Никола Врзић: Појас, пут и лудачка кошуља, или: Велика петорка за малу Србију

Ако је Србе забрањено пописати због опасности да их има, зашто нас чуди што Европски парламент осуђује Србију јер примећује да је на Косову и Метохији извршено етничко чишћење Срба

Била би права штета да непримећена остане упадљива сличност реакције појединих овдашњих проевропских учесника у политичком животу – почев од Демократске странке и Зелено-левог фронта, на пример – и Аљбина Куртија на откривање споменика Дражи Михаиловићу у Београду. С тим што је Курти тим поводом исказао нешто више креативности, јер, док демократе због Драже негодују под изговором комуналних питања и процедуре, Куртију смета и назив улице у којој се то непоштовање комуналне процедуре догодило, Брегалничка, будући да тај назив слави победу српске војске над војском једне НАТО чланице, Бугарске, и то на територији друге НАТО чланице. Која је, узгред буди речено, зарад тог чланства пристала да се назове Северном Македонијом каква никад није постојала, значи, измислила је себи име у име НАТО-а, па ваљда зато не заслужује да је онако третирају.

А поврх Аљбина Куртија и зелених, левих и осталих демократа, кад смо код дотичне евроатлантистичке димензије поменутог случаја, пријавиле су се, да нам објасне о чему се заправо ради, сходно ономе што се од њих и очекује и познате проевропске екстремисткиње Соња Бисерко – она Србији сад приговара што „није способна да направи отклон који би омогућио реформе и европеизацију“ – и Дубравка Стојановић која је овом приликом љута зато што је „четнички програм хомогене Србије био веома сличан Милошевићевом програму, као и Вучићевом српском свету. То је“, каже, „увек једна и иста идеја, нема од тога одустајања“.

О српском свету је, дакле, реч. Уосталом, све време је искључиво о томе реч: да се српски свет сведе на меру њихове жеље да не постоји уопште.

Па је у том контексту изузетно поучан и случај једног рутинског статистичко-бирократског поступка као што је спровођење пописа који је у Црној Гори, уместо бирократије и статистике, постао политичко и међународно питање.

Иначе, збиља, чудо невиђено. Политички представници, кажу већинског, народа захтевају бојкот пописа због тога што ће бити пописани и припадници мањинских народа. То јест, не свих, него само једног. Па се и патријарху српском приговара што се идентификује као Србин који говори српским језиком. У времену разноразних идентитета – ено их и неки Немци који се идентификују као кучићи, транс-пси, па лају по Берлину – Србин који говори српски је изгледа идентитет који није пожељан; некада је бивало забрањено за Србе и псе, забрана је остала само за Србе.

Тако да се и међународни, прецизније, ЕУ, дакле, НАТО фактор укључио у притисак да се одложи попис у Црној Гори због опасности да тамо има Срба и њиховог пожељног стања да их нема; уосталом, онако како је историчарка Стојановић ових дана успела да примети да су Срби протерали 200 хиљада Хрвата из Републике Српске Крајине а да притом не примети да су Хрвати протерали 200 хиљада Срба из Републике Српске Крајине. Нажалост, не чини се да је у питању лапсус.

На истом таквом трагу, елем, и Европски парламент у резолуцији о Црној Гори „оштро осуђује свако неоправдано уплитање Српске православне цркве“ утолико што се, користимо званични превод на хрватски, „верске институције могу користити као средство вањског утицаја“, а такви су „посебно они (…) из Русије, Кине и Србије“ који „угрожавају напредак Црне Горе на њезину еуропском путу“. И још се због тога њезиног „са забринутошћу прима на знање потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом“ – није било европске забринутости кад је то исто Црна Гора потписивала са Светом столицом и са Исламском заједницом – па је онда ваљда и нормално што Европски парламент у погледу пописа становништва подстиче Црну Гору да попис спроведе, али, „чим“, дакле, тек кад се „заврши политички застој у земљи (…) како се то важно питање не би искористило као још један изговор за јачање поларизације друштва“.

Што је јако згодна формулација за даљу манипулацију, имајући у виду да су поларизацију друштва поводом пописа изазвали они који се сад на поларизацију друштва позивају да би попис одложили. Јер ће на том попису морати да буду идентификовани и неки Срби, који би због своје бројности онда могли да затраже и нека права. А већ смо утврдили да то са Србима и њиховим правима није у складу са европским вредностима.

