Никола Варагић: Кретање

Најважније је сачувати или спасти своју душу, а тело је „храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји“. Такво кретање је подвиг, подвиг значи кретање

Неки научници упозоравају да деци данас недостаје хиљаде километара у шетњи и трчању да би развила интелигенцију. Толико се деца данас мање шетају и трче у односу на децу из прошлих векова. Професори физичког васпитања апелују да се хитно нешто предузме поводом физичке некултуре у данашњим генерацијама. Све је више гојазне деце која не знају правилно да ходају и трче, имају крива стопала и кичме… Дефинитивно постоји веза између физичког кретања и развоја интелигенције. И психолози препоручују родитељима да пусте децу да се што више играју, да трче, скачу… Тако су се деца вековима, хиљадама година развијала, стално у покрету. Посебно пре појаве аутомобила и осталих превозних средстава, и пре урбанизације, кад су људи више живели у природи, на селу.

Због тога би свака општина у Србији морала да има атлетски клуб, са атлетском стазом, да буде финансиран од стране општине, и да сва деца у тој општини, у вртићима и школама, прођу кроз програме атлетског клуба, неке у вртићима или школама, а неке на атлетској стази клуба. Нико не може боље да научи децу да трче од атлетских тренера. У следећој фази, требало би градити и клубове (сале) за гимнастику и базене за пливање. Атлетика и гимнастика темељ су за правилно развијање тела, чему помаже и пливање. Свака општина би морала да буде богата парковима за децу, где год је могуће градити стазе за бицикле и трчање и отворена, бесплатна игралишта за колективне спортове. Сад се ради супротно, уз знање, одобравање, учествовање људи из власти и полиције, и без великог бунта родитеља и осталих грађана. То показује да већини и није стало да се одбране места за физичку рекреацију деце и одраслих. Можда би већи бунт био ако би се затвориле кладионице.

Деца се угледају на родитеље. Ако су родитељи лењи, деца су лења. Ако родитељи воле физички рад, физичку активност, и деца ће волети. И заједно ће тренирати са родитељима. Чак и ако родитељи нису такви, али су друга деца физички активна, и постоје паркови и спортски центри где се деца могу бавити спортом, можда ће се и деца лењих родитеља бавити спортом заједно са својим другарима. Ако имају услове, јер постоје други узори, у том смислу, ако родитељи нису. Међутим, ако имају лење родитеље и немају где да се играју и баве спортом, тешко да деца неће бити гојазна, са кривом кичмом и табанима или са слабије развијеном интелигенцијом. Лењи родитељи могу бар да се изборе да деца имају избор: да имају места где могу да се играју и баве спортом. То би требало да буде основно људско право, да грађани имају простор за физичку рекреацију и да то не морају посебно да плаћају, тј. да се гради и одржава новцем грађана који пуне буџет општине или града. Зашто се плаћају порези, таксе и остали намети, ако никад нема новца за паркове за децу, спортске терене, обданишта, школе, домове здравља и болнице?

Овде је у другом плану професионални спорт, примарно је рекреативно бављење спортом. Ако би свака општина имала атлетски клуб, то би били омладински клубови или само за децу до 18 године и били би бесплатни, да се правилно развијају, а деца која одскачу од других и желе атлетиком професионално да се баве, у једном тренутку до 18-те или кад напуне 18 година могу прећи у професионални атлетски клуб. Тако могу да се развијају гимнастика, пливање и остали базни, индивидуални (олимпијски) спортови. Тако би и у школама часови физичког васпитања били занимљивији деци, постојао би изазов, да појединац, или одељење, или школа победи на школском, локалном или државном такмичењу.

Кад би постојали услови да се сви грађани могу рекреативно бавити спортом, а посебно деца, и кад би већина водила рачуна о физичкој култури или кондицији, било би мање болесних људи или народ би био здравији (колико мање људи би оболело и умрло током пандемије да су пре тога више тренирали, водили рачуна о исхрани…), а и професионални спорт би напредовао, била би шира селекција и већа конкуренција или база, више талената би се открило, па би било мање и непотизма. И било би више људи у граду који су способни за повратак на село.

Наравно, у неким развијеним државама постоје такви услови за физичку рекреацију, али се исто дешава као и у Србији где нема таквих услова: и у развијеним државама људи имају душевних проблема, већина се не бави спортом, већина је лења, гојазна и неспособна за тежи физички рад и зато се, између осталог, доводи радна снага из држава тзв. Трећег света, посебно из Африке и Азије, где су људи у далеко бољој физичкој кондицији него људи који живе у богатим државама. То се види у спорту, у клубовима и репрезентацијама богатих држава све је више Африканаца и Латиноамериканаца, у неким клубовима и репрезентацијама играју једино играчи неевропског порекла. Аутохтоно становништво евроатлантске цивилизације постаје неспособно и за служење војног рока, за одлазак у рат. А НАТО жели да ратује против других цивилизација, изазива трећи светски рат. Да ли могу да се ослоне само на ум, само на високе технологије?

Бити у физичкој кондицији важно је због разних животних ситуација. Кад је у питању спасавање живота, човек мора бити спреман да трчи, да плива, да скочи, да издржи неко време и без воде и хране, да подигне велики терет, да се снађе у природи… Од тога некад зависи нечији живот. То се посебно односи на мушкарце, који су себе довели дотле да су слабији од већине жена.

Штета је да здрав човек, због лењости, постане физички слаб и болестан. То је онда психолошки проблем: у здравом духу је здраво тело, или, човек који је открио смисао свог живота има вољу. Свакако, физичка активност може само да помогне човеку да савлада и психолошке проблеме и да физички оздрави ако је болестан, или, да се не разболи ако живи или ради у лошим условима, пуши, пије, једе лошу храну… Да победи самог себе, да чува самог себе. Најважније је сачувати или спасти своју душу, а тело је „храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји“. Такво кретање је подвиг, подвиг значи кретање. Грех је кретање у погрешном смеру. Није свеједно где се и како се крећете или какви су покрети вашег ума и срца.

Молитвена контемплација помаже да се очисте ум и срце, али захтева мировање чула и тела. Ум је у сталном кретању, мора да надгледа све што се дешава у телу и души. Дух жели против тела, а тело против духа. Зато аскета мучи оног који њега мучи. Људи који живе у свету то не могу да раде на исти начин. Зато физичка активност може да буде такво мучење тела, а уз то се још тело чува од болести. И док, на пример, трчите 10 километара, и мучите тело (показујете снагу воље, побеђујете мрзовољу, лењост, или болове и упале у телу), можете да будете и у молитвеној контемплацији. Истовремено и мучите тело и јачате тело. А човек који живи у свету и Бог му је дао здравље и има малу децу којој је потребан, мора да чува здравље и мора да брине о здрављу своје деце: и о правилном развоју тела, и о развоју ума или о духовно-моралном развоју. У томе помаже молитва, тиховање, моменти изолованости од спољашњег света. Такви моменти могу бити и моменти кад тренира или нешто физички ради и кад је човек сам са собом.