Никола Трифић: Како Загреб саплиће и уцењује Подгорицу
фото: Влада Црне Горе/С. Матић
Иако од стицања своје независности 2006. године инсистира на најбољим могућим односима са Хрватском, Црна Гора није поштеђена њених блокада на „европском путу”, чије превазилажење често подразумева поприлична понижења.
Да ли је Загреб бриселски Свети Петар? Наравно, у фигуративном смислу и пренесеном значењу. Нити Хрвати имају апостолску димензију светаца, нити су врата Брисела врата неког обећаног раја. Ипак, у свету изврнуте стварности где је лаж заменила истину, за преостале бивше Југословене заглављене у европској чекаоници, Хрватска је заиста постала нешто између мецене и супервизора, наметнутог ауторитета који у име Брисела, а спрам својих интереса процењује: колико је ко близу, односно, далеко од Европске уније (ЕУ).
Наведено не би било ни по јада да се као меритум за такву процену узимају тзв. европске вредности које говоре о владавини права, положају мањина или ефикасности система, макар оне живеле само као слово на папиру. Нажалост, привилеговану позицију око питања приступа ЕУ Загреб користи да заокружи своју националну политику, заправо, све оне њене делове и фрагменте које својевремено у савршени хрватски мозаик, није успео да споји Фрањо Туђман.
Хрватски безобразлук
Од таквог односа није поштеђена ни Црна Гора, иако од стицања своје независности 2006. године инсистира на најбољим могућим односима са Хрватском, често бољим него са Србијом, и то далеко више по вољи и мери Хрвата, него по сопственој мери. Ипак, крајем прошле године, Хрватска је стопирала евроинтеграције ЦГ на Поглављу 31, које се тиче спољне и безбедносне политике, због како је тада наведено: недопустивог односа према неким догађајима из прошлости.
Свој пристанак да ЦГ настави са евроинтеграцијама, Хрватска је условила листом захтева од којих су готово сви врло безобразни (у најмању руку) поготово ако се узму као разлог да се једна држава блокира и да се кроз ту блокаду додатно уцењује.
Најзначајнији међу њима, наводна црвена линија за Загреб, везан је за војни затвор Морињ и за, како кажу Хрвати, неспорне злочине који су се у њему десили. Данас чак ни добри познаваоци југословенског рата, у мору много тежих злочина каквих је несумњиво било на свим странама, суочени са и даље отвореним ранама свих народа, тешко да би могли да се сете случаја Морињ. У суштини малог војног затвора са самог почетка сукоба.
У питању је у том тренутку легални војни објекат једине легалне војне формације – ЈНА, који је функционисао у периоду 1991. на 1992. и служио је за прихват ратних заробљеника са дубровачког ратишта. Црна Гора је у периоду између 2007. и 2014. пред домаћим судовима водила поступак по овом случају.
Штавише, то је био први процес те врсте од стицања независности Црне Горе. Другостепеном пресудом Апелационог суда у Подгорици из 2014. пресуђено је да је у Морињу било нечовечног поступања и одређене психо-физичке тортуре према заробљеницима. Утврђено је да су затвореници тучени, приморавани да се међусобно туку и изгладњивани. Стрељања, трајног сакаћења, силовања, или сличних најбруталнијих метода, тако типичних за друге војске на истом ратишту, није било.
Привилеговану позицију око питања приступа ЕУ Загреб користи да заокружи своју националну политику
Као епилог: четворица црногорских држављана, бивших припадника ЈНА осуђено је на затворску казну. Већина затвореника над којима је спроведена тортура, у том тренутку нешто више од 150 њих добило је материјалну одштету од 200 евра по дану проведеном у затвору. С обзиром да су заробљеници просечно робијали непуних пет месеци, исплаћена накнада била је нешто виша од 20 000 евра по бившем затворенику у просеку.
Нешто касније, 2022. године, два министарства Црне Горе, спољних послова и одбране, подигла су спомен-плочу на месту некадашњег затвора, иначе, врло контроверзне садржине о којој се дуго водила жучна расправа у црногорској јавности. Између осталог на плочи пише: „Током великоспрске агресије на Хрватску, овдје је био логор, такозвани центар Морињ (…) Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су прежилели заточени. Да се никад не понови.“
Треба рећи да Морињ никада није био предмет пед трибуналом у Хагу, самим тим Црна Гора није имала никакву међународну обавезу да исти процесуира или да се према истом правно одређује. Ипак, је то урадила. Пресуда је већ донета, одштета је већ исплаћена. Просто питање: Шта онда није по вољи Хрватској?
Шта даље?
Загреб поздравља одлуку црногорских судова из 2014. године, али је не сматра довољном. Процес који је тада вођен, Загреб третира као унутардржавну ствар без међудржавног споразума о извињењу са пратећом скупштинском декларацијом којом се званично признаје учешће државе Црне Горе у агресији и великосрпском пројекту. Одлуком суда из 2014. признаје се постојање злочина у конкретном случају, као изолованог инцидента, али не и учешће комплетног државног и војног апарата у великосрпском удруженом злочиначком подухвату, што је за Хрватску кључна одредница.