Коме то већ није јасно, уосталом, нека погледа и другу резолуцију коју је ове недеље о нашем случају донео Европски парламент, јер се ту протестује и зато што су се Срби усудили да ожале своје мртве у трагедији код Бањске и – ово нарочито! – од власти и медија у Србији тражи се да се „уздрже од (…) ширења лажи о ’етничком чишћењу’ и ’погромима’ на Косову, за шта нема доказа“.

Како оно беше, нема тела – нема доказа, уосталом, и Бернар Кушнер се ономад у име те исте међународне заједнице грохотом смејао на питање о Жутој кући и трговини органима.

Па у складу с таквим ставом према Србима, који немају људско право ни на своје унутрашње органе, од Србије сад Европски парламент и захтева „пуну сарадњу“, дакле, безусловну, у истрази трагедије код Бањске. Коју они (наравно) сматрају за заслужену смрт тројице српских терориста, а прете и мерама, то јест, санкцијама, „ако власти не буду спремне да сарађују у потпуности“, односно, ако се усуде да се неком захтеву успротиве.

А кад смо код тога, захтева се и да „без даљег одлагања“ буде решен косовски неспоразум, да се више не замарају тиме, и то „на принципу узајамног признања“ и – цинизам је очигледан колико и намеран – „у складу с међународним правом“. Не мора, додуше, то у складу с међународним правом да буде потписано баш у Жутој кући, али зашто да не, било би у томе пригодне симболике, наиме, Косово је срце Србије.

Нема сумње да и такозвана велика петорка изасланика САД, Европске уније, Немачке, Француске и Италије – чему петорица кад сви мисле исто, довољан је један, ово је силеџијско понашање, пет на једног – тражи исто што и Европски парламент. Нормализацију по моделу Жуте куће, спомињу се и некакви конкретни рокови. И штошта приде, што да не, само ако помисле да им се може. А неминовно ће то помислити ако им покажемо да могу бар нешто од онога што траже.

И ето како живот уме да удеси па се угледа и оно што би могло да не буде баш толико јасно. С једне стране, дакле, сва ова претња, уцена и одузимање права да постојимо ако смо Срби, а са друге, само неколико дана раније, сарадња и развој у оквиру Појаса и пута у Пекингу. Овамо нам узимају срце, онамо нам пружају руку. Једни прете, други нуде.

И притом, то се мора истаћи, подржавају наш територијални интегритет и суверенитет; није ни чудо што се „Покрет слободних грађана не слаже са Вучићевим одласком у Кину уместо на састанак лидера Европске уније и Западног Балкана“, стварно, ко је луд да иде у Пекинг кад може у Тирану, а приљежно спроводећи критику Европског парламента због тога што „континуитет блиских односа и партнерства са Русијом и Кином изазива упитаност о стратешком правцу Србије“, кажу ти слободни грађани и да Пекинг уместо Тиране представља „деструктивну одлуку за српски национални интерес да постане чланица Европске уније“. И још незадовољно указују да „Србија добија упозорења од стране Европске комисије поводом склапања трговинских споразума са Кином“ – европски је, наиме, да не сарађујемо на своју корист – а и „сусрет председника Вучића са Путином представља још један лош потез који никако не може допринети унапређењу позиције Србије“.

С тим у вези, пошто је наравно све супротно од овога што кажу слободни грађани, штета је што један од поменуте двојице није имао, на пример, времена за садржајнији билатерални састанак од оног успутног на коме су разменили неколико реченица, кад су већ били на истом месту и у истом тренутку. Као Путин и мађарски премијер Виктор Орбан. При чему није победа, него пораз Европе што су се само лидери Мађарске и Србије усудили да буду тамо где им је и место.

Али то је већ њихов проблем. Што се нас тиче, избор је савршено очигледан. И сад само треба да изаберемо између појаса и пута у слободу и сарадњу на равноправној основи, и лудачке кошуље у коју нас води онај други пут. Зато што стварно треба да смо луди да бисмо изабрали Жуту кућу и да мењамо име Брегалничкој улици по вољи Аљбина Куртија.

И то сад, кад напокон имамо алтернативу. Уосталом, зато су све те њихове „велике петорке“ толико и нестрпљиве…