Па наводи дуг низ конкретних примера, рецимо, компанију ”Дипон” чији је профит са 6 милиона порастао на 58 милиона долара годишње, а забаван је, као принцип пословања познат по стручном називу надуване фактуре, и случај извесног произвођача војничких поткошуља које су нормално стајале 14 центи по комаду али су држави продаване за 30 до 40 центи.

При чему, додаће пензионисани генерал уз пуно горчине, ”међу онима који су крв претворили у злато (…) не смемо да заборавимо ни банкаре који су финансирали Велики рат. Ако је ико покупио крем профита, то су били банкари… А њихови профити били су тајни колико и огромни. Како су то успели, не знам, јер те мале тајне никада нису постале јавне – чак ни пред истражном комисијом Сената” која је истраживала разне случаје ратног профитерства у Првом светском рату.

Тај рат, како је објашњавано тада, а то исто објашњавају и дан-данас, ”био је ’рат који ће свет учинити безбедним за демократију’. Нико им није рекао” – јетко је опоменуо генерал Смедли Батлер – ”да су долари и центи били прави разлог.” Ништа ново под капом небеском, и ето зашто се остварило упозорење овог одликованог маринца, два конгресна Ордена части, који је пред крај живота раскринкао своје послодавце: ”Капитал неће дозволити да се профити раздвоје од рата.”

И заиста, ево како исте шеме организованог криминала функционишу и сада, у том непрекинутом крвавом низу. Америка (и НАТО савезници) пружају великодушну помоћ Украјини, али, тако што новац, дотичну помоћ, уплаћују својим произвођачима. И ту долази до поменуте појаве надуваних фактура као стандардне методе пословања још од оних војничких поткошуља из Првог светског рата. Врло конкретни примери, рецимо, један противоклопни ”џавелин” пре само три године – читамо у америчком војном буџету, све лепо пише на страни 89 – коштао је 108.222 долара комад. Ове године, исти тај комад: 197.884 долара.

Или артиљеријске гранате од 155 милиметара, поводом којих је командант Војног комитета НАТО-а Роб Бауер открио да им је цена са 2.000 порасла на 8.000 евра…

И да не истражујемо даље, да, јасно је, (сваки) амерички рат је крвави рекет, потврђују то и генерал Смедли Батлер и све наведене буџетске цифре, како оне од пре 100 година тако и ове данашње. Што значи да је то у Америци заправо разрађени систем корупције планетарних размера – неко, наиме, све поменуте буџетске ставке мора и да изгласа, као да се бави политиком а не корупцијом – без обзира на све пропратне разорне последице овог бездушног процеса претварања крви у злато.

Уосталом, кад смо код тога, код сенатора Боба Менендеза, једног од истакнутих припадника тог картела, пронађене су златне полуге и стотине хиљада долара у кешу. Ено га и даље у сенатском Одбору за спољне послове.

Раскошна иронија, наравно, садржана је у околности да је сенатор који је својевремено тражио да Америка Србији уведе санкције због кампање за повлачење признања такозваног Косова и продубљивања сарадње с Русијом, баш тај корумпирани Менендез, са припадницима овдашње прозападне опозиције релативно недавно правио саветовања о стратегији борбе против корупције.

Док у истом контексту корупције и антикорупције и њене употребне вредности, вреди подсетити и на брифинг двојице функционера америчког Савета за националну безбедност, датум је 3. јун 2021, посвећен (тобожњој) америчкој борби против корупције широм света, у коме је поред осталог објашњено да у дотичном прегнућу заједничким снагама раде и ЦИА и организације као што је ОЦЦРП који је у Србији присутан у облику КРИК-а…

Поента је, наравно, следећа. Тај корумпирани амерички систем сигурно се не бори против корупције јер сав на њој и почива. Већ корупцију користи како би је (зло)употребио за остварење својих циљева; неће они да нам реше проблем корупције, него да искористе наше незадовољство високом корупцијом и ниским платама које у свако предизборно време представља савршен материјал за манипулацију. Тим пре што и једно и друго, нажалост, и те како постоје. Једноставна стратегија држ’те лопова; док се освестимо, као оно после 5. октобра, обично буде прекасно и по правилу не у нашу корист.

Уосталом, уз само мало вештине, подвалу је лако уочити; ти што су се с корумпираним Менендезом саветовали о корупцији и Србији сад користе наводни геноцид у Сребреници као лозинку за препознавање. Нормално, и препоштени сенатор је с тим у вези на исти начин искористио прилику да се изјасни.

Све ово, разуме се, не значи и да Србији истинска борба против корупције није преко потребна као и борба за очување територијалне целовитости. Ваљда ће једном и то доћи на дневни ред. А то се сигурно неће догодити ако онима што туђу крв претварају у своје злато поверујемо да желе да нам дају то своје злато док само хоће да нам узму данак у крви.