Злочин је једно, удружени злочиначки подухват, што је априори свако супротстављање југословенском сецесионизму, је нешто друго по тумачењу Загреба. Такође, Хрватска има проблем и са формулацијом из црногорске пресуде, где се Морињ назива затвором, а не логором.
Текст са поменуте спомен-плоче, дискутабилан и врло контроверзан, морао би да постане званичан део међудржавног споразума и да добије форму скупштинске потврде (резолуције или декларације) да би случај Морињ за Хрватску био затворен. То је уз додатну одштету услов да ЦГ отвори поглавље 31. Према последњим информацијама, то ће се и догодити. Како су рекли министри спољних послова, Црне Горе, Ервин Ибрахимовић, и Хрватске, Гордан Грлић-Радман, Црна Гора је пристала на услов Загреба.
Споразума, самим тим и додатног признања кривице ће бити, а о висини додатне материјалне одштете, разговараће се накнадно. Занимљиву изјаву у вези са тим питањем дао је црногорски председник, Јаков Милатовић. „Црна Гора није против да сви злочини до краја буду расветљени и да преживела оштећена лица добију и истину и прописану материјалну одштету. У нади да би такав третман могли да имају Срби и Црногорци, пре свега српски и црногорски цивили који су робијали у некадашњем хрватском логору Лора“, рекао је Милатовић.
Хрватски шеф дипломатије Гордан Грлић-Радман је на то реаговао тврдњом да Лоре није било, да није постојао логор под тим именом, нити било шта слично. То је српска пропаганда, истакао је он.
Извртање истине
Морињ се заиста десио, али као војни затвор у којем јесте било нечовечног поступања према затвореницима, али Морињ се није десио као логор неке парадржаве и паравојске, који је служио као средство у испуњењу циљева великосрпске агресије, како тврде из Загреба. Управо наведено, представља суштинску разлику, поготово у домену правне и политичке формулације која у датом случају може да послужи као легитиман основ за даље поступање Хрвастке према регионалним државама кандидатима, поготово према Црној Гори и Србији.
Иначе, на простору места Морињ, недалеко од Боке Которске, новембра 1991. формиран је војни затвор, или како се у том тренутку пуним именом звао: „Центар за прихват војних затвореника“. Затвор је функционисао до октобра 1992. искључиво као војни објекат, у том тренутку једине легалне војске, и у том тренутку једине државе на ратном подручју са свим међународно признатим елементима државности.
Стога, Црна Гора, није била пион у рукама Београда, или неки експонент тзв. великосрпске мисли, него је била саставна пуноправна јединица државе које не да није спроводила национални хегемонизам, већ се под истим оним обележјима под којима је формирана Друга Југославија, борила против национално мотивисаног сецесионизма на својој претходно међународно признатој територији.
Замена теза и извртања истине посебно је осетљиво ако се зна да бивше југословенске републике радо машу по много чему спорним Уставом из 1974. али само у оном домену који се тиче легалности сепаративних референдума, док исти занемарују и гурају под тепих у свим оним аспектима који су гарантовали равноправност језика и писма и уставну конститутивност за српски (и црногорски) народ.
Што се тиче Мориња, према подацима за нешто мање од годину дана била су заточена 292 лица, хрватских добровољаца и припадника Територијалне одбране. Треба подсетити, да је Територијална одбрана према тада и даље важећем уставу била потчињена врху ЈНА и могла је да буде употребљена искључиво против инвазије спољњег непријатеља и зарад очувања уставног поретка, тако да је свака њена употреба у моментима док је ЈНА још функционисала у пуном облику, била прекршај и антиуставан чин. Још важније, у Морињу, није било депортације цивила, жена и деце. Није било политички мотивисаног тамничења. Сви ухапшени били су униформисани војници, самим тим затвор није могао бити логор.
Није спорно да је у Морињу дошло до нечовечног поступања и мучења затвореника. Било би крајње неморално говорити о некаквом хуманом рату и о безгрешности југословенских, српских и црногорских војника. Нажалост, рат се не води на клавирским диркама и једино што рат гарантује су крваве руке.
Хрватски шеф дипломатије Гордан Грлић-Радман тврди да Лоре није било, да није постојао логор под тим именом, нити било шта слично
Нема дилеме, да су многи Хрвати, између осталог и заточеници Мориња, били жртве, и над таквом судбином заиста треба жалити без изузетка. Такође, није спорно ни то да бивши заточеници војног затвора добију и већу накнаду од оне већ добијене. Ипак, сасвим је нешто друго да једна држава донесе званичан акт којим другој држави признаје своје учешће у удруженом злочиначком подухвату којег није било, односно, којим пристаје на политичку формулацију целокупног догађаја и свог учешћа у њему по жељи друге државе, у овом случају Хрватске, и то мимо међународне обавезе и мимо пресуде суда у Хагу.
