НИКОЛА ВРЗИЋ: Страдање Асанжа у злокобној тишини

Ако смо добро пребројали, током читаве прошле године Вашингтон пост је посветио тачно нула текстова у којима позива на ослобађање оснивача „Викиликса“ Џулијана Асанжа и упозорава на језиве последице које ће његово страдање имати по невеселу будућност новинарства; те четврте гране власти чија је племенита мисија (била?) да под својим будним оком држи оне прве три како се не би исувише отргле контроли демократске јавности. За разлику од листа чији слоган каже да „демократија умире у мраку“, Њујорк тајмс је споменути проблем успео да примети и да му, штавише, посвети чак два текста.

У којима је, додуше, ваљда равнотеже ради, или да своје читаоце поштеди опасности од помисли да Асанж заслужује много већу пажњу од оне коју добија, нашао за сходно да примети и како он има „настран карактер жељан пажње“, те да је „изазивао љутњу особља (еквадорске) амбасаде вожњом скејтборда по ходницима“. И да је, замислите, имао и посетиоце током седам година свог принудног боравка у тој амбасади, а можда би их било нешто мање да је с њима могао да одржава везу на други начин, али интернет веза била му је одузета годину дана пре него што ће бити избачен одатле. Но Њујорк тајмс је ову непријатну околност очигледно сматрао мање важном од оног скејтборда који му изгледа није био одузет на време, па је зато и пропустио да је спомене…

Као што ни споменуо није, а камоли да се због тога иједног тренутка згрозио, услове у којима се Асанж налази у затвору „Белмарш“ у Лондону. „Управо сам добила вести од Џулијана. У његовој ћелији је ледено. Нема топле воде. Он каже да ’постаје баш, баш хладно’,“ твитовала је 8. јануара његова вереница Стела Морис. Чувени аустралијски новинар и документариста Џон Пилџер: „Храбри новинар Џулијан Асанж седи сам у ћелији која је толико хладна да мора да употреби књиге да запуши промају. Не дозвољавају породици да га посети.“ Као што нису дозволили ни да му се достави топла зимска одећа кад је почела ова зима, па како и да не оцени известилац УН за тортуру Нилс Мелцер да је Асанж изложен мучењу. Велика Британија, 21. век.

Асанж и Безос

И нико о свему томе ни речи. Додуше, ставили су и Њујорк тајмс и Вашингтон пост своја имена на списак организација које се противе Асанжовом изручењу Сједињеним Државама. Али, да се не лажемо, да се томе заиста противе, а не само декларативно, читавом би случају пришли као што су прилазили оним случајевима у којима није било дилеме за шта се залажу. Као кад су недвосмислено позивали на бомбардовање наше земље. Или Ирака. Или Либије. Или Сирије… Тако да њихова имена на том списку служе само као алиби, а не као њихов стварни покушај да се изврши утицај на јавно мњење и доносиоце одлука. Јер смо видели како изгледа кад они стварно врше притисак.

Хоћемо да кажемо да никога не треба да зачуди што су се и Њујорк тајмс и Вашингтон пост и сви ти њима слични заштитници слободе изражавања направили мртви када су „Твитер“, „Фејсбук“ и остали господари (виртуелног а све више и реалног) света из Силицијумске долине редом почели да узимају право гласа свима који им нису по вољи. Јер на исти начин ћуте и поводом тортуре кроз коју, без икакве кривице осим што је радио свој посао у интересу јавности, проживљава Џулијан Асанж. Демократија можда заиста и умире у мраку, али они су ти који су угасили светло.

Може то да се (до)каже и овако. Џулијан Асанж је свету показао ко је ратни злочинац, и данас се због тога смрзава у затворској самици. Ратни злочинац Тони Блер је за то исто време зарадио девет милиона фунти само од саветовања власти Саудијске Арабије. Блеров институт („… за глобалну промену“) финансирају Фондација Била и Мелинде Гејтс, Фондација Лоренса Елисона, Фондација браће Рокфелер…, речју, сав онај свет чији је саставни део и Џеф Безос. Власник „Амазона“ и власник Вашингтон поста, листа који тврди да је независан, али ћути о Џулијану Асанжу. И подржао је баш сваки агресивни рат који је Америка повела, без изузетка.

Но наравно да и Вашингтон пост и сви остали из те бранше не заступају интересе јавности већ интересе својих власника, из простог разлога што и не зависе од јавности већ од својих власника. Ма колико покушавали да нас увере у супротно.

