Никола Врзић: Скоро сви путеви воде на Исток

Када је Александар Вучић престао да верује Западу

Међу свим покушајима да се протумачи оно што се догодило у Бриселу 27. фебруара, па у Охриду 18. марта, када су договорени али не и потписани Споразум о путу нормализације између Косова (без звездице и фусноте) и Србије, те Анекс за имплементацију тог споразума, понајбоље тумачење пружило је оно што се ове недеље догодило у Стразбуру. Наиме, није се догодило ништа. Такозвано Косово опет није ушло у Савет Европе.

Ово, наравно, не значи да неће ући – његови покровитељи вероватно већ и сад имају довољно двотрећинску већину да га тамо угурају – али значи да онаквим споразумом и анексом такозваном Косову није загарантован гладак улазак уместо насилног угуравања. Зато је потпис на те документе и био битан. Зато је ипак битно што ништа није потписано. Јер, да јесте, догодило би се баш оно што се није догодило, и Косово би без звездице и фусноте већ било чланица Савета Европе.

А Запад би демонстрирао своје јединство тако што би за то гласале и чланице Савета Европе, Европске уније и НАТО-а које самопроглашену независност јужне српске покрајине не признају. Управо се из овог разлога, иначе, да не би било демонстрације нејединства, опет и одустало од „Косова“ у Савету Европе.

Па је зато, зарад утеривања Србије у то јединство, ове среде десант на Београд у својству председавајућег Европској унији покушао да изврши шеф шведске дипломатије, извесни Тобијас Билстрем, прва отворено бисексуална особа на министарској позицији у Шведској, ожењен са женом, имају двоје деце, критиковали су га када је приметио да мигранти у Шведској немају плаву косу и плаве очи као, на пример, он.

Америчке дипломате описале су га у једној поверљивој депеши коју је објавио „Викиликс“ као „звезду у успону“, а како и не би кад им је – и то је открио „Викиликс“ – поручивао да Шведска „снажно подржава“ њихов приступ затвору Гвантанамо, у којем су Американци без суђења заточенике мучили дављењем, пребијањем и осталим, како су то назвали, „напредним методама ислеђивања“. А претходно је обилазио и Ирак у друштву свог премијера Карла Билта, који је такође снажно подржао Америку, када је извршила противправну агресију на ту земљу.

Те је у том погледу и савршено нормално што је у Београду Тобијас Билстрем издао две наредбе: да Србија уведе санкције Русији, и да „све одредбе (горепоменутог) споразума и анекса буду примењене одмах“, нагласак је овде на све и одмах. После је Билстрем продужио и у Сарајево и тамо оптужио Републику Српску тако да нам свима буде јасно какав се – дакле, Русија, Косово, Република Српска – пакет аранжман од нас тражи.

„Нема других алтернатива“, наредио је, јер оно што нема алтернативу мора да се изврши, а кад нешто мора, онда то није предмет нашег избора, него извршења њихове команде. „Ја верујем“, наставио је са самозадовољним осмехом, „да ће учесници на политичкој сцени Србије остати снажно на стратешком путу ка Европској унији и изградити консензус око приоритетних радњи које су од кључног значаја за напредак Србије у приступању“.

То јест, да ћемо се одрећи и Косова и Метохије, и Републике Српске, и Русије, не нужно таквим редоследом, већ све то одједном.

Добио је одговор какав је и заслужио. Што не значи и да је такав одговор био очекиван. Ако смо, као што јесмо, спремни да критикујемо све што подсећа на попуштање под притиском Запада, онда је фер и да похвалимо оно што личи на супротстављање том притиску.

Тај одговор који је Билстрем заслужио, а упутио му га је председник Србије Александар Вучић на заједничкој конференцији за штампу, одговара овом опису. Био је то дипломатски еквивалент шамару; који је, узгред буди речено, једна од оних напредних техника из Гвантанама што их је шведски министар великодушно подржао, па има у томе и извесне ироније.

У погледу Русије и санкција, а Вучић рече да је Билстрем на томе „посебно инсистирао“ и да је то „више пута поновио и нагласио“ – није председник Србије свом госту дозволио да се сакрије иза оне фразе о обавезном усклађивању са спољном политиком Европске уније јер смо кандидат за чланство, уосталом, као онај вечити младожења који умире неожењен – одговор је био да смо „ми независна и суверена земља и доносићемо одлуке на такав начин“.

