НИКОЛА ВРЗИЋ: Билтова фатва

Како су Карл Билт и његов Европски савет за спољне односе открили везу између НАТО генерала Кертиса Скапаротија и Закона о слободи вероисповести

Сећате ли се, а како можете да га се не сетите ако иоле пажљиво проматрате све ово што нам се догађа, америчког генерала Кертиса Скапаротија и његовог – био је тада врховни савезнички (НАТО) заповедник Европе и командант Европске команде Сједињених Америчких Држава – сведочења пред Одбором за оружане снаге америчког Сената 8. марта 2018. године.

За сваки случај, да подсетимо шта је генерал тада рекао о непожељном расту непожељног руског утицаја у Европи, и како је с тим у вези нарочито апострофирао Западни Балкан, захтевајући због тога појачано америчко ангажовање на овом нашем простору. „Пре свега Србија“, одговорио је Скапароти на питање која га међу западнобалканским државама нарочито брине, а онда изговорио оно што теорије завере против српског народа разоткрива као њихову стварну заверу против нас, коју је уз то и јасно образложио: „Србија као држава, али и српски народ на Балкану. Постоје, очигледно, историјске везе и осећај припадности, а због тога и погодно тло за руски утицај, и они то користе у смислу дезинформација, утицаја на тај народ, али и у смислу кварења (америчких планова) у односу на Косово и у трипартитном Председништву Босне и Херцеговине. И тај утицај у последњих годину и по дана, колико сам на овој позицији, расте.“

МОЋ ПЕРСПЕКТИВЕ
И ето га. Генерал Кертис Скапароти у међувремену је пензионисан, али није и идеја коју је он изнео. Проблем власника наше евроатлантске будућности, коју нам прижељкују уз сву подразумевајућу преданост њиховом а не нашем интересу, заиста и јесте читав српски народ на Балкану. И управо у томе, у тих неколико неопрезно изговорених речи које су споменуту теорију (завере) оголиле као нашу сурову реалност, и лежи кључ за разумевање разлога, и утицаја, који стоје иза, иначе, аутодеструктивног потеза власти Мила Ђукановића у виду доношења Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Аутодеструктивног зато што му је успело оно што свакако није желео, да пробуди сав тај проблематични српски народ и тиме натера и званичну Србију да учини оно што није имала снаге (или смелости) да учини пре него што је тај закон донет.

Но није то сада тема, премда ћемо се и овом питању вратити касније, тема је наум који стоји иза читаве ове бласфемичне операције покушаја ампутације Српске православне цркве из Црне Горе. Тај наум, ако већ није постао очигледан после оних речи генерала Скапаротија, сасвим јасан постаје захваљујући – благодаримо – Европском савету за спољне односе (European Council on Foreign Relations – ECFR) и његовој публикацији „Моћ перспективе: Зашто је чланство у ЕУ и даље важно на Западном Балкану“.

Овај документ, објављен на наш Божић 7. јануара, њима је то обичан радни дан, посвећен је доказивању да перспектива учлањења у Европску унију – једног лепог дана а можда и пре, дакле реч је само о могућности прикључења, а не и заговарању нашег стварног чланства у ЕУ – има магичну моћ над Западнобалканцима утолико што их присиљава да, у име те перспективе, разреше међусобне проблеме, иначе племенит и хвале вредан циљ, али не на било који начин већ само на онај начин који одговара интересима, све време је реч о интересима а не о племенитим циљевима, моћних центара који стоје иза овог Европског савета. Што је, наравно, много мање вредно било какве похвале.

„Добросуседски односи“, напомиње се у уводу ове публикације, „постали су део услова Европске уније још када је отпочело њено проширење на Централну и Источну Европу. Али решавање билатералних неспоразума на Западном Балкану однедавно је постало експлицитан и веома наглашен предуслов за даље проширење (ЕУ). Примера ради, Европска комисија недавно је сасвим јасно навела: ’ЕУ не може и неће да увози билатералне несугласице и нестабилност коју оне могу да донесу са собом.’“

Овај извештај, објашњава се даље, доноси „мапу нерешених билатералних проблема држава Западног Балкана и нуди препоруке европским доносиоцима одлука“. А међу свим тим нерешеним проблемима – од Косова и Метохије, преко ратификације граница од Вардара па до Триглава, до питања Северне Македоније и Грчке – како је указано, „Српска православна црква на Косову и у Црној Гори могла би да се покаже као потенцијална горућа тачка“.

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА
Како је СПЦ већ постала горућа тачка на Косову и Метохији видели смо приликом погрома 17. марта 2004. године, но сада нам је нарочито интересантан њен положај у НАТО чланици Црној Гори. Односе две државе, како се наводи, оптерећују црногорско „признање државности Косова“, одбијање Црне Горе да својим држављанима омогући истовремено поседовање српског држављанства, и – обратите пажњу – „деловање Српске православне цркве у Црној Гори“. Ово стога што „власти Црне Горе брину“, Његош и краљ Никола мора да се преврћу у гробу, „због улоге коју СПЦ има у Црној Гори“.

