Никола Врзић: „Кад се војска на Косово врати“

Када су, пре две године, двојица високих званичника администрације Џозефа Бајдена с одабраном групом новинара разговарали о новој стратегији америчког Савета за националну безбедност за борбу против корупције широм света, објаснили су им и да све то што називају борбом против корупције заправо и није баш борба против корупције. Него обавештајна операција у којој учествују, како рекоше, „делови (америчке) обавештајне заједнице“, поред осталих и директор Националне обавештајне службе и њихова Централна обавештајна агенција, ЦИА. А уз њих и новинари и невладине организације, изричито је у том контексту споменут Пројекат за извештавање о организованом криминалу и корупцији који делује и овде, у Србији, и сви они заједно, признали су званичници, у служби „националног безбедносног интереса Сједињених Држава“.

Лепо од њих што су то признали, а признали су можда и више него што су желели, наиме, да није реч о истинској борби против корупције, него о обавештајној операцији у циљу спровођења америчких интереса. Док је корупција само име које је томе наденуто да би се лепше упаковало и лакше продало свима који су довољно неопрезни да не примете како је и иначе та тобожња нетолеранција америчке обавештајно-безбедносне заједнице на корупцију непримерено селективног карактера. Па изражену породичну склоност ка корупцији поменутог Бајдена, на пример, настоје да заташкају уместо да је, је л’, уз помоћ упрегнутих истраживачких новинара и невладиних организација раскринкају до свих непријатних детаља и милиона долара за које су распродавали свој утицај.

Уосталом, кад смо код признања, и Мајк Помпео признао је отворено: „Био сам директор ЦИА-е. Лагали смо, варали смо, крали смо… Имали смо читаве курсеве (за то).“ Па и ово треба имати у виду. А случај је удесио тако да се Помпео ових дана састао са смењеним српским министром Радетом Бастом – смењен је зато што се залагао да Србија уведе санкције Русији – и, занимљиво премда не и зачудо, њих двојица нису разговарали о корупцији већ о геополитичким темама, и ваљда ћемо тек имати прилике да видимо како је Бастин увид утицао на Помпеа, и обратно. Благо нама.

Него, и Мајк Помпео и она двојица Бајденових званичника и нехотице су савршено прецизно описали о чему се уистину ради у случају директора српске Безбедносно-информативне агенције Александра Вулина који је 11. јула званично доспео под америчке санкције због тога што је – пресуђено му је без суђења – „одговоран за (корупцију), или је саучесник, или је директно или индиректно умешан у корупцију повезану са Западним Балканом“.

Па је чак наведено и да је „уплетен у транснационални организовани криминал, нелегалну трговину наркотицима и злоупотребу јавне функције“.

Ово је, дакле, она обавештајна операција о којој су говорила двојица званичника Бајденове Беле куће. А директор ЦИА-е је сам објаснио колико ЦИА-иној часној речи – без иједног доказа – треба веровати. Наиме, не треба.

И даљи текст образложења одлуке о стављању Александра Вулина под америчке санкције, притом, потврђује ову сумњу утолико што се директору БИА на терет ставља и то што је „своју јавну функцију искористио да подржи Русију, помажући малигне руске активности које нарушавају безбедност и стабилност Западног Балкана и пружајући Русији платформу за унапређивање свог утицаја у овом региону“.

Да би недељу дана после објављивања овакве одлуке, ове среде, амерички сенатор Крис Марфи све то изрекао још изричитије тиме што је захтев изнео уз пропратну претњу: „Уколико Србија заиста жели да има европску будућност, не може да има шефа обавештајне службе који отворено координише са Русима. Јасно смо ставили до знања, не само Србији већ свим нашим пријатељима, да ће бити последица ако одлуче да се не придруже санкцијама и ако се упусте у тајне активности са Русима. Очигледно, желимо да Србија буде део евроатлантског покрета и да њена будућност буде у Европи.“

Ето о чему се овде ради. Геополитика, а не корупција. Она је само изговор, покушај да се Власи не досете, тим пре што их преко четири петине изричито не подржава ма какво увођење санкција Русији.

