Никола Варагић: Геноцидна србофобија

Крајем јуна написао сам да не смемо да дозволимо да непријатељи који доносе резолуције о Сребреници остваре свој циљ – да се утврди лаж да се у Сребреници догодио геноцид да би се српски народ етикетирао као геноцидни народ, а онда (то је и тајни план британске владе) да у српском народу победи аутошовинизам. Ако ништа друго, да се изазове сукоб између српског и бошњачког народа да би Босна и Херцеговина остала протекторат НАТО алијансе. Том циљу служи оно што је урадио крајем јула у Босни и Херцеговини одлазећи високи представник међународне заједнице (тачније, ВБ, САД и ЕУ), када је наметнуо одлуку о изменама Кривичног закона у БиХ, чиме је негирање геноцида кажњиво (само се злочин у Сребреници назива геноцидом, што је бесмислено, али потребно србофобима).

Бошњаци који мрзе Србе и Републику Српску, радосно су дочекали ту одлуку и верују да ће се Срби брзо одљутити и сарађивати са новим високим представником. Да ли су, овог пута, погрешили Бошњаци који тако размишљају? Да ли ће победити аутошовинисти? Спорну одлуку високог представника Валентина Инцка, иницирали су Лондон, Берлин, Вашингтон и Брисел – престонице неких од најгеноциднијих држава на свету. У Белгији су и после Другог светског рата постојали зоолошки вртови са децом из Африке. Злочин у Сребреница не може да се пореди и изједначи са Аушвицем или геноцидима у Африци и Северној Америци, или Јасеновцем, Јадовном и Пагом, да не помињем злочине и геноциде Османлија – дакле, са геноцидима које су спровели они који сада српски народ називају геноцидним. Сребреница не може да се пореди са њиховим геноцидима – у Сребреници није било геноцида. Нико од њих нема право да држи било какве моралне лекције српском народу. Само аутошовиниста то може да дозволи и да осећа стид пред њима. И патриота осећа стид због злочина које су учинили неки Срби током рата, али пред прецима и Богом. Пред Богом имамо чега да се стидимо, а непријатељи могу само да се стиде пред нама.

Као одговор Републике Српске, Скупштина РС усвојила је два закона, са циљем да стави Инцкову одлуку ван примене. Предлагачи закона су сви посланички клубови. Република Српска је јединствена по овом питању, све странке у РС су патриотске. Република Српска има и бољу опозицију, и бољу власт, него Србија (кад би опозиција сменила Додика, не бих бринуо за будућност РС). Државотворни политичари, кад прети спољашња опасност, националне интересе стављају испред дневне политике и сујете. Надам се да ће и Београд бити слободан попут Бањалуке. Република Српска не може више од овога и неће још дуго остати слободна од спољашњег окупатора, ако се и Београд не ослободи. Београд ће бити слободан кад на власти у Србији буду људи који смеју да кажу да у Сребреници није било геноцида, већ великог злочина (који, наравно, осуђују, као и све злочинце), и желе добре односе са суседима (и наравно, да се боре против корупције, да поштују људска права…).

Ако Срби из РС остану одлучни да не поштују одлуке високог представника, мислим да Бошњаци неће желети да угрозе опстанак БиХ и да ће схватити да БиХ може да опстане само ако не буде протекторат. Кад буду гласнији Бошњаци који нису србофоби и не мислe да је РС геноцидна творевина, онда ће и међу Србима бити мање националиста који траже независност Републике Српске. Од Бошњака највише зависи будућност БиХ.

Последња одлука Валентина Инцка делује као очајни покушај да се спаси што се спасти може. Не постоји ниједан разлог да канцеларија високог представника постоји или да БиХ остане протекторат. Наше је да будемо одлучни и јединствени што се тиче одлуке високог представника у БиХ и да оставимо пружену руку помирења бошњачком народу.

Лично сам против поделе Босне и Херцеговине и волео бих да дође до помирења између српског и бошњачког народа, и да буду бољи односи између Федерације БиХ и Републике Српске, и Босне и Херцеговине и Републике Србије, али као реалан човек не одбацујем и поделу БиХ, ако Бошњаци не желе добре односе са Србима и желе да укину РС. Можда ће и Европа да се подели! Можда се само Европа подели, а БиХ да остане заједничка држава српског и бошњачког народа и део неког новог блока, уније или савеза држава где би биле и Србија и Црна Горе, дакле, све три државе у којима живе и Срби и Бошњаци. Верујем да већина Бошњака у БиХ не жели да Босна и Херцеговина остане колонија Империје и да не жели још један рат против Срба. Постоје и Бошњаци који воле Србе. Ако Бошњаци желе лоше односе са РС и да БиХ остане НАТО протекторат или колонија, Федерација БиХ ће остати без Бошњака, због тога што ће већина Бошњака отићи на Запад, због новца.

Ово је преломни тренутак у савременој историји овог дела Балкана, можда целог Балкана. У Србији, власт и већи део опозиције нема ту свест и зато нема одлучне подршке српском народу у Републици Српској. Надам се да ће се ускоро то променити – да ће тајни планови НАТО држава све теже пролазити на Балкану, исто као и планови корпорација попут Рио Тинто, тј. да ће нове генерације и нови лидери побеђивати лукаве Енглезе и остале лукаве Латине и у умном рату. Балкан је у много чему одувек био испред западне Европе.

Дакле, ако српски народ сад одоли овом притиску (геноцидних) Западноевропљана да се српски народ означи као геноцидни народ и трајно покваре односи између бошњачког и српског народа, тј. ако однесемо прву победу у умном рату, међусобне спорове решаваће Бошњаци и Срби без утицаја странаца, то се може проширити на цео Балкан или већи део Балкана, све док Балкан не буде припадао само Балканцима. Осим тога, као што видимо, наши северни суседи – државе Вишеградске групе – све су даље од Европске уније и ЕУ их све мање жели. Може да се каже да Западноевропљани никад нису желели или да више не желе да приме Србију и Босну и Херцеговину (и Северну Македонију и Црну Гору) у ЕУ (а можда би избацили и Бугарску и Румунију, можда и Грчку, из ЕУ). Русија захтева да се укине функција високог представника у БиХ. Чак се и Кина укључила у тај спор. Како да се овај део света ослободи окупације Империје са Запада, а да не постане колонија нове империје са Истока? Једино удруживањем држава средње, источне и југоисточне Европе…

Ако победи мудрост и дође до помирења између српског и бошњачког народа, за Балкан и овај део Европе долазе бољи дани. Толико су важни односи између Бошњака и Срба. Само добри односи доносе бољу будућност и једном и другом народу (на пример, у економији – српски привредници и амбасадори могу да отварају бошњачким компанијама тржишта православних држава, а бошњачки привредници и амбасадори могу да отварају српским компанијама тржишта исламских држава). Да ли постоји критична маса, и у бошњачком, и у српском народу, која више неће радити оно што Империја жели (или, неће дозволити да на власти буду квислинзи), него само оно што је добро за државе и народе у којима живе и Бошњаци и Срби?