НИКОЛА ВРЗИЋ: Како је Кина шокирала западни војни пакт?

Кина добро зна шта мора да уради. Она „неће бити ’системски изазов‘ било коме, али ми нећемо седети мирно, не чинећи ништа, ако ’системски изазови‘ дођу код нас“, саопштила је кинеска амбасада у Бриселу. Ово упозорење представљало је одговор НАТО-у, који је почео да отвара нови фронт. Након Русије, на ред је дошла Кина.

Недавни НАТО самит у Бриселу, наиме, окончан је завршним саопштењем у коме је — по први пут — Кина заузела једно од два централна места.

Забринутост у Бриселу

Хвалисаво описујући себе као „најснажнији и најуспешнији пакт у историји“, лидери западне војне Алијансе оптужили су Кину да својим „амбицијама и агресивним понашањем представља системски изазов међународном поретку заснованом на правилима, као и областима релевантним за безбедност Алијансе“.

А изазов представља баш све што се Кина усудила да уради не питајући НАТО за одобрење — од увећања свог нуклеарног арсенала и успостављања нуклеарне тријаде, преко модернизације војске, до војне сарадње са Русијом. Алијанса је „такође забринута и због кинеских активности у Африци“, додаће у једном осврту британски Би-Би-Си, док у разговору за „Фајненшел тајмс“ досадашњи заповедник Војног комитета НАТО-а Стјуарт Пич, иначе, учесник у агресији на нашу земљу, открива да чак и кинеско дипломатско присуство широм света, укључујући и „огромну амбасаду у Бриселу“, изазива забринутост у западном пакту. Али пре свега, каже Пич, „заиста је шокантно колико брзо Кина гради бродове и колико је модернизовала своје ваздухопловство“. А ту је и додатни проблем „заједничких војних операција Пекинга и Москве“ које су „од ’релативно минорних‘, еволуирале до ’великих заједничких вежби и тренинга‘ током последњих година“.

Све у свему, како наводи „Њујорк тајмс“, „иако се Русија описује као ’претња‘ у НАТО документу“ — док је Кина насупрот томе „означена само као извор ’изазова‘. Али ти изазови су знатни“ — сама чињеница да је Кини посвећена таква пажња, „указује на фундаменталну промену фокуса Алијансе, иако је она посвећена заштити Европе и Северне Америке — а не Азије“.

Неспоразуми и провокације

Додуше, изгледа да им ова промена фокуса не иде баш сасвим глатко. „Европљани не виде Кину као претњу каквом је доживљава Вашингтон… Чак и Британија, вероватно најближи савезник Вашингтона, исказује извесну суздржаност поводом конфронтације с Кином“, наводи „Њујорк тајмс“, док „Фајненшел тајмс“ на истом трагу опомиње да „чланице Алијансе не успевају да начине напредак од дијагнозе претње до заједничког плана акције“.

Али то не значи и да опасне акције неће бити. Амерички адмирал Џејмс Ставридис, некадашњи врховни командант НАТО снага, врло задовољно најављује да ће „током наредних месеци САД притиснути НАТО савезнике да ’своје бродове ставе тамо где говоре да треба да буду‘, то јест да разместе поморске снаге уз америчке носаче авиона у Јужном кинеском мору. Британци већ шаљу значајне снаге… И Французи и Немци исказали су посвећеност и у току је озбиљна дискусија о сталној НАТО борбеној групи у Пацифику, попут оне која већ постоји у Медитерану“.

С друге стране, уз оцену да је „униполарни свет предвођен Сједињеним Државама заувек прошао“, бивши генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, помало неочекивано, опомиње да „НАТО често није најбоље средство“ за супротстављање Кини, те да „треба да избегне покушаје да постигне више него што је у стању“.

Опомена из Пекинга

А опомена стиже и из саме Кине. „НАТО је заиграо опасну игру својом антикинеском декларацијом“, указује лист „Чајна дејли“, наводећи да је „НАТО самит у Бриселу послао узнемирујућу поруку о Кини, која би могла да покрене трку у наоружању и да поткопа мир у свету“.

„Шта је лоше у томе што Кина модернизује војску као део своје опште националне модернизације?“, поставља питање кинески лист. „Шта је лоше у томе што кинеска и руска војска имају пријатељске односе, будући да никада заједничким снагама нису бомбардовале нити извршиле инвазију било које суверене земље? И ако НАТО чланице могу да пошаљу своје бојне бродове у Јужно кинеско море, зашто бродови кинеске морнарице не би могли да отплове у Атлантик?“

Значи ли то да би могле да се понове опасне провокације, попут оне недавне британске у Црном мору? Зашто је НАТО по први пут означио Кину као изазов и како ће на тај изазов узвратити Кина? И како изгледа сценарио кога се центри одлучивања у Вашингтону нарочито плаше?