Цитирамо извештај ECFR-а, суздржавајући се од коментара све док будемо имали снаге за то: „У последње време, тензије су нарасле пошто је влада усвојила нови закон о религиозној слободи који би власништво над већином црквене имовине у земљи ефективно пренео на црногорску државу… Сходно новом закону, усвојеном крајем 2019, свака црква, укључујући СПЦ, моћи ће да задржи власништво само ако може да произведе доказе о власништву пре 1918… Српски медији оптужују црногорску владу да покушава да опљачка СПЦ, док је патријарх СПЦ Иринеј припретио црногорском председнику Милу Ђукановићу анатемом. Српска влада, такође, припретила је Црној Гори погоршањем дипломатских односа. Насупрот томе, Венецијанска комисија Савета Европе поздравила је нацрт закона јер он ’доноси важне позитивне промене постојећој, застарелој легислативи’.“

Но суштински приговор улози коју СПЦ има у Црној Гори тек следи, и из њега се види да ова правничка акробатика Венецијанске комисије – уосталом, сећамо се како се Кањош Мацедоновић провео у Млецима – представља само прозирну маску којом се невешто прикривају њихови покварени циљеви: „Иако је одвојена Црногорска православна црква основана 1993, већина православних црногорских верника похађа СПЦ, која има велики утицај на јавно мњење. Многи свештеници СПЦ, међу њима и митрополит, исказују снажне националистичке и друштвено конзервативне погледе, укључујући порицање српских ратних злочина у југословенским конфликтима. Они су гласно против ЛГБТ права и равноправности полова; негирају постојање црногорског националног идентитета; НАТО називају Четвртим рајхом…“

Из свега тога следи и крунска оптужба, која нас враћа на оне отрежњујуће речи генерала Скапаротија: „СПЦ је такође блиско повезана с Русијом, те се често сматра заступником руских интереса… Све у свему, СПЦ је политички непријатељски настројена према црногорској држави и њеној западној оријентацији, због чега је Влада Црне Горе и види као безбедносну претњу.“ А нови закон ће, оптимистички предвиђа ECFR и успут обелодањује намере његових инспиратора, „властима омогућити већи надзор и контролу над њом (Српском православном црквом)“. Те се стога, у закључку извештаја, износи и препорука: „У овом контексту, важно је да ЕУ и њене државе чланице узму у обзир проблеме с којима се суочава Влада Црне Горе.“

Ова пак препорука можда и не би завређивала оволику пажњу да и те какву пажњу, због значаја својих чланова, већ не завређује сам ECFR. А ту је окупљен сам крем, ако је то крем, те евроатлантистичке елите. На челу му је Карл Билт, некадашњи шведски премијер и шеф дипломатије, а друштво му у ECFR-у праве и бивши генсеци НАТО-а Хавијер Солана и Јап де Хоп Схефер, те Јошка Фишер, Дејвид Милибанд, Марти Ахтисари, Бернар Кушнер, Зигмар Габријел, Џорџ и његов син Александар Сорош, међу донаторима организације осим њиховог Фонда за отворено друштво је и Атлантски савет из Вашингтона…

ХИБРИДНИ РАТ
Имајући, елем, све ово у виду, потпуно је очевидно и ко је, и због чега, донео спорни закон у Црној Гори. Мило Ђукановић је у свему томе, иако га то наравно нимало не аболира, само извођач радова на терену. А реч је, да не дужимо, о наставку борбе против, Скапаротијевим речима, српског народа на Балкану, у којој су се уосталом уважени припадници ECFR-а већ добрано истакли, па је у овом случају њихове фатве изречене нашој православној цркви у Црној Гори изненађујуће само то што није донета и раније.

И та њихова борба против нас неће стати доношењем Закона о слободи вероисповести, већ треба очекивати да он буде и примењен; да треба да остане само мртво слово на папиру, најзад, не би га ни доносили.
А да треба очекивати и реакцију на устанак српског народа литијама, изазван усвајањем овог НАТО закона, говори и прошлонедељна седница Војног комитета НАТО-а, одржана у Бриселу, после које је њен председавајући, британски маршал Стјуарт Пич изјавио да се НАТО „директно суочава са покушајима Русије да изведе хибридне нападе, због чега је одлучено да НАТО у Црну Гору упути тим за борбу против хибридних претњи“: „НАТО контрахибридни тим за подршку распоређен је у нашу земљу савезницу Црну Гору, са циљем да помогне у јачању способности земље и одвраћању хибридних изазова.“

Како то мисле да ураде, тек остаје да се види. Али унапред је јасно да ће Србија на то морати да узврати мудро колико и одлучно, а пре свега одлучно. Ако ни због чега другог, а онда зато што српски народ на Балкану врло добро осећа да другачијег избора заправо и нема.

 

Насловна фотографија: Saul Loeb/AFP via Getty Images

 

Извор Печат