НИКОЛА ВРЗИЋ: Дани жалости

Дешавања око сахране патријарха показала су да Срби, изгледа, немају право на своја људска права, већ само да трпе увреде и понижења. И тако док не схвате да им је доста

Није успео да издржи, било је јаче од њега. Флоријан Бибер, нико и ништа и такозвани експерт за Балкан, тако сам себе описује и уверени смо да и једно и друго одговара истини, твитовао је после упокојења патријарха српског Иринеја. Без сумње злурадо: „Наука против религије 2:0.“ Први погодак у овом увредљивом и при томе бездушном пребројавању ваљда је била смрт митрополита црногорско-приморског Амфилохија…

Узгред буди речено, а ето, и поређења ради, британски Би-Би-Си дошао је до рачунице да је барем 50 католичких свештеника преминуло од вируса корона, и то само у Италији. А и та је рачуница била изведена још 25. марта, што значи да је сва прилика да је број до данас, нажалост, постао много већи. Вашингтон пост је пак још 19. априла писао да је (до тада) преминуло 30 протестантских бискупа, и то само оних који су припадали највећој црначкој пентекосталној цркви у Америци. Што такође значи да је укупан број далеко трагичнији. Па онаквих морбидних рачуница, у какву се упустио Флоријан Бибер, није било.

Вирус и карикатура

Уосталом, баш као што нигде, изузев у случају Срба и њихове цркве, није било ни карикатура, попут оне коју као карикатуру недеље на истакнутом месту објављује портал аутономија.инфо, вируса који руши православне монахиње и монахе као кегле. Било би то оцењено као неприкривени расизам, зар не, ако би на њиховом месту били приказани преминули црни свештеници. Или непримерени антисемитизам кад би тако били поређани јеврејски рабини.

Најзад, и друге су професије подједнако а можда и више погођене пандемијом COVID-19 – спортисти на пример, или политичари, па овако неумесних досетки није било. Или друге категорије становништва које нарочито страдају од ковида, дијабетичари или астматичари рецимо. Колико би неукусно било кад би они били поређани па порушени онако као кегле. У случају Срба и њихове цркве, међутим, дозвољеним се чини и оно што у другим случајевима није.

И нема места изговору да је аутор ове карикатуре Далибор Ступар, хоћемо да кажемо, и то заиста без увреде, карикатуриста и новинар чије име и дело нису познати широј јавности, па зато на њу и не би требало да имају много утицаја. Због чега би све и могло да се отпише као индивидуални излив безобзирне непристојности, коме не вреди придавати пажњу зато што нема опсежнијег друштвеног значаја.

Проблем је, међутим, у томе што је ту своју карикатуру – и приде текст под насловом „Како смо сахранили секуларну државу“, о тој линији дискусије нешто касније – Ступар објавио на споменутом порталу аутономија.инфо, чији је издавач Независно друштво новинара Војводине, што овом случају ипак додаје на значају.

Тим пре што се у уредништву овог портала налази и Динко Грухоњић, некадашњи председник а сада члан Извршног одбора НДНВ-а, који у једном скорашњем интервјуу с Андрејом Николаидисом о Српској православној цркви у Црној Гори говори као о „окупаторској цркви која је заправо и имала ту мисију после Првог светског рата“, и свом саговорнику поставља сугестивно питање „је ли то верска организација, је ли то организација која је – чини се на моменте – и парамилитарна“?

И Грухоњић и Николаидис, подсетимо, налазе се међу потписницима оног Апела 88 за заштиту Мила Ђукановића и намере његовог режима да приватизује цркву у Црној Гори. И толико о њиховој принципијелној посвећености демократским вредностима – ко је у стању да у Ђукановићу препозна демократу ништа боље и не заслужује.