Логика агресивне силе

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и дипломата Зоран Миливојевић.

Пекинг је могао да очекује да ће Кина бити означена као мета НАТО-а, верује генерал Ковач: „То налаже логика агресивне силе, а НАТО је препознат као таква сила. Он се сад више не задовољава стварањем подела у Европи, већ настоји да подели и читав свет на такозване демократије и ауторитарне режиме, како их називају у завршној декларацији самита. А суштина је у томе да све што није под контролом америчких глобалистичких кругова, за њих представља проблем.“

„Када се говори о Кини као о системском изазову, тиме се заправо исказује жеља за рушењем тог система“, указује Зоран Миливојевић. „Уз Русију, Кина је још пре неколико година дефинисана као суштинска претња по доминацију Запада, пре свега у економском и политичком смислу, а НАТО декларација представља покушај да се она сузбије употребом ’тврде‘ моћи, то јест, и војним средствима. То, наравно, подиже тензије у њиховим односима и ризик од конфронтације због тога расте. Истовремено, међутим, стављање акцента на војну силу представља признање да су политички, дипломатски и економски механизми исцрпљени, а то пак указује на нервозу и немоћ у настојањима да се сузбије Кина. Другим речима, ова НАТО претња тој земљи представља знак слабости, а не снаге Запада.“

У завршној декларацији НАТО самита оружјем се прети неочекивано директно: „Основна и трајна сврха НАТО-а је заштита слободе и безбедности свих својих чланица политичким и војним средствима. Безбедносно окружење које се мења, све више од нас тражи да се са претњама и изазовима суочимо кроз употребу војних и невојних средстава на хотимичан, кохерентан и одржив начин.“

„Очигледно је да се дошло до закључка да се са успоном Кине не може изаћи на крај, па се прибегава оваквим несувислим претњама које не могу да произведу било какве позитивне резултате у погледу њихових стратешких циљева. Напротив, и Америка и НАТО као организација овиме ће још више бити компромитовани у свету. Због тога ће НАТО наставити да губи кредибилитет чак и код својих чланица. А те унутрашње пукотине понајбоље ће се уочити ако НАТО буде покушао да повуче и конкретне, а не само реторичке потезе, попут ових који су садржани у завршној декларацији са самита“, уверен је генерал Ковач.

Анализа РАНД корпорације

О америчкој забринутости успоном Кине, као и о војној димензији ове ситуације, сведочи и једна недавна анализа РАНД корпорације, водеће аналитичке организације америчког војно-индустријског комплекса, у којој се наводи: „На међународном плану, кинеска стратегија је да успостави примат у азијско-пацифичком региону и лидерство у међународном поретку… Кина то намерава да учини применом мирољубивих метода… Срж међународне стратегије је у ослањању на кинеску економску моћ и дипломатско маневрисање, кроз које ће Пекинг бити стављен у позицију предности, одакле Сједињене Државе неће моћи да га свргну. Одбрамбена стратегија која се допуњује с овом међународном стратегијом, састоји се у изградњи супериорне кинеске војске која ће ризик од војног конфликта учинити неприхватљиво високим… Последице успеха Кине у стратешком сучељавању биле би озбиљне по Сједињене Државе. Лоше позиционирана да би свргнула Кину, или да би преокренула своју лошу срећу, Америка би могла да се суочи са све слабијим економским изгледима, међународном маргинализацијом и умањеном способношћу да обликује глобалне односе.“

„У наредном периоду врх америчке администрације биће принуђен да се суочи с реалношћу да више не може да обликује свет по својој мери и да су одавно прошле деведесете године прошлог века када је Вашингтон своју вољу мога да спроводи на било којој тачки Земљине кугле. Данас је тако нешто незамисливо, тим пре што сама Америка, својим понашањем, своја два главна конкурента, Кину и Русију, тера и на додатно приближавање“, напомиње Митар Ковач.

Закључује Зоран Миливојевић: „И Кина и Русија су објекти покушаја системског рушења од стране Запада и тога су веома свесни. Уљуљкана својом моћи и идеолошки заслепљена, Америка је наивно веровала да се Русија никад неће опоравити од распада Совјетског Савеза, а да је кинески систем исувише декадентан да би могао да успе. Показало се да су били у заблуди и сада плаћају цену тога…“