НИКОЛА ВРЗИЋ: Хало, Москва

Скупили су се на једном месту, виртуелно додуше али такве су околности, некадашњи државни подсекретар САД за политичка питања Николас Бурнс, некадашњи помоћник државног секретара САД за европска и евроазијска питања Данијел Фрид и Френк Визнер, некадашњи амерички представник у преговарачкој тројци Контакт групе за Косово и Метохију. Сећате их се, сва тројица истакли су се својим радом на нашем случају против нашег интереса, и њихово поновно окупљање – окупила их је сад организација албанских студената са Харварда, да поразговарају са смењеним али незамењеним приштинским премијером Аљбином Куртијем – деловало је као бал вампира, живих а неумрлих политичких лешева који су искочили из сопствене а наше ружне прошлости.

Нису изрекли ништа што нисмо и очекивали да би могли да изрекну. Нити су изнели некакву, на пример, генијалну идеју за решење спора који се чини нерешивим; ипак су то само интелектуални пигмеји који су у једном тренутку својих живота имали моћ да раде на спровођењу туђих интереса, а сада за њом жале. Читав тај разговор, заправо, који је потрајао сат и још неколико минута приде и нико нам неће вратити време потрошено на његово преслушавање, на крају се свео на потоњи твит модератора разговора Николаса Бурнса: „Косово је независно. САД и ЕУ треба да раде заједно како би очували његов територијални интегритет и видели га како постаје чланица УН у слободној, демократској Европи.“

Но управо у нијансама ових реченица и лежи сва привлачна моћ овог виртуелног дијалога. Који је потврдио утисак да почивша – надамо се, заувек – двопартијска спољнополитичка елита (сва тројица су радили и за Била Клинтона и за Џорџа Буша Млађег) гаји изразиту до потпуну ненаклоност према ономе што чини, све иако још не знамо шта тачно намерава да учини, актуелна администрација Доналда Трампа која је у нашем случају оличена у његовом специјалном представнику Ричарду Гренелу. И Бурнс и Фрид и Визнер, додуше, били су довољно пристојни да га не критикују директно, али њихова изразита наклоност према Куртију, који је у директном а уз то и отвореном сукобу с Гренелом – Курти је на те изразе наклоности одговорио одговарајућом дозом снисходљивости, све уз осмех да је и додатно нагласи – сама за себе изговорила је довољно о њиховом односу према Гренелу и његовим намерама. Какве год оне биле, а јасно је само да им се не свиђају.

РУСКИ ФАКТОР
Један детаљ из њихове приче, ипак, привлачи нарочиту пажњу. Не због своје оригиналности јер оригиналан није, већ због укупног контекста у коме је изречен. Аљбин Курти је, наиме, у више наврата – као свој најубедљивији аргумент – поновио како му је потребна заједничка, евроатлантска дакле подршка Сједињених Америчких Држава и Европске уније, какве сада нема а о томе смо већ опширно писали, да би се регион Западног Балкана заштитио од Русије (и Кине приде, али утисак је да је њу Курти додао превасходно да би привукао пажњу некога из Трампове Беле куће која је опседнута Кином).

И Вјоса Османи – председница Скупштине Косова, функционерка Демократског савеза Косова који је Куртију ускратио своју подршку па је зато и пала његова влада, чему се Османијева иначе успротивила – изразила је ових дана истоветан став. Уз додатни, и те како значајан детаљ; она, наиме, како преносе медији, „сматра да би Косово, учешћем Русије у дијалогу између Београда и Приштине, назадовало не само технички већ и политички“. И приде је „нагласила да је Русија до сада показала да је њен једини циљ дестабилизација региона“, што је додуше потпуно тачно, то јест ако се пође од становишта да су НАТО бомбе по нашим главама, и све што је из тога проистекло, представљали драгоцен допринос стабилизацији овог региона.

И све би ово, како рекосмо, било сасвим недостојно помена, већ и зато што је у толико наврата и досад изговорено, да амерички Радио Слободна Европа није, пре ових речи Вјосе Османи и оног вапаја Аљбина Куртија, упутио једно питање Гренеловом портпаролу Дику Кастину, на које је он дао сасвим занимљив и – кад смо код очекиваног – поприлично неочекиван одговор.

