НИКОЛА ВРЗИЋ: Сејање смутње и куповина времена

Зашто је после дана Д у Бриселу ипак освануо један прилично обичан уторак

Пре него што се вратила у безначајност Федерика Могерини била је оно што је данас Жозеп Борељ, и исто је као сада Жозеп Борељ – исти су им и налогодавци – исказивала оптимизам да ће Београд и Приштина брзо постићи споразум какав су тражили ти њихови налогодавци.

„Реч је о споразуму који ће“, најављивала је Могерини, „решити све отворене проблеме, што укључује и признање Косова“.

„Распоред је амбициозан“, коментарисао је тим поводом немачки „Дојче веле“, „јер се Федерика Могерини нада успеху у наредних неколико месеци, у сваком случају, до краја године“.

Док је у духу истог ентузијазма Хашим Тачи, који је тада управљао Косовом у мери у којој то сада чини Аљбин Курти, поручивао да је „сада време за обавезујући правни споразум Косова и Србије“, те да је „главни циљ“ тог споразума „признање Косова од стране Србије и наш улазак у ЕУ, НАТО и УН“.

Споменути рок – „до краја године“ – истекао је на крају те 2019. Хашим Тачи је у затвору. Федерика Могерини још није, али је поднела оставку у борду невладине организације уплетене у корупционашки Катаргејт скандал од кога се већ месецима тресе Брисел, па ћемо још да видимо шта ће око тога да буде.

А споразум који су најављивали њих двоје уз онакав самоуверени ентузијазам није потписан.

Те 2019, иначе, журило им се да Београд и Приштина постигну споразум зато што су у години после следили избори, председнички у Америци и у Европи за Европски парламент, па су знали да ће бити заузети собом више него нама.

И следеће године су избори за Европски парламент, и председнички избори у Америци. И опет им се жури да натерају Београд да се договори са Приштином, разуме се, онако како они желе, тако да самозвано Косово може да постане чланица поменутих организација у које без пристанка Србије баш никако не може.

У том је циљу у понедељак 27. фебруара и био уприличен састанак Александра Вучића и Аљбина Куртија у Бриселу код актуелног вршиоца дужности Федерике Могерини, Жозепа Бореља.

Очекивања су била велика као и њихова жеља да нас напокон натерају да капитулирамо у рату који су нам објавили још кад је Ричард Холбрук прогласио да ОВК терористи више нису терористи.

Њихов службеник Мирослав Лајчак, који је по задатку изводио радове на комадању Државне заједнице Србије и Црне Горе а сад му је задатак да раскомада и Србију, најављујући састанак сазван у ту сврху, био је директан колико и арогантан: „Очекујемо да ће план бити прихваћен… Мислим да је свима јасно да се не говори ‘не’ Европској унији и Америци“.

Овај план Европске уније и Америке „коме се не говори ‘не'“, указао је Лајчак на његову суштину, „представља и де факто признање“ самопроглашене независности Косова. И притом „није предмет расправе и неће се дозволити измене у тексту“.

А претходно је и НАТО припретио да „очекује да они“ – Курти и Вучић – „тај план спроведу у најкраћем могућем року“.

Сходно свему томе, амерички Радио Слободна Европа најавио је за понедељак: „Дан Д за дијалог Србије и Косова“.

Ову станицу, као што је познато, основала је ЦИА да би објективно извештавала јавност; истина, кад смо већ код истине, бивши директор ЦИА Мајк Помпео признао је и „лагали смо, варали смо, крали смо, имали смо читаве курсеве обуке за то“, па и ову околност треба имати у виду приликом даљег извођења закључака…

Елем, на наше олакшање, макар и привремено, испоставило се да је тај дан Де ипак био само понедељак. И да је после њега освануо прилично обичан уторак, у коме је Резолуција 1244 наставила да важи као да се ништа није догодило. А Танјуг је јавио да је одбачена још једна пријава такозваног Косова за улазак у Интерпол.

Тог дана, међутим, шесторо америчких сенатора објављују збуњујуће саопштење у коме наводе да су „лидери Србије и Косова најавили привремени споразум о нормализацији односа и решавању спора око употребе регистарских таблица српске етничке мањине“, откуд им сад таблице у овој причи није јасно, тек, они „честитају владама Србије и Косова на постизању привременог споразума о нормализацији односа“ и подсећају да, „ипак, двојица лидера сад морају да се усагласе и постигну договор о анексу о имплементацији, који ће представљати мапу пута за нормализацију односа две земље“.

А медији на српском језику, чији се уреднички колегијуми налазе у иностранству које је признало лажну независност јужне српске покрајине, и у својим управљачким структурама имају и некадашњег директора оне централне обавештајне агенције с курсевима за лагање и варање, објавили су тврдње које су посејале озбиљну смутњу. Наиме, да је Вучић у Бриселу прихватио противуставни европски план којим Србија де факто признаје независност својој јужној и суштински аутономној покрајини, уз објашњење такав „споразум и не мора да буде потписан“, односно, да је „прихватање текста споразума једнако потписивању“.

