НИКОЛА ВРЗИЋ: Фактор мира и стабилности

Шта су нам показали догађаји на северу Косова и Метохије? И шта нас тек чека…

Обилна је количина горко-слатке историјске ироније садржана у том парадоксу што је, од свих земаља на свету, баш Америка, која је управљала самопроглашењем независности и потоњим признањем Косова за државу, управо признала да Косово није суверена држава. А још се више ироније налази у томе што је то исто несуверено и само државолико Косово тој истој Америци истом приликом ових дана поручило да је цар, такорећи, го.

Наравно, није да нисмо већ знали то о америчкој империји и њеном почасном председнику који се опет затетурао и пао, какав председник таква империја, на клецавим је ногама та њихова империја, али од Приштине то нисмо очекивали. Заиста су ово нека необична времена.

Али, идемо редом, тако ћемо лакше схватити шта се то догодило и шта тек следи, а све то што следи није нужно лоше.

Само треба да будемо чврсти и одлучни као наши Срби са севера Косова јер одатле нема назад, колико год да поједини медији на српском језику, што их додуше не чини српским медијима, више жале за НАТО војницима повређеним у сукобу са тим Србима док за Србима не жале уопште. Уосталом, већ смо на овом месту приметили да им није свако насиље неприхватљиво, а нарочито ако је са оне стране административне линије.

Него, да видимо како смо дошли до тог насиља које би, ето још једног парадокса, могло да се, без ироније, покаже и као фактор мира и стабилности на овим просторима.

Полазна тачка у анализи су избори за челнике четири општине на северу наше јужне покрајине. Победила су нека четворица Албанаца, а Америка и сви који је верно, то јест, покорно, слушају признали су тај избор као легитиман упркос томе што је број гласова које су дотична четворица добили био примеренији изборима за председнике кућног савета него за председнике општине. Срби нису гласали, утолико горе по Србе; нема проблема кад их нема, видите како никаквих сличних проблема нема, на пример, у Пећи, или Призрену, Урошевцу, Приштини… Уосталом, добар Индијанац је само мртав Индијанац.

Па у складу с том демократском тековином НАТО није имао баш ништа против када су, прошлог петка, приштински специјалци уз примерену, што ће рећи, дозвољену дозу насиља заузели општинске зграде.

То им је, иначе, успело и зато што је значајан број тамошњих Срба, уместо тамо, био у Београду на митингу владајуће партије. Била је то само последња у низу погрешних процена Београда која је и довела до оваквог стања, ванредног, да се тешко наоружани приштински специјалци самоуверено, слободно крећу севером Косова, а некада ту нису смели ни да привире. Било би боље да нисмо поверовали договорима из Брисела, баронеси Кетрин Ештон и обећањима НАТО-а, али то је већ нека друга прича све и ако њене последице управо сада трпимо.

До заокрета, елем, долази кад је њихова заједничка операција заузимања севера Косова кренула по злу, а то ће рећи, чим су им Срби првог наредног радног дана, у понедељак, успешно пружили отпор. Па је њихов заједнички блицкриг произвео гневну побуну уместо покорне капитулације.

Слике не лажу, важно је то што смо на њима видели. До понедељка до 16 часова био је то њихов заједнички блицкриг на Србе, у то нема сумње: према истом су противнику били окренути и НАТО војници и специјалци Аљбина Куртија.

НАТО војници су српске цивиле и напали кад им је наређено да то учине, зато што су њихово наређење да ослободе Куртијеве специјалце из свог окружења окупљени Срби пре тога одбили.

Уследила је макљажа у којој ненаоружани српски цивили против наоружаних НАТО војника нису извукли дебљи крај. Природно, уследила је реакција НАТО-а и свих НАТО амбасадора у Приштини који су, као по команди, један за другим издали саопштења да је недопустиво насиље цивила над војницима.

Све потпуно очекивано, најзад, тако смо и навикли.

Потом, међутим, долази до поменутог заокрета у склопу кога наједном нису само Срби криви, него и Аљбин Курти. Кажу му да председницима кућног савета није требало да заузима општинске зграде на северу – они који су му и помогли да заузме те зграде.

Шта је до овог заокрета довело, у овом тренутку може само да се нагађа. Можда им је акција постала прескупа због неочекиваног отпора Срба па је од ње сад потребно опрати руке. Или су на војнике НАТО-а пуцали полицајци Аљбина Куртија да би и за то окривили Србе па су у томе ухваћени? Или је у питању нешто треће што још не знамо; не вреди сад расправљати о томе.

Али је чињеница да је, после тога шта год то било, свега пар сати након 16 часова у понедељак, започео тај заокрет у виду санкција и разних претњи за Аљбина Куртија јер одбија да поступи по наређењу оних који су навикли да му наређења издају.

И тиме су, нехотице, признали да њихово признање самопроглашене независности Косова не значи ништа чак ни њима самима. Јер то Косово не сматрају сувереном државом, која је бар за толико суверена да се сме сматрати овлашћеном да општинске службенике уведе у општинске зграде, већ га сматрају својим протекторатом чији се суверенитет не протеже ни до тих неколико општинских зграда.

Али и више од тога. Куртијево одбијање да поступи по наређењу, све и ако на крају поступи по наређењу, показује где су границе моћи ове империје која се тетура, споплиће и пада. Да је та империја стабилна као што више није, никакав се Курти не би усудио да јој се успротиви; а камоли да се дозволи да то противљење доспе и до јавности, која сад у целом свету види да је и тако нешто могуће.

Иронија не може да буде већа. Није највећи противник Америке, него њен најпокорнији слуга, доказао да њена моћ више није као што је била.

Разуме се, све ово не значи да ће било ко у то име одустати од притиска на Србију да призна оно што признати не може. Ипак, сада се успоставља интересантна динамика догађаја и злочин би био да је не искористимо; Рамуш Харадинај, не само у своје име, то је сигурно, покреће процедуру опозива Аљбина Куртија, и шта ако тамо уследе ванредни избори? Шта ако и у остатку Србије уследе ванредни избори, а ниједна влада у техничком мандату не сме да донесе било коју од судбинских одлука које се сад од нас траже… Па кад онда уследе, већ идуће године, и избори за Европски парламент и председнички избори у Америци, када ће им Косово поново доспети на дневни ред да могу озбиљно да му се посвете?

Узгред, није чудно што се оне слуге западног притиска на Србију изричито противе тако хигијенском излазу из текуће кризе као што су ванредни избори, ако стање постане неподношљиво.

Али и мимо тога постоји један много важан закључак. Протекли дани, наиме, показали су нам, да нас охрабре, да је српски отпор њиховим антисрпским акцијама и те како жив, и жилав. Тако да је постао озбиљан политички фактор на кога мора да се рачуна. Срби и даље могу да узврате кад су нападнути, и то сад знају сви који би да их нападну, и на то морају да рачунају. То је рачуница за коју знамо да им се ни мало не допада.

А кад томе додамо и подршку Русије и Кине која је овом приликом упадљиво интензивнија него пре, резултат је такав да Београд не сме да га не искористи.

Тим пре што би сад морало да буде јасно: пружање отпора није само ефикасно средство решавања свих наших проблема са њима, него је и једино средство за то.

Сва друга средства која смо применили, уосталом, нашу линију одбране већ су и повукла скроз до Скупштине општине Звечан која је тренутно опасана бодљикавом жицом…