„Питање које је РСЕ упутио Кастину је било“, преноси овај радио на свом сајту, и право је чудо што је мало ко то приметио, све иако су то засигурно приметили сви којима је то у опису радног места, „да ли САД сматрају да се у Савету безбедности треба усвојити нова резолуција о Косову, и да ли има простора за Русију да се укључи у преговоре Приштине и Београда“. Кастинов одговор је, безмало, сензационалан, а безразложном сензационализму заиста нисмо склони: „Свако је добродошао да допринесе идејама које ће помоћи стабилности, миру и просперитету Србије и Косова.“

Ово не значи – за сада, да прецизирамо – да су САД изразиле отвореност за (поновно) укључивање Русије у дијалог Београда и Приштине. Али значи, то је очигледно, да према таквој могућности нису исказале противљење. И ето сасвим разумљивог, пред очима нам је, разлога за забринутост какву, признавали то отворено или не, оним виртуелним сусретом са Куртијем исказују Николас Бурнс, Фрид, Визнер и остала булумента која је градила каријеру на унесрећивању наше земље зарад стабилизације овог региона по мери њихових налогодаваца.

БОЦАН-ХАРЧЕНКО
Повод пак за оно питање о укључивању Русије у дијалог Београда и Приштине, упућено портпаролу Кастину, „Слободна Европа“ пронашла је у изјави амбасадора Руске Федерације у Србије Александра Боцан-Харченка, руског представника у преговарачкој тројци Контакт групе из 2007, који је, за Политику, у неопходном појашњењу оног интервјуа чија је интерпретација изазвала приличну недоумицу зато што је објављен под насловом „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, изјавио: „Русија се залаже за постизање, између Београда и Приштине, одрживог и узајамно прихватљивог компромисног решења на основу међународног права, важеће Резолуције 1244 СБ УН. Русија ће се сложити само са оним решењем које ће бити прихватљиво за Србију. За непосредно учешће Русије у преговорима о косовском питању неопходан је одговарајући позив Београда. Да нагласим поново да такви преговори треба да се воде у међународноправном оквиру, у овом случају се ради о Резолуцији 1244 СБ УН.“

Видимо из ових речи да амбасадор Боцан-Харченко, Русија дакле, не одбацује могућност укључивања Москве у дијалог Београда и Приштине. Видели смо да такву могућност, макар априори, не одбацује ни Вашингтон. Па из тога следи и разложно питање: Зашто Београд не затражи да се (и) Москва укључи у његов дијалог с Приштином?

Ово тим пре што већ цитирана Вјоса Османи „подсећа да је раније у Уједињеним нацијама искључена могућност да се Русија умеша у дијалог између Косова и Србије: ’Током 2010, када је Генерална скупштина УН одлучивала како наставити дијалог између Косова и Србије, апсолутно је искључила формат у коме ће и Русија учествовати, попут формата тројке из 2007. Ако би се сада вратили на формат у коме Русија има глас и улогу онолико колико је имала пре независности Косова, верујем да бисмо назадовали политички, не само технички.’“

Хвала Вјоси Османи што нас је подсетила на катастрофални учинак тадашњег председника Србије Бориса Тадића и његовог шефа дипломатије Вука Јеремића, којим је Русија била искључена из решавања нашег најважнијег националног и државног питања. Али утолико је и основаније питање да ли нас наставак те њихове политике води у светлију будућност.

Но ствар је у томе што, хтели ми то или не, смели ми да позовемо Русију у помоћ или не, њено учешће у решавању нашег косметског питања не само да не би било преседан него је то и једини могући исход. Опет, не зато што ми тако желимо, иако наравно то желимо, него зато што ништа друго апсолутно није могуће. Не може Косово да постане чланица Уједињених нација, ма колико то призивали Николас Бурнс и њему слични, ако се с тиме у Савету безбедности не сагласи и Русија. Таква је процедура пријема у Уједињене нације, а та процедура не може да се промени без сагласности Русије која у Савету безбедности има неотуђиво право вета.

Да је ишта друго могуће, уосталом, већ би се и догодило још у оно време када су Бурнс, Данијел Фрид и Френк Визнер били много моћнији него што су данас. Како у свету, тако и у самој Америци. И крајње је време да и ми напокон почнемо да се понашамо у складу са том чињеницом. Забога, од тога нас дели само један позив…