НИКОЛА ВРЗИЋ: Глас народа и даље је жив

Видело се то прошле године на литијама у Црној Гори, али и сада у Србији због литијума. Народ предствља политички фактор, барем када је реч о егзистенцијалним питањима

Барем на неко време, Срби могу да предахну барем у мери у којој то може и њихова власт. Англо-аустралијска корпорација „Рио Тинто“ – изгледа да не може овде да буде неке смутње а да Енглези у то нису умешани – и њихови корпоративни планови за експлоатацију наше земље за сада су одложени; а ми Срби и остали грађани Србије добили смо, и штета би била да је не препознамо, прилику да се подсетимо да је, ипак, наша ова земља на којој живимо. Уосталом, баш као што наша мора да буде и наша власт.

Елем. Ванредна седница Владе Србије, одржана прошле среде у 20 сати, имала је донекле бизаран увод, наиме, званично обавештење о њеном исходу медијима је послато пре него што је седница одржана. Па се Влада због тога и извинила „грађанима, Народној скупштини Републике Србије и председнику Републике Србије“.

Но не може им се замерити на предвидивости, јер како је поново саопштено после седнице, Влада Србије „донела је одлуку (…) да из скупштинске процедуре повуче Закон о експропријацији, који је Скупштини Србије на поновно одлучивање вратио председник Републике Србије Александар Вучић. Влада ће направити анализу да ли су измене и допуне Закона о експропријацији неопходне и у којем обиму, и само уколико се констатује да је закон нужно променити, учиниће то уз широку јавну дебату, у коју ће бити укључена стручна јавност, струковна удружења, представници привреде и цивилно друштво“.

И још се у саопштењу додаје и да је „Влада на истој седници предложила Народној скупштини измене и допуне Закона о референдуму и народној иницијативи“, у оспореним члановима који се „односе на оверу потписа, представнике овлашћеног предлагача у органу за спровођење референдума и на рок за поновно расписивање референдума“.

Речју, а рекао је то председник државе Александар Вучић, „овиме су испуњени сви захтеви народа у протестима“.

„Онда ме је у једном моменту звао председник Вучић и тада је речено да ће бити усвојени захтеви, и то је то… На крају је питао да ли ћу ја поштовати своју јавну реч и ја сам рекао да ја поштујем своју реч без обзира где је и коме дао“, потврдио је Вучићеву оцену Саво Манојловић, директор организације „Крени-промени“ и најпрепознатљивије лице протеста.

Протест је ипак одржан и у суботу која је уследила после тих речи, али у много мањем обиму и много мање због „Рио Тинта“ а много више против актуелне власти, што је (ваљда) и очекивано у ово предизборно време, али има мало до нимало везе с општим интересом какав је борба против трајног загађења земље с које једемо и воде коју пијемо.

Јавна расправа
Објашњавајући одлуку своје Владе, председник Вучић исправно је, говорећи о повученом Закону експропријацији, приметио да је „у самом закону једна ствар била посебно проблематична, а то су рокови који се дају сопственику да мора да прихвати, (уз) ужасно кратке рокове за жалбу. Такође, није противуставно, али није било јавне расправе, а објашњење је комично – због ковида. Ма немојте?! Сви додају, измишљају о бројевима људи на својим скуповима, од владајуће партије до опозиционих, па им тад ковид није проблем, а за јавну расправу је проблем.“

Али све је ово Вучић могао да примети и пре него што је тај закон био изгласан, и пре него што му је стигао на сто да га потпише. А чињеница да то није учинио тада говори да је то учинио накнадно зато што се у међувремену догодила јавна манифестација народног незадовољства.

Овде ћемо се задржати, јер се ту негде и крију неке најважније поуке овог случаја.

Александар Вучић има репутацију политичара који и боље и приљежније од свих осталих тумачи испитивања јавног мњења. Уз његов неспорни таленат за препознавање народног расположења – о коме сведочи и то што се идуће године навршава деценија коју је у континуитету провео на власти упркос својим кадровима попут Зоране Михајловић или Драгана Шормаза – потпуно се оправданом чини претпоставка да је Вучић увидео праве размере народног незадовољства због могуће експропријације Србије за рачун „Рио Тинта“, те да је због тога од закона и одустао.

Уосталом, и сам је дао да се наслути да је управо о овоме реч: „Знам, сви ће рећи: ’Ово је Вучићев пораз.’ Али ја сам председник свих грађана, ма колико волео партију на чијем сам челу. Знате, ако видим једну каратисткињу (Јовану Прековић, освајачицу златне медаље на Олимпијским играма у Токију) да је против нечега, а знам да бисте је тешко натерали да уради нешто против мене као председника, онда знам да има доста грађана, дивних добрих људи, који су забринути.“

И Новак Ђоковић је савршено јасно поручио да његов глас за нашу чисту земљу, воду и ваздух не значи да се сврстао уз власт или уз опозицију. Већ уз народ који мора да има своју земљу, воду и ваздух.

Што ће рећи да је Вучић чуо, и послушао, народ чији је председник. А како је и сам једном приликом приметио, баш у вези с „Рио Тинтом“, „глас народа је глас Бога“.

А то нас доводи и до једног страшно важног, и приде охрабрујућег, закључка. Наиме, народ се овде још пита о својој судбини. Штавише, на ту тему и те како има шта да каже.

Видело се то и прошле године на литијама у којима је васкрсла Црна Гора. И сада у Србији због литијума, јер, ово је макар јасно: није се народ узбуркао због неколико чланова неког закона, па ни због мултинационалне корпорације која се богати на наш рачун, таквих ионако одавно има и превише, већ због опасности која се због њиховог профита сад надвила над нашом земљом, водом и ваздухом. И оно у Црној Гори и ово у Србији спада у ред егзистенцијалних питања, а исти је и народ и овде и тамо. Ево нас, још смо живи. И представљамо политички фактор о коме се мора водити рачуна, барем када је о тим егзистенцијалним питањима реч.

Вучићев популизам
Тек, због тога што је послушао глас свог народа Александар Вучић заслужио је да га америчка агенција „Асошијетед прес“, а пренето је то скроз до „Бафало њуза“ у држави Њујорк, оптужи да је популиста.

Исту тешку оптужбу изнео је и бивши председник Борис Тадић, подсећајући нас још једном, као и скоро сваки пут кад проговори, због чега је бивши: „Не смемо да ћутимо повлачећи се пред популизмом… Заштита животне средине је исувише озбиљна тема да би се користила за политичке манипулације и популизам.“

Али зашто је популизам тако неправедно оклеветан? Другим речима: није ли, заправо, пожељна особина власти у једној демократској држави да послуша вољу свог народа?

Наравно, сви веома добро знамо да се то не односи на колонијалне демократије, где похвале заслужују само оне владе које тешке одлуке доносе упркос вољи народа, а не у складу с њом, јер се воља народа никада не може ускладити с потребама туђег профита. Аплаудирало се, тако, Млађану Динкићу, Мирољубу Лабусу и Александру Влаховићу када су затварали наше банке и распродавали наша предузећа и њихову имовину; па се сада, у име страних банака и иностраних власника наше имовине, руши наш правосудни систем. Али то је већ нека друга тема, сад само указујемо на штеточинство оне власти која није популистичка. То јест наша.

Што значи и да Вучићу само можемо да пожелимо да настави да буде популиста тако што ће слушати глас свог народа. А тај народ је свима показао да уме да се огласи…

 

Извор Печат