Никола Врзић: Лековита зараза

Уколико будемо научили из сопствених грешака и уколико научимо како да будемо самодовољни, ова пандемија би могла да се покаже и лековитом за наше друштво

Не зна се колико ће још пандемија вируса корона потрајати. Не зна се ни колико ће се опасном на крају показати. Ни шта ју је тачно изазвало, ни шта ће је окончати. Не зна се ни какве ће све конкретне последице изазвати кад једном буде проглашена готовом. И баш зато што све то, и још штошта приде, не знамо, већ сада знамо какви би закључци из свег тог хаотичног незнања морали да буду извучени. Да ли ће и бити, као и увек уосталом, друго је питање…

У најкраћем, пандемија вируса корона на делу је показала да, ако у свету који не можемо да променимо намеравамо да опстанемо док се тај свет можда не промени набоље, морамо да променимо комплетну парадигму у којој живимо већ, ево, дуге две деценије. Али кренимо (неким) редом.

О СОЛИДАРНОСТИ
Пре свега, премда не и важније од свега, утврдили смо оно што смо већ могли да наслутимо. Као што је у вину истина, тако је истина и у кризи која свакоме помаже да покаже своје право лице. Имамо шта да видимо. Прокламована европска солидарност огољена је као обична шарена лажа. Упркос свим лепим речима и узвишеним паролама – којима нас засипају откако смо пристали да радимо оно што је у њиховом интересу, не би ли нас убедили да је баш то у нашем интересу – у одсудном часу крајње нужде одлучили су да нас препусте судбини каква год да нас снађе и забранили извоз медицинске опреме из Европске уније. Запажањем да „европска солидарност не постоји“ и да је то само „бајка на папиру“ председник Србије Александар Вучић само је констатовао оно што је очигледно, но с обзиром на његов положај, ова констатација има, или би требало да има, и важну политичку специфичну тежину у будућности после короне.

Али нису чланови европске породице – Боже, колико ли лицемерно сада звучи ова фраза – оволики нељуди испали само према нама, већ су такви и једни према другима па шта онда и можемо да очекујемо. И није израз расизма или затуцане ксенофобије ако признамо да је, на Запад сад мислимо, реч о неком много гадном свету или макар онима који га предводе (а изабрани су на, јел’, слободним и демократским изборима). Уосталом, какав други морални став је и могуће заузети после вести да је администрација у Вашингтону покушала да купи ону немачку фирму („CureVac“) која ради на развоју вакцине против вируса корона и задржи је за себе. А да и не спомињемо санкције Ирану или Венецуели од којих не одустају и поред овакве кризе. Да је оваква криза наступила током деведесетих година прошлог века, и ми бисмо тако прошли.

Да се прави пријатељ у невољи познаје утврдили су још стари Латини, а сада се у истинитост те старе спознаје уверавају и данашњи Италијани. Којима помоћ не стиже од њихових породичних пријатеља и партнера, него из Кине. И не само Италијани. Помоћ из Кине пристиже и у нашу Србију, у Ирак и Иран, Чеси су послали авион у Пекинг по помоћ… Још једна занимљива и речита вест која се загубила у мору других. Извештавају локални Ђорнале ди Бреша, као и немачки Дојче веле у свом италијанском издању, на север Италије већ су пристигли стручњаци из Кине, али, обратите пажњу, и из још две земље које тај развијени и надобудни Запад темељно презире и у складу с тим поткопава – из Венецуеле и с Кубе.

И из Бразила стижу вести да је тамошња десничарска влада Жаира Болсонара позвала докторе с Кубе да се врате у ту земљу у помоћ – након што их је протерала као „комунистичке шпијуне“… Додајмо овом мозаику и обећање министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова да ће та земља, „као и увек, помоћи братској Србији“. Све то показује да је другачији, бољи свет, ипак могућ. Само ако није западни. Солидарност није сасвим заборављена категорија; треба је потражити на правом месту, а остале ставити тамо где им је и место.

ПОСЛЕДИЦЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА
Да не грешимо душу, ипак, треба указати и да се западне земље сад заиста налазе у незавидној ситуацији, и ту Италија, изгледа, није изузетак – Карл Билт, бивши премијер Шведске, указаће у једном од својих твитова да се баш све оне налазе на истој трајекторији што се тиче броја оболелих као и Италија, само је она прва започела па је зато и отишла најдаље у пропаст. Зашто су то себи дозволиле, питање је на које постоји (бар) три нивоа одговора.

