Никола Варагић: Довиђења до ослобођења

Све док се Београд не ослободи културне и економске окупације, неће бити могуће ни да се ослободи покрајина Косово и Метохија

Да ли је Србија окупирана, полуокупирана или слободна држава?

Један део територије Србије је војно окупиран, сецесионисти су прогласили независност 2008. године, а део међународне заједнице признао је ту лажну државу, иако је званично, са правне стране, покрајина Косово и Метохија под ингеренцијом УН и део Србије. Али од  2012. године стање је још горе, Срба је све мање на КиМ и не поштује се Резолуција 1244.

Што се тиче остатка Србије, она је под културном и економском окупацијом. Грађани се апсолутно ништа не питају, све одлуке доносе велике силе, тајне организације и крупни капитал (наднационалне корпорације). Спроводе се интереси страних држава, уништава се српска култура, одузимају се природни и привредни ресурси, српски народ полако нестаје.

Пред камерама, сви глуме да је Србија суверена и демократска држава. У стварности један део Србије је под војном окупацијом НАТО држава и албанских националиста који желе да створе Велику Албанију, а цела Србија под културном и економском окупацијом. Да ли је то истина, или није истина? Да ли је Србија колонија, или независна држава?

Свака странка, која је била или је сада у власти у Србији, само спроводи интересе великих сила и наднационалних корпорација. Да се не враћамо много у прошлост, буквално нико ко је био на власти после 2000. године није пружио озбиљан отпор Империји, а посебно после убиства Зорана Ђинђића. Империја никог ко није њен не дира, све док није опасан по власт или не дође на власт, а неће да спроводи наређења Империје.

Кад неко са неке маргине, без велике подршке грађана, преко интернета, из фотеље, води борбу против окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе. Кад се опозиција бори за власт у окупираној држави, а не бори се и против окупације и окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе.

Дакле, истина је да држава Србија није слободна, суверена, демократска држава. У држави постоје неке оазе слободе које још увек нису окупиране, у народу има довољно оних који знају шта је истина (и боре се против окупације, свако на свој начин – у културном рату тако што пишу ћирилицом, а у економском тако што развијају домаће компаније и купују домаће производе, итд.), да може да се каже да у народу још увек има довољно храбрих и слободних људи, бораца за слободу, али таквих људи нема у власти, држава је окупирана.

У Србији се ништа неће променити док се не појаве људи који су спремни да се суоче са истином и да се жртвују за слободу, за свој народ, за опште добро. Они лично, а не народ. Режим и Империја не дозвољавају таквима да се пробију, а чим ојачају и добију подршку народа, Империја и режим такве прогони, хапси или убија. Можда због тога толико дуго немамо праву опозицију? Ко сме, кад то зна, да уђе у политику и да спроводи у дело оно што је говорио док је критиковао власт, или опозицију, док није био претња окупатору?

Све док се Београд не ослободи културне и економске окупације, неће бити могуће ни да се ослободи покрајина Косово и Метохија. Али, како да се Београд, односно, Србија без Косова и Метохије, ослободи културне и економске окупације ако нико нема храбрости да се супротстави Империји, суштински, а не само вербално и из опозиције или фотеље?

Затим, није довољно ни да су лидери спремни да се лично жртвују, а не да жртвују народ, као скоро сви лидери до сада. Морамо да створимо систем и јединство тако да никад све не зависи од једног човека, или мање групе људи, јер ако непријатељ убије лидера српског народа, народ остаје обезглављен и ко зна колико је времена потребно да прође да се опет појави неки такав лидер. Зато нова елита не сме да гради култ личности, него систем да први буде само први међу једнакима тако да сваки државни функционер одмах има замену ако буде убијен, а цео народ увек јединствен и увек уз такву власт.

Кад бисмо имали такву елиту, такав систем и такво јединство у народу непријатељу остаје само да уведе санкције и блокаде, или да војно нападне целу државу и да учини геноцид над српским народом. Или да се преда и одустане од окупације Србије.

Да би се ово последње догодило, мораш да будеш спреман за оно прво – за жртвовање, за дугу и напорну борбу, да трпиш претње и увреде, санкције и неправде, да издржиш све то и опстанеш у тешким условима, живећи скромно. Сад је питање колико је Срба спремно за такву борбу. Колико Срба је спремно да се бори за Косово и Метохију, ако то значи да ће имати мањи животни стандард, да неће моћи да купе нов ауто и иду на море у неку другу државу, или да неће моћи да послују из Србије са НАТО државама неко време?

Чак и кад би Србија била демократска држава, узор свим осталим државама у свету што се тиче владавине права и поштовања људских слобода, ако и даље жели да буде суверена и православна држава, Србија би била на удару Запада. Можда то не би била војна агресија, можда ни санкције, али би свакако постојао велики притисак и медијски рат.

Србија се неће ослободити тог притиска све док нема довољно оних који су спремни са тим да се суоче и да истрпе све што је потребно да се истрпи. Они који су на власти морају да деле судбину народа, а народ не сме да руши власт која је под ударом Империје само зато што су лоши услови живота због притиска Империје, сви морају да буду скромнији и да трпе притисак. Некад је довољно само мало стегнути зубе и тај притисак нестаје, нема више окупације. А некад је то маратонска борба и потребно је много жртава и трпљења.

Морамо бити спремни на све и само ако смо спремни на све можемо ослободити Србију и живети као слободни људи у слободној држави. И морамо да имамо савезнике. Патриота би рекао да је данашња Белорусија исто што Србије деведесетих. Али зашто је Белорусија сама у борби против новог светског поретка? Зашто је Србија била сама? Тада Белорусија није била уз Србију, данас Србија није уз Белорусију. Русија је више уз Белорусију, јер је ближа и много јача, него пре 30 година, али ни то није довољно да Белорусија не остане изолована од света. Кад патриота буде знао зашто је то тако и како то да промени, како да реши проблем, створиће се јак антимперијалистички и алтерглобалистички савез народа и држава у овом делу Европе и света. Појединац не може сам да победи режим; изолована држава не може сама да се бори против Империје.