НИКОЛА ВРЗИЋ: Теорија завере

Када се, било је то с пролећа 2018. године, Американац Дејвид Швендимен повлачио с места Специјалног тужиоца Специјалног суда за злочине ОВК у Хагу, лондонски Гардијан објавио је опширан текст из пера свог спољнополитичког уредника Џулијана Боргера под насловом Косово: главни тужилац за ратне злочине приморан да оде због инерције Стејт департмента САД.

Циљ текста, како већ из његовог наслова може да се наслути, била је уобичајена и већ дозлабога заморна критика америчке дипломатије у доба Доналда Трампа, но, донео је овај текст и једну, за нас, нарочито корисну информацију, а поготово сада кад у Хаг у својству осумњиченог, још не и оптуженог, иде приштински премијер (у оставци) Рамуш Харадинај.

У СЛУЖБИ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА
Сазнали смо, наиме, да се на највишој позицији у тужилаштву суда који је основала Скупштина Косова Швендимен налазио као „виши службеник спољне службе“ САД (senior foreign service officer), на основу трогодишњег мандата који му је 2015. дао Стејт департмент, и који је трајао све док „13. фебруара (2018.) није позван у амбасаду САД у Хагу, када му је у позиву из Стејт департмента речено да мора да одступи са функције до краја марта“.

И тако и би. А Швендимена је на овој функцији – на њој се налази и сада – заменио други Американац, Џек Смит, који је између осталог радио и као координатор за истраге у Међународном кривичном суду где је, стоји у његовој званичној биографији, „надгледао осетљиве истраге званичника иностраних влада“, а на позицију у суду за ОВК „поставила га је Трампова администрација“, како наводи бивши амерички дипломата Данијел Сервер.

Швендимена – вратимо му се још закратко да бисмо додатно доказали поенту до које долазимо – проналазимо и у Викиликсовим депешама америчке дипломатије, у којима се он спомиње као „заштићени извор“ из Сарајева, где је био на челу Специјалног одељења за ратне злочине Државног тужилаштва БиХ и притом плату добијао од америчке владе (депеше, класификоване као „поверљиве“, 09SARAJEVO1370_a и 07SARAJEVO2555_a, обе упућене Централној обавештајној агенцији, Војној обавештајној агенцији и Генералштабу америчке војске). Тако да апсолутно никакве сумње не може да буде око тога ко управља, па и чијим интересима има да послужи, тужилаштво из Хага које је прошлог петка обелоданило своју заинтересованост за Рамуша Харадинаја.

ХАРАДИНАЈЕВА ОСТАВКА
Сви који неправедно извучемо дебљи крај, а Срби су га се наизвлачили и више него што могу да поднесу, често се тешимо подсећајући да је правда спора али достижна, а и била би притом, када је осумњичени Харадинај у питању, трећа срећа јер се већ два пута из Хага, из оног другог суда за наш случај којим такође управљају Американци, он враћао као слободан човек.

Ипак, хајде да се не заваравамо лажном надом да има правде коју ће нам Американци испоручити. Сва је прилика, искуство нам намеће тај закључак пре било којег другог, да је овде посреди нешто што није изненадни нагон за задовољењем правде и пропратном сатисфакцијом за жртве, поготово ако су Срби те жртве. Дакле, реч је о игри у којој је Рамуш Харадинај само пион, иако важан пион, и то је игра коју предводе Американци премда, а то ћемо тек да видимо, у њој можда саучествују и други. С тим што је подједнако могућа и варијанта у којој су ти други, Немачка и Француска, заправо и мета читаве операције.

ИЗБОРИ ИЛИ НОВА ВЛАДА
Ево о чему је реч, и зашто пре наставка политичког процеса у нашој јужној покрајини нећемо моћи поуздано да утврдимо шта се то сад догађа. Хашко сумњичење Рамуша Харадинаја у америчкој режији и његова потоња оставка, елем, осим што њега лично стављају у неугодан положај али за то нас није брига, изазивају и пад његове владе. И, с тим у вези, два могућа наставка процеса који је покренут прошлог петка. Прва могућност јесте формирање нове владе, на основу постојеће или неке другачије парламентарне већине, али свакако у садашњем скупштинском сазиву. Друга могућност јесте расписивање ванредних парламентарних избора.