Или неко мисли да се Џеф Безос, у „Амазону“ сурови газда – који је (писао је Гардијан летос) „у само једном дану овог јула зарадио више од 10 милијарди долара, што је највећи пораст личног богатства у људској историји. А истовремено су радници ’Амазона’ приморани да раде у несигурним условима, директно изложени пандемији, скоро без икаквог повећања плате“, па се стога и „широм планете ствара коалиција која од ’Амазона’ тражи правду због његове злоупотребе радника, природне средине и демократских институција“ – дакле да се тај исти сурови и бескрупулозни Безос у Вашингтон посту претвара у човекољубивог борца за демократију (да не умре у мраку) па својим запосленима допушта да раде као да су потпуно слободни од његовог утицаја, банковног рачуна и себичне потребе за његовим препуњавањем.

Не бива то. И све се то лицемерје, боље речено, превара јавности како не би схватила шта јој заправо раде и чему служе, лепо види на лакмус тесту у виду њиховог односа према случају Џулијана Асанжа. Речју: наравно да се не боре за његову слободу кад су саставни део оног света који га је и затворио.

Лакмус тест

Овај мук Вашингтон поста и њему сличних, од кога нам је нарочито мука, можда и зато што смо на себе кивни што смо им некад веровали да су заиста оно што кажу да јесу, а не оно што све време видимо да раде, то дакле њихово ћутање које их одаје рађа пак потребу и да, како нам се то често наређује, погледамо у своје двориште. У коме имамо шта и да видимо, а опет, ништа неочекивано.

Удружење новинара Србије затражило је „да Асанж буде пуштен на слободу“ и подсетило да су он „и његове колеге из ’Викиликса’ дали историјски допринос праву грађана широм света да сазнају чињенице које су власти од њих криле, а посебно доказе о ратним злочинима које су починиле најмоћније државе на свету. Државе имају право да штите своје тајне, али Асанж је на делу показао зашто новинари не смеју да им у томе помажу“. Независно удружење новинара Србије (НУНС) и Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) ни речју нису прокоментарисали Асанжов случај.

Можда је и тачно да ће апел УНС-а на Асанжов случај утицати таман колико је и на исход руско-јапанског рата утицала она црногорска објава рата Јапану; а опет, ништа већег утицаја на слободу медија није имала ни акција пет минута громогласне тишине, па јој се НУНС ипак придружио, наиме, о симболици је реч.

Можда ће неко покушати да објасни и да ни НУНС ни НДНВ нису територијално надлежни за питања аустралијског држављанина који је због америчке оптужнице истеран из еквадорске амбасаде па се нашао у британском затвору. Али и једни и други су на делу показали да себе сматрају надлежним и за проблеме новинара у другим државама, ено, сасвим недавно су званично протестовали што је у Албанији „полиција током снимања протеста привела Кшои Малесиа, новинара и водитеља вести ’Ора њуз РТВ’“. И то су учинили иако је Кшои Малесиа „пуштен после три сата“, јер „пријавио (је) злоупотребу његових права“.

Злоупотреба Асанжових пак права, која уз то траје већ више од 10 година, није, међутим, заслужила ни реч њихове осуде. А овамо НУНС тврди да се бори за заустављање политичког притиска на новинаре, мада, то је учинио када је Милорад Додик „на увредљив начин говорио о главном уреднику Центра за истраживачко новинарство Србије“ Дину Јахићу.

Као што је НДНВ најавио да ће тражити „правну заштиту међународних институција“ због „претње“ Динку Грухоњићу у виду његове фотографије која је објављена на некој Фејсбук страници „уз хушкачки коментар: ’Независни новинар’ и резидент Хрватске обавештајне службе назива Србију постгеноцидним друштвом. Да ли је доста? Имамо ли поноса?“. Иронија овог детаља састоји се у томе што се НДНВ оволико узбудио због виртуелног угрожавања Динка Грухоњића у истом дану 2019. у коме је у Лондону из еквадорске амбасаде у затворску ћелију убачен Џулијан Асанж. Због чега се НДНВ није узбудио уопште.

Да не дужимо. Лакмус тест Џулијана Асанжа несумњиво и сасвим прецизно показује да они лажу када кажу да су борци за слободу говора и независност медија. А ако нису то што кажу да јесу, онда морамо да видимо шта су. И чему заправо служе.

Довољан је само један поглед на списак њихових донатора – од УСАИД-а преко Фондације за отворено друштво и Националне задужбине за демократију до Фондације браће Рокфелер – да бисмо наслутили за чији се интерес они заправо боре док нас обмањују да се боре за слободу медија и нашег изражавања. И да нису ништа друго до пешадија њихове офанзиве на нашу свест. Коју би да обликују у складу са својим потребама. Па би напокон као такве и требало да почнемо да их третирамо.

И хвала Џулијану Асанжу што је, макар и својим страдањем, допринео раскринкавању још једног злочина. Овог који се, док нас надобудно убеђују да се у свом деловању руководе нашим добром а не туђим интересом, врши над нашим здравим разумом.