НИКОЛА ВРЗИЋ: Препорука Соње Бисерко

Ако су се Срби сами протерали из Хрватске, онда и треба да признају да је Косово независна држава. И обрнуто

На Светог Јована, у петак, 20. јануара, председник Србије Александар Вучић имао је два састанка. На једном је чуо све што већ зна; на другом, оно од чега сви стрепимо.

Што наравно не значи да због стрепње треба да се предамо. Већ да претњи треба да се одупремо. Алтернатива је, наиме, капитулација, дакле, потпуни слом.

Од патријарха српског Порфирија, када је дошао да му честита крсну славу у Патријаршијском двору – објавила је Српска православна црква – председник републике чуо је „познати, јасан и недвосмислен став српске цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив, како за Цркву тако и за нашу државу“.

У том смислу, наведено је даље, и вреди све то пажљиво саслушати и затим послушати у целини, „патријарх Порфирије и архијереји изразили су уверење да руководство Републике Србије са председником Александром Вучићем на челу неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије.“

И још једна важна реченица: „Српска православна црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за суживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији.“

С тим речима у свести председник је отишао на други састанак који је имао на Светог Јована Крститеља; онај састанак на коме је чуо поруку од које треба да стрепимо. Вратићемо се тој поруци.

А насупрот исказаном ставу српске цркве – какав уосталом постоји већ шест векова – исказала је свој став, наиме, против Косова у Србији, председница Хелсиншког одбора за људска у Србији Соња Бисерко овог четвртка са својим истомишљеницима који су мање вредни помена.

И збиља, није ни чудо што је својевремено, а није ни у међувремену помислила било шта друго, у „Вијенцу“ Матице хрватске Соња Бисерко мрзовољно прогунђала да је „СПЦ увек била прво политичка па тек онда верска институција“.

Наравно, против онаквог – државотворног, колико и мирољубивог – става српске цркве може да буде само онај или она који су против државе ако је та држава наша, и који су против мира утолико што су за прихватање производа рата. Разуме се, ако је тај рат вођен против наше земље.

С тим у вези, „па, Београд је организовао исељавање, које су у почетку звали егзодусом Срба“. Толико је Соња Бисерко из одбора за људска права имала да каже о „Олуји“. О акцији хрватске војске у којој је из Хрватске протерано око 200.000 Срба.

А сада Соња Бисерко тражи да се пита и о Косову и Метохији, док то исто право одузима српској цркви. Као да би српске државе, и српског народа, уопште и било без српске цркве. При чему би их и без доприноса Соње Бисерко било и те како.

Додуше, она каже да је „из непознавања чињеница створен мит о Косову, о српском херојству и небеском царству“. Те закључује у поменутом „Вијенцу“ Матице хрватске: „Цела српска историја је једна велика лаж!“

Тек, овог четвртка у коме су нам Соња Бисерко и њени истомишљеници објаснили да треба да прихватимо онај француско-немачки-евроунијатски-амерички и НАТО план да се одрекнемо Косова и Метохије у њихову корист, сазнали смо и на каквим је аргументима тај план заснован.

Открио је то Александар Вучић у Скупштини Србије тако што је пренео оно што је чуо кад је, из Патријаршије на Јовањдан, отишао у Председништво Србије да се састане с „великом петорком“ представника Америке, Немачке, Француске, Италије и Европске уније.

Узгред, чему чак петорица кад сви говоре једно исто. Њих петорица највећих са моћног Запада на једну, малену, Србију. Силеџијска тактика групног притиска.

„Бићете суочени“, цитирао их је Вучић, „под један – заустављањем приступних преговора са ЕУ. Под два – не само са прекидом даљих инвестиција из западног света у Србију већ и са повлачењем свих инвестиција из ваше земље. И, под три: и са другим свеобухватним мерама које треба да покажу како морају да прођу они који нису у сагласју са Европском унијом.“

То исто му је, рекао је Вучић, поновљено још два пута током тог састанка на Светог Јована Крститеља.

А да би своју претњу зачинили, медији блиски онима који нам прете пренели су и додатну претњу, да ће „Србија бити Иран у Европи ако се споразум не прихвати“.

Претња је постала њихова најбоља понуда; ако је то најбоље што имају да понуде, много то говори и о стању у коме се сами налазе.

Једна посланица лепо је у четвртак приметила у скупштинској расправи која је иначе била грозна: „Ако је споразум добар за нас, зашто нам прете да га прихватимо?“

У том погледу, наравно, нема сумње. Споразум није добар за нас.

И то већ знамо. А знамо зато што је исто то већ било на столу.

Већ нам је нуђено, па је влада Војислава Коштунице то одбила – зато су креатори овог НАТО плана 2008. и морали да прибегну једностраном проглашењу независности Косова. Које је са становишта међународног права, ма колико нас убеђивали у супротно, исто што и ништа.

Зато су исто то – да ми дамо сагласност, а то значи одобрење, за улазак самозваног Косова у међународне организације – НАТО креатори те лажне косовске независности од Србије морали да затраже и 2013. године када је уговаран Први бриселски споразум.

И зато је и Александар Вучић те 2013. тај захтев одбио.

Сви разлози који су у ова два наврата постојали за одбијање ове непристојне понуде – постоје и данас.

А ако има некога коме то, можда, још није јасно, да постане јасно потрудила се Соња Бисерко. И тиме је, вероватно нехотице, а можда и први пут у животу, Србији учинила услугу.

Зато што јој је показала између чега заправо бира. Соња Бисерко с једне стране, патријарх, архијереји и наша црква с друге.

Избор, очигледно, није компликован. Већинска Србија заправо га је већ начинила.

Председник Србије Александар Вучић у Скупштини Србије јасно је рекао, и обавезао се и тиме, као и председничком заклетвом с руком на Уставу Србије и Мирослављевом јеванђељу, да им неће дати сагласност коју траже. Напоменуо је и да добро зна на шта се заклео, штавише, и да је Устав Србије – Свето писмо.

Ништа више од тога у овом моменту није ни потребно.

А исто то – наш устав, а не њихов ултиматум – поручује и добар део опозиције.

И права је штета што се од буке и циркуса у Скупштини Србије није приметило да је, заправо, постигнуто сагласје око поруке патријарха Порфирија и српске цркве.

Тако да је остало само да се то преточи и у дело када дође тај тренутак.