Под један, преминули несрећници у тим земљама жртве су њихове идеологије људских права, из које је проистекло и оклевање да се поведу за ефикасним кинеским рецептом драстичног ограничавања слободе кретања. Под два, економски интерес профита и његових власника наложио је да се – по цену људских живота и ширења епидемије – овим драстичним мерама не прибегне онда кад је морало, јер то кошта а на то је капитализам много осетљивији него на људске жртве. И под три, много говори и табела Светске банке о броју болничких кревета на 1.000 становника.

Светски просек је 2011. године (последња расположива година у овој статистици) износио 2,705 кревета на 1.000 становника, и скоро је дупло мањи него 1985. када је ова бројка износила 4,126. У Италији, која сад скупу цену плаћа мањку капацитета, просек је 3,4 кревета на 1.000 људи, а пре 50 (!) година био је четири пута већи – 10,6. Русија је на 8,2 кревета (када се распадао онај нељудски совјетски систем било их је 13,186), Србија има 5,7 кревета на хиљаду људи, а Сједињене Америчке Државе тек 2,9.

„Многи центри здравствене заштите у САД пате од резања буџета и медицинског особља“, опомиње ових дана Њујорк тајмс, а на сличан начин и Блумберг указује да „болнице у САД једва да имају довољно кревета зато што од 1983. смањују капацитете и крешу трошкове“. Очигледно је, јер трендови су несумњиви: није свет осиромашио па зато сада имамо мањак болничког кревета и особља него се плаћа рачун том проклето суровом неолибералном поретку, у коме само профит његових власника нема цену а све друго је подређено њиховом профиту.

ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ
Србија, разуме се, не може ни да помисли да може да има утицај на овакав светски поредак и његово поправљање, али може, и мора, да размисли како да поправи своје место у њему. Ако би ово затварање граница и ускраћивање помоћи ичему морало да нас научи, то је да није раскринкана само бајка о европској солидарности већ и она о отворености тржишта и слободи кретања робе и капитала. А то значи, у првом реду, да (поново) морамо да научимо да будемо самодовољни. Да можемо да произведемо довољно хране за своје потребе, да можемо да произведемо довољно лекова и осталог неопходног медицинског материјала, да можемо сами да произведемо и све остало што је потребно за функционисање читавог друштва, како у редовном, тако и у ванредном стању. Јер оно не би било ванредно када бисмо знали када ће наступити па да за њега можемо унапред да се припремимо. Припрема зато мора да буде непрестана.

По природи ствари, ово значи и да никако не смемо да се уздамо у стране инвеститоре, и да на њима базирамо свој привредни живот. Зато што њима није циљ да нама обезбеде одрживост и самодовољност у временима кризе него им је циљ да на нама зараде. Што је легитимно, али то не значи и да је у нашем интересу. Не дај Боже, али ово ће нарочито доћи до изражаја у дану после пандемије вируса корона ако (када) наступи глобална економска криза, а чувени амерички инвеститор Џим Роџерс упозорава да ће она бити „најгора финансијска криза у нашим животима“. Искуство из 2008. и свих претходних криза опомиње да ће страни инвеститори одавде отићи, као што су отишли и одасвуд, чим им је то постало исплативије. И шта онда?

Тим пре што, да нам оживе нашу привреду и производњу свега што нам је потребно, више нећемо имати своје банке да то кредитирају. Стране банке имају своје, стране интересе, и ево како се брзо показује колико је продаја Комерцијалне банке дубоко погрешан и нарочито штетан потез. Ваљда још није касно да се то заустави. У сваком случају, нема више много сумње око онога што нам је чинити. Морамо да се ослонимо на своје снаге. Помоћ пријатеља – знамо сад дефинитивно и ко су они, па на то више не треба да губимо време и илузије – јесте добродошла, али не може да буде довољна ако ми сами себи нисмо спремни да помогнемо. И да ствари, сопствену државу, (пре)узмемо у своје руке.

А да бисмо у свему томе што је неопходно били и успешни, потребно је и да је – државу, у свим њеним сегментима, до последњег председника општине и његових сарадника – у руке узму најбољи међу нама, а не најподобнији. Да партократију заменимо меритократијом. Хоћемо ли умети да урадимо оно што морамо да урадимо? У том би случају ова пандемија могла да се покаже и лековитом за наше друштво. У супротном, опет ћемо доћи у ситуацију да ништа не научимо из сопствених грешака.

 

Насловна фотографија: Министарство одбране

 

Извор Печат