Дакле: Шта се заправо догодило у понедељак у Бриселу? То питање је, из очигледних разлога, земља нам је у питању, исувише озбиљно да би остало неразјашњено.

Тим пре што је, након састанка, описујући његов исход, Жозеп Борељ саопштио да су се Вучић и Курти „договорили да нису потребне даље дискусије о предлогу Европске уније Споразума о путу ка нормализацији између Косова и Србије“.

То је онај споразум, да подсетимо, за који је Лајчак пре састанка рекао да „није предмет расправе и неће се дозволити измене у тексту“; те отуда и питање о каквом договору да даље дискусије нису потребне говори Борељ, кад су управо те дискусије које он спомиње – унапред биле забрањене.

Простије речено: зашто би се Вучић и Курти договарали да о том папиру више не разговарају, кад им је речено да о томе не смеју да разговарају?!

Ову недоумицу – и кључно питање да ли се Србија, не дај Боже, на било који начин у понедељак обавезала на било какво признање Косова – срећом, у четвртак је током скупштинске расправе у Приштини разјаснио Аљбин Курти.

„На трилатералном састанку“, рекао је Курти, преноси „Коха“, „предложио сам Европској унији свој званични потпис премијера на основни споразум, кога морају да потпишу и високи представник Борељ и председник Србије Вучић… Мој предлог Вучић је одмах категорички одбио… Борељова позиција је да се о овом документу више неће дискутовати. Дакле, текст је финализован и објављен на сајту Европске уније, две стране договориле су се по том питању, али то не значи да су званично прихватиле споразум. Споразум се прихвата потписом свих страна. Српско одбијање показује да се они не слажу са споразумом.“

Тако каже Курти.

А ваља подсетити, с тим у вези, да су на Први бриселски споразум, 2013. године, параф морале да ставе обе стране, и са њима у име Европске уније Кетрин Ештон, ако је се ико још сећа а мислили смо тада да је јако битна иако је само радила свој посао.

Уосталом: Ако потпис није потребан, зашто траже да потпишемо? Баш као што и Косово од нас траже зато што је наше, а не њихово.

Портпарол Европске уније, додуше, сад наједном тврди да је „јасно да се никад није радило о потписивању“, те да је овај непотписани документ „сада споразум за пут ка нормализацији односа“, како је то могуће, нема везе, но, не сме се из вида изгубити ни потреба Европске уније да улепша оно што се у понедељак догодило у Бриселу; потреба утолико већа ако се није догодило оно што је пре тога најављивано.

Управо то је тумачење Данијела Сервера, америчког дипломате и албанског лобисте који је, зато што је албански лобиста, проглашен и за стручњака за Балкан.

Он указује, наиме, да је састанак „завршен без потписа на споразум о ‘нормализацији’. То се рангира као неуспех, нарочито после вишемесечног подизања очекивања.“

И зато је, пише Сервер на свом блогу, „ЕУ одлучила да једноставно настави с дијалогом на основу непотписаног документа. То је најбоље што су могли да учине. Следећи корак биће имплементациони план.“

Поприличан нонсенс, рекло би се, али је изгледа управо то оно што се сада догађа, јер, и Курти у Приштини у четвртак најављује да ће се о том имплементационом плану преговарати, и да у том погледу још ништа није договорено.

С тим у вези, Сервер предвиђа да „неће бити једноставно наговорити Вучића да одустане од Заједнице српских општина или да спроведе било коју од одредби које иду у Куртијевом правцу“, чиме не хвали председника Србије него позива надлежне органе да му одузму све шаргарепе и да пређу само на штапове, то јест, батине.

А портал „Албанијан пост“, који је показао да има пристојне изворе када је још пре неколико месеци објавио овај европски предлог, сад усвојен тако што није усвојен, након његовог усвајања неусвајањем цитира ”међународни дипломатски извор” који опомиње да Вучић и Курти имају рок до 18. марта да усагласе своје несугласице и ставе потписе.

Вучић је, насупрот томе, у уторак увече на РТС-у рекао да тек предстоје преговори, договор и имплементација договора о Заједници српских општина. Па преговори и имплементација договора о царинским печатима, о универзитетским дипломама, па о регионалном представљању, таблицама, и тако даље, а споменуо је и куповину времена као преговарачку тактику због које га не треба денунцирати.

Кад смо код времена, амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко најавио је недавно агенцији Бета да ће „косовско питање бити решено у другим геополитичким условима, који ће настати након окончања сукоба Колективног Запада и Русије“. „У сукобу Запада и Русије, сигурно ће победити Русија“, рекао је амбасадор, и тада ће „доћи до успостављања новог, мултиполарног међународног поретка у коме Запад неће имати одлучујућу улогу“.

Дакле, да прецизирамо: жури се онима који признају Косово, не жури се онима који га не признају.

Паметноме – доста.

Уосталом, журило им се и 2019. А ми само треба да урадимо исто што смо већ урадили са истоветном понудом и 2007. и 2013. године.

И да притом будемо свесни да им се не жури зато што су сваким даном све јачи, већ зато што знају да ће сутра бити за толико слабији. Почев од тог 18. марта којим нам се сада прети као што се претило 27. фебруаром.