уместо да је подрже, и тиме Београд ставе у неугодну, дефанзивну ситуацију да одбија понуду која је пред њега стављена? И зашто Американци не наступају заједно са Европском унијом јер би тако њихов притисак на Србију био јачи уместо што је овако ослабљен? Јед(и)но логично објашњење каже да је реч о сукобу између ЕУ и САД око иницијативе на овом подручју, но то објашњење и даље не осветљава америчку мотивацију за баш овакво поступање.

Британски новинар Тим Џуда устврдио је овог уторка на Твитеру да се, после сусрета Вучића и Тачија у Вашингтону, примичемо „преломној тачки у дијалогу“, те да „Трампови људи желе да се брзо дође до великог дила“ у оквиру кога би дошло до размене територија, укидања такси без реципроцитета и српског пристанка на улазак „Косова“ у Уједињене нације без узајамног признања. И заиста, поставља се, јер га је немогуће избећи, оправдано питање о чему су сад разговарали Вучић и Тачи? Ово тим пре што је и Вучић недавно јавно говорио да су већ били надомак компромисног решења у коме је фигурирала управо идеја разграничења. Међутим, убрзо после серије Џудиних твитова, тачку на спекулације ставио је Гренел, њему својственим стилом: „Нетачно. Немаш појма о чему говориш. Нико не покушава да убрза процес и нема никаквог великог дила. Измишљаш.“

Али шта Америка сад покушава ако не покушава да убрза процес, и ако заиста не нуди било какав велики дил? Да процес успори како до великог дила, каквог Европска унија прижељкује у форми оног Ахтисари плус плус плана, не би ни дошло? С друге стране, деценије жалосног искуства говоре нам да је узалудно надати се у америчке намере које би нам иоле биле прихватљиве. А опет, времена се мењају пред нашим очима. Тако да, макар забаве ради, можда ипак треба потражити вишак значења у чињеници да је Александар Вучић био позван да се обрати AIPAC-у, чиме је озбиљан публицитет удељен и њему и Србији, и како онда од ње и од њега затражити да уради оно што ни сам Израел није учинио…

 

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл

 

Извор Печат