Оно што називају косовским уставом није сасвим прецизно и, у зависности од тумачења, допушта обе варијанте. С једне стране, члан 95 у ставу 5 наводи да, „уколико премијер да оставку (…), председник Републике Косово, у консултацији са политичком партијом или коалицијом која је добила већину у скупштини, именује новог кандидата за формирање владе“. Истовремено, међутим, члан 82 у ставу 2 наводи да „скупштину може да распусти председник Републике Косово, ако се успешно изгласа неповерење влади“, а међу његовим – Хашима Тачија, тренутно – надлежностима је и да (члан 84, став 3) „распише изборе за Скупштину Косова“ и да (став 14 истог члана) одреди „мандатара за формирање владе, након предлога политичке партије или коалиције која чини већину у скупштини“.

Примеренија садашњој ситуацији је, очигледно, прва од цитираних одредби, она из члана 95 која говори о простој замени премијера који је поднео оставку. А опет, остали поменути чланови отварају и могућност ванредних избора, ово из простог разлога што садашњи састав парламента може и да се не договори око имена новог мандатара.

Све ово нам говори да одлуку која ће бити донета неће диктирати слово њиховог права, већ политика о којој се сви они у Приштини питају само донекле. Не само зато што су и иначе тек државолика творевина сасвим ограниченог суверенитета, већ и зато што је, у овој конкретној ситуацији, и дословце реч о пројекту кога су осмислили њихови патрони из Вашингтона преко своје експозитуре у специјалном хашком суду.

Читава ситуација постаје много јаснија када се стави у контекст дијалога Београда и Приштине, стопроцентних такси које су га замрзле, и Харадинајевог упорног одбијања да од њих одустане и да се приде, потом, сагласи са неким видом разграничења/козметичке поделе територије које би – разграничење – онда увело Косово у пуноправно чланство у Уједињеним нацијама.

И тиме долазимо до тренутка у коме се сада налазимо, чекајући да видимо шта ће даље да нам се догоди. Ако, наиме, нова влада буде формирана ускоро, то јест без ванредних избора, треба очекивати и да релативно брзо донесе одлуку о суспензији такси, јер, чему иначе све ово око Харадинаја. Тиме ће заузврат дијалог бити померен са мртве тачке, и биће то јасно сведочанство да су Американци одлучили да убрзају процес и да су у ту сврху уклонили Рамуша Харадинаја као непријатну препреку.

Насупрот овом сценарију, међутим, стоји она друга могућност. Ванредни избори уместо нове владе дијалог би Београда и Приштине удаљили још и више од његовог наставка, тим даље што ће с јесени и Србија почети да улази у своју предизборну кампању, затим и Америка, и, читава би се ствар развукла, барем, до почетка 2021. године и ступања на дужност новог (старог?) председника Сједињених Држава.

А још и ако се, до тих евентуалних ванредних избора на Косову, Рамуш Харадинај по трећи пут тријумфално врати из Хага, што је нажалост много вероватније него да га тамо задрже на неодређено време које заслужује, и на крилима тог тријумфа победи на овим изборима и поново освоји премијерску фотељу, дијалог би и дефинитивно био окончан.

ЕВРОПА И АМЕРИКА
Да поновимо. Ако буде формирана нова влада, биће то знак да су се Американци Харадинаја ратосиљали како би откочили дијалог с Београдом. Ако пак буде избора, значиће то да Американци желе да дијалога не буде уопште, иако Европа, то јест Француска и Немачка, желе да га буде под хитно.