А и њихов колега са списка 88 Александар Оленик, адвокат, поводом сахране патријарха Иринеја потеже питање вируса. И тражи хапшење владика и свештеника СПЦ: „Тужилаштво, хоће ли та кривична пријава? Или је светост изнад закона? Или да им дамо још два милиона евра, нашег новца, не би ли нас брже и ефикасније све заразили?“

Ова заразна црква, иначе, за Оленика представља „клерикалну/лоповску/педофилску/средњовековну/милитарну и параполитичку фалангу која себе назива СПЦ“ – његов твит од 2. јануара ове године – а слутимо да баш на овом месту ваља приметити и да приликом летошњих демонстрација у Београду, због најаве полицијског часа услед распламсавања епидемије COVID-19, ни Оленик ни други који сад позивају на кажњавање цркве због кршења мера заштите од ковида нису позивали на кажњавање демонстраната због исте околности. Што довољно говори о доследности њихове критике.

Најзад, ако су сад збиља забринути због преношења вируса, зашто се не брину и због његовог ширења по кафићима и клубовима са живом музиком, као да се вирус преноси само у црквама… Вирус им је, дакле, само изговор за изливе ниских страсти и непристојних коментара, не и њихов стварни узрок.

Секуларна држава

Елем, споменусмо, осим оном карикатуром, Далибор Ступар своје мишљење je преко портала НДНВ-а изразио и кроз текст под насловом „Како смо сахранили секуларну државу“ у коме констатује како је „црква очигледно јача од закона и државе“, и упозорава да (нам) се „смеши православна џамахирија, са свим благодетима које фундаментализам са собом носи“.

„Војска нема шта да тражи на сахрани верског службеника. Осим у џамахирији… У питању је покушај прављења тзв. православне џамахирије. Без бриге, неће моћи. Ето, и то смо решили“, твитује и Александар Оленик.

„И, шта ТАЧНО ради војска секуларне државе на сахрани верског поглавара… По важећем Уставу Србије, Држава и Црква су одвојене и ниједна конфесија се не може наметнути за државну. Овако, ако Војска данас носи ковчег, сутра ће јој попови командовати и шта и кога“, на истом ће трагу и Ненад Чанак, иначе, и сам један од 88 потписника Апела.

Док ће се Весна Пешић пожалити: „Зашто тродневна жалост, то нема никаквог смисла. Да ли смо ми република? Какве везе држава и црква имају? Ово је удар на државно уређење…“

Е па неће бити да је тако. Према важећем Уставу Србије, који су грађанке и грађани Србије изгласали (и) захваљујући томе што их је патријарх Павле позвао да то учине, Република Србија дефинисана је као држава српског народа. Српског народа и његове државе не би било да није било његове, наше цркве. Нашу историју писали смо сви заједно, и нема ничега природнијег него да патријарха српске цркве, уз народ, испрати почасна Гарда Војске Србије. То је наша војска колико и наша црква, а наша је и држава јер тако и устав каже.

Исто је било, уосталом, од тродневне жалости до Гарде, и 2009. године када нам је преминуо патријарх Павле.

Људска права

И чуле су се и тада исте критике, једнако непринципијелне и недоследне као и ове данас. И управо се кроз ту недоследност и разоткрива сва суштина ове приче; не критикује се наша црква, и то у осетљивом часу упокојења њеног и нашег патријарха, зарад принципа и из строге доследности, већ се само траже некакви тобожњи принципи да им послуже као изговор за напад на нашу цркву. Што те нападе претвара у невешто прикривени говор мржње. Тим пре што нам ни саучешће нису изразили, а било би човечно.

А „има вас поприлично који појма немате да говор мржње није слобода говора“, надобудно је српску јавност подучила почетком ове године Гордана Чомић, министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог, иначе, саборац (саборкиња?) Александра Оленика са изборне листе „Уједињене демократске Србије“.

Сада се министарка за коју нико није гласао није огласила. Ни изразом жаљења због патријархове смрти, ово као допринос друштвеном дијалогу за који је задужена а и са нама који жалимо за патријархом ваљда треба комуницирати, ни критиком оних који нам вређају основно људско право да будемо тужни због упокојења нашег патријарха Иринеја.

Али Срби, изгледа, немају право на своја људска права, већ само да трпе увреде и понижења. И тако док не схвате да им је доста тога.

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Извор Печат