Владар Монтенегра Мило Ђукановић, који тренутно обавља функцију председника Црне Горе, у више наврата је уверљиво показао да поседује врло добро памћење осим када је реч о сопственим коренима. Тако да би подсећање Петрита Сељимија, бившег шефа дипломатије такозваног Косова, на разлоге успеха референдума о независности Црне Горе 2006. године било готово и сувишно да нама није веома корисно. Јер нас је подсетило како је Црна Гора пре 14 година обновила своју државност, а ту се негде можда крије и објашњење разлога због којих данас, и уз чију несебичну помоћ, независни Монтенегро из све снаге покушава да се отцепи и од својих српских корена као што се отцепио од Србије.

Свечано обилазећи, елем, некакве грађевинске радове у улици која води ка приградској подгоричкој Општини Тузи, ових дана уочи прославе 21. маја, Дана независности Црне Горе, Ђукановић је рекао: „Важно је да на овај начин показујемо да поштујемо и не заборављамо да је независност Црне Горе симболички резултат једне мултиетничке хармоније и одговорности мањина које живе у нашој заједничкој држави.“

ЧИЈА НЕЗАВИСНОСТ?
Неколико година раније, у интервјуу косовској телевизији „Ора 24“, указао је и да „власт у Црној Гори није остала дужна Албанцима у Црној Гори због подршке на референдуму, јер у новој држави та мањина данас ужива сва права… Албанска мањина је добила оно што је тражила црногорском независношћу – државу у којој остварује завидан ниво својих права.“

И ено, пре неки дан, 21. маја на Дан независности Црне Горе, а питамо се чија је заправо та независност премда можемо да наслутимо чему она служи, док се српске заставе сматрају државним непријатељем број један, у Тузима су се завијориле црвене заставе Црне Горе и Албаније. И то са званичним, општинским благословом. Јер, како је дан уочи дана њихове независности подсетио председник Општине Тузи Ник Ђељошај, „Албанци су подржавали овај процес, не једини али су били одлучујући. Увијек уз подршку лидера наших матичних земаља, Албаније и Косова, и нашег најзаслужнијег савезника САД. За разлику од других година, поред државне заставе биће постављена и наша национална застава.“ Па баш тако и би. И нико у Монтенегру, за Црну Гору додуше не знамо, у томе није уочио ништа спорно.

А како би се и усудио на тако нешто када је, квантификујући ону опаску градоначелника Ђељошаја о пресудном утицају Албанаца на обнову црногорске државности, Петрит Сељими твитовао поводом дана црногорске независности: „Важно је присетити се улоге коју је албанска заједница одиграла у обезбеђивању успеха референдума и обнови црногорске државности. Моји рођаци – и хиљаде других са Стејтен Ајленда и САД, Косова итд. путовали су кући да гласају за обнову независности Црне Горе.“ „Албанци су одиграли пресудну улогу у успеху референдума“, писао је својевремено и немачки Шпигл.

РЕФЕРЕНДУМСКИ БРОЈЕВИ
И заиста, кад се већ сви присећају, присетимо се и ми бројева који су кумовали данашњој ситуацији. На референдуму је 2006. године гласало 419.236 особа; од тога је важећих било 415.665 листића, а само су се они, таква су била правила, вредновали када је обрачунаван скор. На крају, било је 230.711 гласова за обнову црногорске независности, и 184.954 против. Ова разлика, међутим, није била онако убедљива као што се можда чини.

Пре свега, наиме, треба имати у виду да је за потребе референдума – цитирамо сад коначни извештај ОЕБС-а – „регистровано укупно 484.718 гласача, што је представљало значајан пораст у броју регистрованих гласача у односу на претходне изборе… Више од 16 хиљада имена регистрованих гласача је додато у Централни регистар гласача (ЦРГ) током периода јавног испитивања између трећег марта и 25. априла. Затим је током периода од 10 дана, када су могле бити уложене жалбе Управном суду за упис у ЦРГ, додато још око 5.400 имена регистрованих гласача.“ И биће, за неког будућег истраживача, врло интересантно ако буде могао да проучи ко су сви ти људи – њих више од 21 хиљаде – који су били придодати у бирачки списак, тим пре што знамо ко га је контролисао…

Али други број привлачи још већу пажњу. За успех референдума, наиме, био је потребан потврдан одговор уписан на 55 одсто важећих гласачких листића (неважећи се, како рекосмо, нису рачунали). Минимум је, како ће се испоставити, било 228.616 гласова за. За је гласало 230.711 особа. Државној заједници Србије и Црне Горе пресудило је тачно 2.095 гласова. И ту заправо можемо да видимо колико су пресудни били гласови оних Сељимијевих рођака и „хиљада других са Стејтен Ајленда и САД, Косова итд.“ који су „путовали кући да гласају за обнову независности Црне Горе“.

Тако да не можемо а да не поновимо питање чији је то Дан независности који је пре неколико дана прославио Монтенегро? Све и ако оне заставе у Тузима пружају довољно очигледан одговор…

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

Извор Печат