Сведочи о тој жељи и немачки амбасадор у Приштини Кристијан Хелт који је Слободној Европи рекао да је „важно да Косово ускоро добије функционалну владу“ – уместо избора, наша примедба, додајемо и да се на сличан начин нису изјаснили ни Британци ни Американци – јер се суочава „с важним политичким изазовима, нарочито у односу на политички дијалог са Србијом“, али посведочио је о томе и сам Харадинај када је, буквално дан пре свега овога, говорећи о наставку дијалога под покровитељством француског председника Емануела Макрона и немачке канцеларке Ангеле Меркел, рекао: „Очекује се да ће се то догодити у септембру. Позвао ме је саветник председника Макрона.“ А да и не говоримо о томе да је и сам Макрон, током прошлонедељне посете Београду, рекао да он и Меркелова желе наставак дијалога с „циљем да се у наредних неколико месеци пронађе решење“.

Истовремено, међутим, идеја да то Американци можда и не желе тако жарко као и Европљани и није толико екстравагантна колико се можда чини јер, подсећамо, Макрон је истом приликом рекао и да наставак дијалога, уз коначно решење, он и Меркелова желе насупрот „неким спољним силама које желе да се не нађе споразум“ јер „њима је то у интересу“, „да тим конфликтима заувек управљају силе које нису европске“ јер се тиме додатно убогаљује ионако бангава Европска унија.

ДОКАЗИ
Нестрпљиво ишчекујући да видимо коју од ове две игре Американци заправо играју, релативно је лако – на жалост, јер то само додатно збуњује уместо да нешто разјасни – пронаћи потврде и једне и друге тезе.

Првој варијанти, оној о америчкој жељи да се ратосиљају препреке за наставак дијалога у облику Рамуша Харадинаја, у прилог иде састанак Џона Болтона, Трамповог саветника за националну безбедност, са шефом српске дипломатије Ивицом Дачићем, после кога је Болтон твитовао: „Сагласили смо се да дијалог с Косовом мора да напредује јер ни једна страна нема користи од статуса кво. Време за обе стране да делују је – одмах.“ Да би само дан потом Харадинај, главна препрека за наставак дијалога која је препознатљива голим оком, сазнао да је осумњичен у Хагу.

Штавише, истог тог дана је и сенатор Боб Менендез, председник Одбора за спољне послове, поручио да „Косово треба да се спреми за завршну фазу“ дијалога, те да „без САД неће бити коначног решења“. При чему се додатно интересантним чини и то што је ову изјаву Менендез дао после сусрета с председником косовске Скупштине Кадријем Весељијем, који је потом (поново) ушао у јавни сукоб с Харадинајем заложивши се за суспензију такси, а овај му је узвратио тако што је његове изјаве назвао „срамотним“ и „сервилним“.

А и иначе се различити представници вашингтонске администрације непрестано јавно залажу за укидање/суспензију такси и повратак дијалогу, и, ко зна, можда им и треба поверовати на реч па закључити да им је прекипело од Харадинајеве тврдоглавости те су зато решили да га овако дисциплинују Хагом. С друге стране, кад се погледа оно што се збива на територији наше јужне покрајине, чини се да нема никога ко би формирао нову владу без избора све и када би то желео.

Сви сад позивају Хашима Тачија да распише изборе, и то што пре. Од његовог пајтоса, већ споменутог лидера Демократске партије Косова Кадрија Весељија који каже да су „ванредни избори неизбежни… Оно о чему се сада може разговарати је само време када треба да се одрже“, преко самог Харадинаја који каже да је „важно да се на Косову у што краћем временском року, за око два месеца, одрже избори. Не верујем да постоје разлози да се с тиме одуговлачи пуно“, па до двеју водећих опозиционих партија, Самоопредељења чији шеф посланичке групе Глауф Коњуфца позива Тачија да „распише изборе што пре могуће“, и Демократског савеза Косова Исе Мустафе који је одмах прошлог петка позвао Тачија да „започне консултације са политичким актерима како би одредио датум“ превремених избора.

Најзад, и Радио-телевизија Косова, позивајући се на изворе из Тачијевог кабинета, објавила је да је он одлучио да ванредне изборе распише за 8. септембар. Већ у наредним данима све би морало да постане јасније, већ и из тог једноставног разлога што је сасвим јасно да је хашко сумњичење Рамуша Харадинаја било само први потез у завери која је започела прошлог петка. И остаје само да се види која ју је од изнетих теорија понајбоље разоткрила.

 

Извор Печат

standard.rs