Али мора се приметити да је још убедљивији одговор на овај захтев демонстриран на неколико стотина метара удаљености од Председништва Србије у коме су се нашли Вучић и Билстрем, практично у исто време прекопута Пионирског парка, у Скупштини Србије, у којој је њен председник Владимир Орлић примио делегацију колега парламентараца из Русије, којима се, и то са очигледним разлогом, у виду баш тих гостију којима се обратио, а нико други у Европи западно од Брестовске тврђаве не сме ни да им се обрати, похвалио да Србија води „слободну, суверену и самосталну политику која, на првом месту, води рачуна о нашим државним и националним интересима“.

Што се тога тиче, други важан Вучићев одговор Билстрему односио се на његов захтев да испунимо све што пише у Споразуму и Анексу о ослобађању Косова од звездице, фусноте, Устава Србије и Резолуције 1244.

Србија ће, рекао је тим поводом Вучић, да „испуни (само) оно што је рекла да ће да испуни“ – значи, не и све што тамо пише – и притом нагласио да „неће да подржи чланство Косова у Уједињеним нацијама“, што је већ и рекао небројено пута раније, али ни у „специјализованим агенцијама и институцијама Уједињених нација“. Да би вече потом потврдио и да ћемо се супротставити уласку самозваног Косова у Савет Европе.

Све ово је први пут изговорено јавно, и нарочито је значајно јер очигледно проширује поље нашег отпора међународној легитимизацији такозваног Косова. Подсећамо, члан 4 оног непотписаног споразума о нормализацији каже да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“. Изгледа да ипак хоће.

А подједнако важан део Вучићевог одговора односио се на Билстремову наредбу да оно све спроведемо одмах.

Прво Заједница српских општина, „и тек када то испуните, ми ћемо да испуњавамо наш део“, пазите сад, казао је Вучић, „да не бисмо завршили као што су се неки други споразуми завршавали па после тога избијали ратови, зато што су неки европски лидери говорили да је то била игра и мост да би неки добили на времену“.

Ова алузија на Минске споразуме и признање Ангеле Меркел засигурно није промакла никоме. Вучић је овим поручио да Западу не верује. Наравно, јасно је да није тек сад стигао до оваквог закључка него је сад решио да га обелодани. Јако важно, јер више није господар оне своје неизговорене речи коју воли да спомене. Сад сви знамо да Вучић зна да Западу Србија не сме да верује. Што било какве обавезујуће споразуме са Западом претвара у крајње аутодеструктивну активност.

Овакво пак стање ствари још и додатно компликују избори на северу Косова који треба да се одрже у недељу. На њима, као што је познато, Срби неће учествовати. Биће то избори без бирача, те је и логично што је Америка унапред подржала њихов резултат; не само због своје склоности оним демократским стандардима из Гвантанама већ и зато што је то њихова омиљена метода коначног решавања српског питања. Наиме, тако да их – Срба – више не буде, као у Републици Српској Крајини. Или у Сарајеву, на пример. Или у највећем делу Косова и Метохије, а сада је, ево, и север Косова дошао на ред.

И каква уопште Заједница српских општина може да буде формирана, све и да хоће то да ураде, а неће, кад ту неће бити највећих српских општина, јер ће у њима на власти бити Албанци. Такав ће бити онај резултат избора који ће признати Америка и наши европски партнери.

А ми то треба да прихватимо. У име нашег пута на Запад, ка Европској унији, како каже Билстрем.

Али „Запад нема шта да понуди“, приморан је да примети „Фајненшел тајмс“. Овај згодан пример нове реалности, додуше, односи се на Бразил, али се исто односи и на све остале, укључујући и нас. Тим поводом је председник Бразила, уосталом, и боравио у Кини. Био је тамо недавно и премијер Републике Српске Радован Вишковић. Кина, јављају медији, постаје највећи поверилац земљама у развоју, више то није ММФ са својим листама бесконачних условљавања. „Фајненшел тајмс“ доноси и сензационално откриће да је удео долара у светским девизним резервама пао испод 50 одсто, а тренд његове елиминације тек је почео да се убрзава.

Председници Кине и Русије нису без разлога из Москве, из Кремља, поручили да су у току „промене какве нису виђене 100 година“, и да их они предводе. Може Тобијас Билстрем да нам командује шта год хоће, али скоро сви путеви данас воде на Исток.

Осим оног пута без алтернативе. Наиме, то смо већ утврдили, тај нас пут само води у пропаст.