НИКОЛА ВРЗИЋ: Бели папир

Ако смо слободни да урадимо све што Американци од нас затраже, зашто онда, стварно, не бисмо линчовали све који се са тиме не слажу

Био је септембар 2009. када су се службеници америчке амбасаде у Београду састали са тадашњим, недавно постављеним, главним уредником „Политике“.

У разговору с њим „изразили смо наду“, записали су у депеши коју ће касније обелоданити „Викиликс“, „да ће медији почети да едукују јавност о НАТО-у“. Нормално, тако што ће се потрудити да јој објасне да НАТО није злочиначка организација него добротворна установа.

„Дебата је започела у октобру“, наводе даље у свом извештају америчке дипломате, „писмима и текстовима пласираним седмично у ’Политици’, представљајући Алијансу у стварном светлу, уз наговештаје да је српско чланство могуће у будућности.“

Узгред буди речено, то стварно светло и тада је, као и сада, било лажно светло; добротвори а не злочинци, знамо како би са таквом тврдњом прошли на било ком детектору лажи. А то што су том приликом они урадили, иако није и најгоре што су нам урадили јер овог пута нису користили, на пример, осиромашени уранијум, у пристојном, дакле, поштеном свету зове се пропаганда.

Не само зато што су тврдили да нису оно што јесу, или стога што се ми противимо томе што јесу; кад смо већ код тога, а како да се не успротивимо онима што им је смрт пола милиона деце у Ираку, како је без кајања признала Мадлен Олбрајт, била цена коју је вредело платити за остварење њихових интереса.

Него је та медијска кампања била пропаганда зато што су – споменутим пласирањем туђих писама и текстова на основу претходног нетранспарентног договора – прикрили ону једну чињеницу која је и најважнија за њихово разумевање: да их пласирају они сами. Како би спровели своје циљеве.

Касније се, елем, главни уредник „Политике“ квалификовао да буде унапређен на положај генералног директора Радио-телевизије Србије.

А Србију је, укључујући Косово и Метохију, прошле недеље обишао саветник у америчком Стејт департменту Дерек Шоле.

Уз захтев да Србија призна самопроглашену независност своје јужне покрајине – наиме, није им довољно што су нас бомбардовали – дипломата из Вашингтона захтевао је и да Србија уведе санкције Русији, и опоменуо да је незадовољан тобожњим покушајима групе „Вагнер“ да, како је навео, „регрутује војнике из Србије и других земаља“. „Мислимо да то не треба да се настави“, био је изричит.

Потом је открио и да се састао с представницима цивилног друштва у Србији да попричају о слободи медија; додуше, не и о судбини Џулијана Асанжа коме Шолеови послодавци прете доживотном робијом. Те не могу за њега да буду надлежни ни они који су плаћени новцем америчких пореских обвезника да би их овде назвали цивилним друштвом. Но, на страну с тим, иначе „САД снажно верују да су слободни и отворени медији апсолутно кључни за функционисање демократије“. Тако каже Дерек Шоле.

А можда, ипак, слобода и демократија нису оно што ми подразумевамо да јесу.

Тек, као по директиви, или је директиве стварно и било, као ономад када су редакције по Београду добиле инструкцију да америчког амбасадора Скота, Кајла, зову Скат, или само по навици да послушају када се каже јер тако функционише ова врста слободе и демократије, уследио је у овдашњим медијима низ прилога у којима је пригодно осуђена она непожељна појава на коју је претходно незадовољно указао саветник Шоле.

Уз остале слободне медије – углавном у власништву корпорација с имовином која вишеструко надмашује укупан годишњи БДП Србије, са уредничким колегијумима изван Србије – истакла се у том смислу и државна телевизија Србије, која је нашла за сходно и да напомене како је РТ Балкан имао вест о огласу „Вагнера“ за пријем нових припадника.

Нису били једини који су то истакли, али то што су и други поступили као да им је то Дерек Шоле наредио не може да представља олакшавајућу околност.

О споменутом огласу, најзад, известили су и неки други медији. На пример, немачки ”Дојче веле”. Па им нико на томе није замерио. Вест као било која друга.

Наравно да разумемо зашто је тако – Немци су о томе известили на начин какав неки њихов Шоле сматра пожељним. Сваки други начин је непожељан.

Па је отуда сасвим пожељно и све оно што би, у свакој другој ситуацији, било непожељно.

Згодна студија таквог случаја је низ твитова посланика владајуће странке у Скупштини Србије који је упутио јавни позив на лов својих неистомишљеника.

„Позивам све Србе“, загрмео је, „да хватамо издајнички олош који руши Србију за рачун помахниталог фашистичког кепеца Путина и да им покажемо да Србија није ничија губернија већ слободна демократска држава!“

Уз отворену претњу: „Јурићемо вас где год да се појавите, неће бити рупе у Србији у којој ћете моћи да се сакријете…“

Било је и неких псовки, али то нема потребе да цитирамо.

У сваком случају, ником ништа. Корпоративни медијски заштитници слободе Америке да нам уради шта хоће, који иначе не пропуштају прилику да нападну актуелну власт, прилику да нападну републичког посланика владајуће партије, зато што уз заглушујући говор мржње позива на линч свих који не мисле као он, упадљиво су пропустили.

И то разумемо. Његови неистомишљеници су и њихови неистомишљеници. Па је дозвољено и све што није, такорећи, на истом су задатку.

Овако дириговано управљање медијима, наравно, није само по себи циљ него још један од начина да се њихови циљеви остваре. Што ову ситуацију чини кудикамо опаснијом, јер није реч само о атаку на менталну хигијену наше јавности кроз тоталну, дакле, тоталитарну контролу медијског простора, у којој се чак и корпоративно власништво проглашава за израз слободе.

Него је то – њихов монопол над српским јавним простором, чему теже – средство да се овдашња јавност убеди да се повинује америчким, уместо да се бори за сопствене интересе.

А коначни циљ ове операције на отвореном мозгу предсказао је још поодавно Момир Булатовић, описујући сцену којој је присуствовао.

После Дејтона, осокољен надом да ће поправити односе с Америком, Слободан Милошевић пружа државном секретару Ворену Кристоферу и његовом помоћнику Ричарду Холбруку празан лист папира да на њему испишу америчке услове за помирење са Србијом.

„Очигледно да се не разумемо“, одговара му Кристофер и враћа бели папир. „Не постоји коначна листа услова. Ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми затражимо од вас.“

Холбрук је на то приметио и да су амерички пријатељи у далеко неповољнијем положају од њихових непријатеља, јер, казао је, непријатељима понешто и можемо да пропустимо, али пријатељи увек морају да ураде све што им се каже…

Другим речима, Хенрија Кисинџера који и сам врло добро зна о чему се ради, „опасно је бити непријатељ Америке, али је фатално бити њен пријатељ“.

Тако да, ваљда, знамо шта нам је чинити. Ма колико нас „јурили где год да се појавимо“, убеђивали да Скот није Скот, и лагали да деца у Ираку и наше Милице Ракић само спавају.