Врхунац апсурда је када тако нешто захтева Хрватска. Лора се по тумачењу званичног Загреба није ни десила. Хрватска нема улицу Јасеновачким жртвама. Не постоји папир донет од стране хрватског Сабора, којим се жали због прогона 500.000 Срба. Ипак, за целокупну папазјанију око евроинтеграција није крив Загреб, него Брисел. Хрватска само живи врхунац свог „тисућлетњег“ сна да попут Швајцарске гарде, бар за потребе Балкана, буде на вратима западног света. Ипак, како је неко рекао: када циркус спадне само на кловнове, онда престане да буде смешно. Онда се зна да су драма и трагедија ту негде. Можда баш на оним вратима.
Спорни Јадран
Још једно спорно питање између Загреба и Подгорице које треба прокоментарисати јесте брод Јадран, наследство некадашње Краљевине Југославије, које се од распада заједничке државе налази у Црној Гори. Њега Хрватска потражује и захтева да се преда њој као трајно власништво. Иначе, Црна Гора је недавно Хрватској већ поклонила Дом културе у Тивту који је тако постао власништво Хрватске заједнице у Црној Гори.
Занимљиво да се у Уговору о поклону истиче како се Дом културе поклања: хрватској аутохтоној заједници у Црној Гори. Хрватска је захтевала да се у сваком званичном обраћању државе Црне Горе према Хрватима у тој земљи, избаци реч „мањина“, јер наводно вређа осећања Хрвата, и да се искључиво употребљава формулалација: аутохтона заједница.
Тако је направљен преседан, пошто црногорски Устав не познаје термин „аутохтоне заједнице“, па су готово по систему указа или декрета, аутохтони постали само Хрвати, а да то нису ни Црногорци ни Срби. Подсећања ради, по последњем попису у Црној Гори живи мање од један одсто Хрвата.
Такође, у склопу црногорских евроинтеграција Хрватска тражи да се базен у Котору који носи име некадашњег југословенског ватерполо репрезентативца Зорана Џимија Гопчевића, преименује, јер је по наводима Загреба, Гопчевић (преминуо 2000. године) био један од чувара затвора Морињ као резервиста ЈНА. Могући будући спор између две земље могло би да буде и полуострво Превлака у Боки, пошто Загреб захтева да управо ту буде будућа црногорско-хрватска граница, дакле, јужније од места где се тренутно налази, што би значило да Црна Гора добровољно пар квадратних километара своје територије уступи Хрватској.
Када је реч о броду Јадран, ради се о пловилу које нема нарочиту материјалну, чак ни употребну вредност. У питању је чиста симболика, што можда на најбољи могући начин сведочи о тренутном лицемерју али и о бахатом понашању Загреба. Брод Јадран, тренажног типа, дугачак 58 метара, поринут је 1931. године у Хамбургу, где је и саграђен по наруџбини краља Александра Карађорђевића за потребе Ратне морнарице Краљевине Југославије.
Цена брода у том тренутку исносила је нешто више од 620 000 тадашњих дојч марака, и 84 одсто од потребне своте обезбеђено је кроз ратну репарацију, односно, кроз ратну одштету коју је Немачка исплаћивала сукцесивно Србији на име цивилних жртава и ратних разарања у Првом светском рату. Преосталих 16 одсто обезбеђено је донацијама југословенских локалних заједница. Једини хрватски град који је тада уплатио донацију био је Сплит. Мада, посебно занимљиво је то да су више новца од Сплита уплатили Приштина, Скопље, Марибор и Сарајево.
Но, врхунац апсурда би био да брод наручен од стране српске владарске породице, за потребе Југословенске морнарице, 84 одсто финансиран ратном одштетом која је припадала Србији због процентуално највећег страдања једног народа у модерној историји, на крају заврши у Хрватској, која је као ентитет у том рату била на страни царства кривог и одговорног за ту невиђену голготу и незапамћено страдање.
Ипак, чак и ако симболику ставимо по страни и причу сведемо на политички прагматизам, питање које произилази из сувог рација односи се на потенцијално будући однос какав у склопу придруживања ЕУ, Хрватска може да има и према Црној Гори, и поготово, на првом месту, према Србији.
Ако је Хрватска толико упорна у стопирању Црне Горе на путу ка ЕУ због неких у суштини ситних питања, није тешко погодити шта чека Србију. И досадашњи захтеви пристигли из Загреба били су горки и готово неприхватљиви, по правилу увек кокетни са оним што би се могло назвати самопонижење, али чини се да је то дечије обданишта за оно што следи.
Полузванично се може чути да Хрватска ни по цену сопственог опстанка у ЕУ, неће дозволити даљу интеграцију Србије, док се Београд не одрекне права да пред својим судовима процесуира злочине из југословенског рата и док не донесе скупштинску резолуцију којом би се признала агресија и апсолутна кривица. Под тачком три, четири и пет, вероватно следи додатни притисак око питања ратне одштете, Сребренице и Косова.
