Никола Врзић: Свесрпски сабор, или: Видовданска мирдита

Није дуго требало да чекамо да би се испоставило да смо, нажалост, били у праву када смо стрепели да немачка резолуција о Сребреници у Уједињеним нацијама није сама себи циљ него средство. И да ће у том својству заиста бити (зло)употребљена против Републике Српске уместо да само успостави спомен-дан на жртве такозваног геноцида док је кривица тобоже индивидуализована и не односи се на читав народ, како су нас преко западних медија на српском језику убеђивали – испоставља се, и слагали, можда и случајно – на пример, Наташа Кандић и Филип Давид коме је Сребреница геноцид јер Газа то није. Иначе, додаће, само „постављање питања геноцида у том контексту оживљава (…) стари антисемитизам у новом руху“, а антисрбизам није чак ни озбиљан појам него пожељна појава.

Али дођавола с овим подвалама и дуплим аршинима: све их је као такве раскринкао министар одбране из Сарајева Зукан Хелез, својом поруком да ће, у светлу (односно тами) сребреничке резолуције, Бошњаци тражити укидање Републике Српске тако да она буде подељена на два кантона а њено име буде избрисано заувек. Па је још Србима из Републике Српске, ако се усуде да им се овакав план не допадне, припретио да ће ”извући дебљи крај” и проћи као Срби из Републике Српске Крајине. С тим што министар Хелез сматра да би била „предност“ да се Срби иселе сами уместо да морају да их протерују новом „Олујом“. И још је устврдио да „представници међународне заједнице са којима сваки дан разговара“ деле његове ставове.

Све ово би, наравно, било безначајно колико и дотични Хелез да није реакције поменутих представника међународне заједнице на његове позиве на рушење Дејтона и етничко чишћење, додуше, Срба.

Реакција је, наиме, изостала. Ћутање се има разумети као одобравање. Тим пре што су исти такви представници међународне заједнице већ саучествовали у једној „Олуји“ против Срба.

И сада су ти исти гласали за немачку Сребреницу у Уједињеним нацијама. Па је стога прилично тешко разумети шта ћемо са њима у Швајцарској на бесмисленој конференцији о Украјини против оних који су са нама гласали против њихове резолуције о Сребреници. То јест, ако већ морамо, зашто баш морамо на високом нивоу шефа дипломатије кад чак и Аустралија тамо шаље некаквог министра за инвалиде? Наравно, ако је тачно ово што са задовољством пријављују западни корпоративни медији на српском језику.

Али све је још горе. Док су ћутали поводом Зукана Хелеза, уз нежни загрљај Кристијана Шмита да употпуни утисак, сви ти путници за Швајцарску огласили су се поводом Свесрпског сабора. Занимљив случај који само делује као парадокс: министров позив на рушење Дејтона нису прогласили за рушење Дејтона, али су зато позив на очување Дејтона отписали као – рушење Дејтона. Није се свет окренуо наглавачке него су само речи изгубиле значење.

Истакла се, наравно, Аналена Бербок која је већ демонстрирала колико је способна за разне окрете наглавачке и 360 степени; нешто јој се око тога побркало, можда и због вртоглавице услед разних спиновања. Па је у таквом стању нашла за сходно да примети како је Свесрпски сабор забрињава, те да као такав, дакле, свесрпски, нема подршку Немачке и Запада.

У исти глас је одреаговала и америчка амбасада у Сарајеву, тврдњом да закључци Свесрпског сабора представљају напад на Дејтон и претњу мултиетничком карактеру Босне и Херцеговине; нормално, кад протеривање Срба представља допринос мултиетничком карактеру Босне и Херцеговине. Да би потом Стејт департмент подсетио да није проблем само Босна него и самозвано Косово, те да свесрпско саборовање дестабилизује цео регион. Што ће рећи да се у том смислу стабилним овај регион има сматрати само ако ту уместо свесрпског нема ничег српског; по том моделу, уосталом, „Олујом“ је стабилизована Хрватска, а стабилизовано је у сличним процентима и Косово све до свог северног дела који је нестабилан зато што тамо још има исувише неких Срба. Али у току је решавање и тог преосталог проблема.

Све наведене реакције, елем, показују колико је важно што је Свесрпски сабор одржан. Макар и да бисмо се уверили коме то смета, све и ако у том погледу није било нарочитих изненађења, укључујући и незадовољно гунђање западних медија на српском језику због тога што се окупљају српске државе и њихова црква уместо да се сви лепо одселе у евроатлантске интеграције по метеоролошком моделу који им се топло препоручује из Сарајева.

Насупрот томе, овај свесрпски саборски чин превентивне али нимало преурањене одбране од њихове жеље да нас однесе „Олуја“ утолико је значајнији што, упркос неминовном присуству политичара, који су га уосталом и организовали па не би ни било природно да их тамо нема, скуп ипак није имао партијски него државни и национални карактер.

Томе је допринела олакшавајућа околност да су избори (бар на извесно време) за нама па нема места притужбама да је реч о скупљању предизборних поена. Још више од тога – присуство патријарха српског Порфирија као гаранта државног и националног, јер српска црква не може да буде опозиција српској држави а свесрпско јединство није могуће остварити без јединства државе и цркве; једно је са другим повезано одувек и нераскидиво сходно мери у којој то нервира све који би најрадије да нема ни српске државе, а камоли две, а ни српске цркве. Док управо начин на који су испољили ту своју нервозу, од Аналене Бербок до наведеног Хелеза, представља додатни доказ да им много смета кад су Срби јединствени и одлучни.

Уосталом, Свесрпски сабор као чин самоодбране, и декларација која је том приликом усвојена, трајаће дуже од било којег мандата Александра Вучића и Милорада Додика као организатора скупа и инспиратора његових закључака. Разуме се, само под условом да се они не претворе у мртво слово на папиру.

Важан тест у том смислу представљаће тачка 11 декларације у којој се констатује да је „Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије, једна од одредница националног идентитета Срба“, „темељ духовности српског народа и угаони камен српског заветног и светосавског пута“. Те зато „Свесрпски сабор инсистира на коришћењу пуног назива јужне српске покрајине – Косово и Метохија, што албански сецесионисти избегавају“.

У Београду ће, као што је познато, бити одржан фестивал ”Мирдита – добар дан” који спаја „уметнике, борце за људска права, мировне активисте и јавне личности са Косова и из Србије“. И полази од претпоставке да су Косово (без Метохије у свом називу) и Србија (без Косова и Метохије у свом саставу) две суседне и независне државе.

Ова ће провокација, штавише, бити одржана за Видовдан, а нису је досад одржавали за Видовдан. Да понижење буде још и веће.

Држава не сме да дозволи уличном незадовољству да спречи одржавање ове манифестације. Држава мора да спречи одржавање ове манифестације антиуставног кршења територијалног интегритета Србије (преамбула Устава Србије и његове тачке 8 и 97, за почетак). Да покаже да озбиљно схвата свој устав и да декларација која је донета на Свесрпском сабору није мртво слово на папиру.

У супротном, да пакујемо кофере и палимо тракторе. Јер „Олуја“ стиже зато што су сазнали да смо исувише неодлучни да јој се супротставимо.