И још нешто. Овај удар на Вулина представља претњу и другим припадницима актуелне власти у Србији да би и сами могли да прођу на сличан начин уколико се усуде да не изађу у сусрет захтеву Америке; разуме се да је свака субверзија по дефиницији подла.

Хоћемо да кажемо да америчке оптужбе – све оне што су изнете без иједног доказа – не говоре ни добро ни лоше о Вулину, већ говоре о америчким намерама према нама. Премда Вулину стварно не може за зло да се узме храброст да у оваквим околностима не одустане од сарадње с Русијом, јер то јесте интерес Србије. Таман у мери у којој није интерес њених осведочених непријатеља.

Али све је ово и много више од Вулина или било којег другог представника власти у Београду. Санкционисањем једног српског званичника, Америка је (поново) увела санкције Србији а не (само) Александру Вулину. И то је учинила да би је натерала да поступи у складу с америчким геополитичким интересима, који су у традиционалном нескладу са српским националним интересима а уз то и са демократски исказаним опредељењем српске јавности да не буде против Русије.

Другим речима: не желе нам они добро, него желе да урадимо оно што нам кажу да морамо да урадимо.

Имајући све то у виду, за даље сналажење у ситуацији у којој се налазимо и те како је важно да разумемо значење реакција које су уследиле на вест о америчким санкцијама Србији.

Укратко: сви који су констатовали да би истог дана „у свакој нормалној држави влада пала, а председник државе поднео оставку“, да је Вулин „човек због којег црвени Србија“, да је „једини одговор државе да моментално смени Вулина“, или недуховито приговорили што се „Вулин сагињати неће“ и упитали „на којим си дрогама“ и тако даље, да не дужимо, сви који су исказали колаборантску спремност да се баце каменом чим им је из Америке показано на кога да га баце, заправо су се пријавили за рад у служби туђег интереса против сопствене, то јест, наше земље. А Вулин им је ту само изговор, и то прилично провидан.

Наравно да су се у оваквом прегнућу нарочито истакли предводници прозападне опозиције и корпоративни медији који се лажно представљају као независни. Сада су се сви они легитимисали много истинитије; свима им је једино начело у коме су доследни та спремност да учине све што се из Америке од њих затражи.

Насупрот томе, патриоте су углавном државотворно избегле прилику да им се у томе придруже, и ето још једног позитивног аспекта овог круга америчких санкција Србији.

На симболичком плану, ово непроглашено и само делимично, али боље ишта него ништа, обједињавање око елементарног националног интереса – да учинимо оно што је потребно нама а не другима, тим пре кад је другима корисно оно што је нама штетно – тренутно се Србијом шири у облику мурала „кад се војска на Косово врати“.

Гробари су га раније исцртали на Славији, невладини и други слични активисти га прекречили јер су му замерили да је исувише националистички, за њихов укус свакако, иако је то – кад се војска на Косово врати – само стих из прелепе народне песме, који је уз то потпуно у складу с Резолуцијом 1244. И она, подсећамо, тражи да се српска војска, и полиција с њом, на Косово врати. А да и не говоримо да ти мировни активисти, којима таква могућност смета јер је, кажу, ратоборна, баш никаквог приговора немају на стварање војске Албанаца на том истом Косову, то је она доследност коју споменусмо.

Ових дана, елем, на све стране по Србији, почев од Београда, свима који се онако осећају стиже адекватан одговор: Сад „Звездине“ Делије поручују „кад се војска на Косово врати“. Нови мурали настају свакодневно.

Па да потрају барем док се то и не оствари, уосталом, за то су у Савету безбедности гласали и Американци. Испоставило се, наравно, да су нас том приликом преварили, али, зашто би њихова подвала и лаж нама представљали било какву обавезу?

Напротив. Наша је одговорност да на те њихове лажи, од војске до директора БИА-е, не наседамо. Јер тиме само служимо њиховом интересу, рачуница је непорецива, у корист сопствене штете.