Никола Трифић: Како „југословенски алгоритам” обликује мишљења

Прича о интернету и о друштвеним мрежама као потпуно слободној платформи без суштинског власника или без праве управљачке руке, где сваки актер и сваки став имају подједнак третман, данас, двадесетак година након што је пласирана у јавност, звучи крајње наивно и може се назвати прворазредном бајком 21. века.

Нажалост, та бајка без обзира на свој реноме шарене лаже и даље пролази код дела популације, али истина која стоји иза најзначајније тековине модерног доба – а интернет то несумњиво јесте – битно је другачија.

Интернет и нарочито апликације за масовну комуникацију које су на њему развијене одувек су били платформе за глобални утицај – али својим крајњим садржајем, док је упоредо са тим, утицај на сам профил садржаја, поготово на његово рангирање у виртуелном свету, био и јесте све само не глобалан.

Тим Бернерс-Ли, један од кључних људи у развоју интернета, творац глобалне мреже (WWW) уплашен за даљи живот патента чијем развоју је и сам битно допринео, средином 90-их је изјавио: „Иако је створен да донесе слободу, бојим се да ће злоупотребом и пре свега монополом, на чудан начин потпомогнути супротном – крајњој неслободи. Заиста, интернет и платформе за глобалну комуникацију доћи ће до сваке куће на свету, али ће се њима управљати са свега пар адреса, а можда чак и само са једне“.

Речи Бернерса-Лија, имају посебну тежину данас, када више нема дилеме да је борба за преимућство и за управљачку улогу на интернету или у сајбер свету постала очит пример борбе за ресурс, ништа мања него што је то борба за енергенте или територију.

Очито ја данас избрисана граница између виртуелног и реалног света. Оба су постала подједнако реална и стварна, и свет у целини данас једино можемо посматрати кроз његова два равноправна дела: физички и виртуелни. Сходно томе, ако се осврнемо на навике и тенденције савременог човека, намеће се констатација: да су наше ноге спремне да корачају и наше песнице спремне да ударају остале у физичком свету, али се зато наш мозак увелико напаја идејама и мотивима, индиректно и директивама у онлајн простору.

Утицај интернет заједнице

Када погледамо утицај који је интернет заједница имала на дешавања од украјинског Мајдана преко Сирије и Грузије (недавно и Румуније), или колико су социјалне мреже допринеле другој победи Доналда Трампа на америчким изборима, постаје јасно о чему је реч. Да није тако не би куповина некадашњег Твитера, а данашњег Икса, од стране Илона Маска за поменуту другу победу Трампа, значила више од рада свих традиционалних медија и традиционалних средстава јавног информисања.

Штавише, зид који је између Трампа и јавности подигнут од стране дела интернет заједнице потпомогнут традиционалним медијима, срушен је као кула од карата радом другог дела интернет заједнице, тачније, комбинацијом објава на Иксу и Јутјуб ангажовањем Такера Карлсона.

На крају крајева, да није тако, у Америци се не би дигла толика халабука око Тик Ток-а (једне од ретких незападних платформи са глобалним утицајем) под изговором да има озбиљну тенденцију да квари америчку омладину. Кинески Тик Ток, означен је као опасан по Сједињене Државе, не због тренутно преовлађујућег садржаја који се може окарактерисати као: младалачко-естрадно-јефтин, већ због свог домета и реалног утицаја који у сваком тренутку може бити искоришћен за, по Америку потенцијално опасно, политичко деловање, а над којим Вашингтон нема и неће имати контролу.

Иначе, однос који према друштвеним мрежама и онлајн медијима све више заузимају водеће силе света, а који иде у правцу филтрирања садржаја и доношења појединих законских ограничења, сугерише да борба, не само за преимућство, него и за основни суверенитет у модерном добу тражи две ствари: аутономно право на наратив и атомску бомбу. За оне мале играче на светској позорници, у недостатку осталог, право на наратив је једино што може да сачува, не само део суверенитета, него и опстанак једног етницитета у културолошком смислу. То нас доводи до суштине ове теме: тзв. Југословенског алгоритма.

Одредница „југословенски“, иако бар тренутно колоквијална и неформална, односи се на локализовано устројени начин рада алгоритма, на првом месту социјалних мрежа, са циљем да се у виртуелном простору политичка агенда о Србима, коју последњих тридесетак година слушамо из Брисела, Берлина, Вашингтона, али и из регионалних центара, промовише као доминантна, поготово у самој Србији, и да се упоредо уз њу створи један културолошки оквир за васпитање будућих генерација.

Свет у целини данас једино можемо посматрати кроз његова два равноправна дела: физички и виртуелни

Вештачка интелигенција и нови алгоритамски начин функционисања познатих платформи могу томе битно допринети. Иако је AI потенцијално врло корисна и у својој суштини статусно неутрална, када се употреби као алат у домену препознавања онлајн садржаја, зарад његове касније екстремне популаризације или екстремне маргинализације, постаје опасно оружје. Такозвани неформални, Југословенски алгоритам, може се рећи, служи да агенди коју смо преко појединих НВО упознали као културну деконтаминацију Срба отвори простор тако да она више него до сада постане видљива и доминантна, али и да уз надолозеће генерације срасте као нека врста попкултурне модерне.

Приметно је и то, да се наведено упоредо дешава са циљаним урушавањем образовања, али и са генерацијском сменом када је у питању профил медија који има реалан утицај. Не треба заборавити да традиционални медији, попут штампе и телевизије, опстају претежно захваљујући публици старијој од 50 година. Са њиховим биолошким силаском са сцене, ионако застрашујуће утицајан сајбер свет постаће једино релевантно поље комуникације, пласирања вести и садржаја.

У контексту тзв. Југословенског алгоритма, намера је јасна: виртуелно пласирана лаж у првом кораку, у другом треба да добије рухо доминантне истине, да би у неком трећем кораку, или у трећој итерацији како се то каже, постала једина и неупитна истина. По тој назови истини, Срби су починили геноцид, Косово 1912. није ослобођено него окупирано, а Томпсонов концерт пред пола милиона душа у Загребу и није тако страшан како се чини.

Примена у пракси

Сигурно сте се запитали: зашто се слика коју познајете из реалног (физичког) света често битно разликује од оне коју добијате као конзументи виртуелног света? Речено се на првом месту односи на популарност одређених политичких агенди и политичких личности, или на неки општи друштвени став који се упорно намеће као преовлађујући.

Примера ради, сва истраживања показују да 90 одсто грађана Србије има изразито негативан однос према НАТО-у, док негативан став према ЕУ има између 55 и 60 одсто популације у Србији. Такође, резултати истраживања, и то махом оних рађених од стране западних агенција, откривају да 70 одсто грађана не подржава увођење санкција Русији, док се близу 90 одсто њих оштро противи евентуалном признању независности тзв. Косова.

Ипак, у News Feedu на готово свим друштвеним мрежама, далеко пре ћете наићи на проевропске, про-Нато и лево-либералне ставове, који се колоквијално у Србији зову „другосрбијански“, него на оне другачије, који заправо одговарају реалности.

Примера ради, многи корисници платформа се жале како су затрпани управо таквим ставовима неких других корисника са којима иначе немају интеракцију, док домет објава другачије садржине постаје несхватљиво мали, заправо, доступан је врло малом броју људи. Исто тако, што је посебно битно, у апликацији „вести“ или сличним апликацијама, које служе да генеришу и предложе најпопуларније наслове, они медији чија је политика начелно прозападно-воук-глобалистичка, приметно добијају предност у видљивости у односу на медије другачије уређивачке мисли, иако њихова реална популарност и тираж, уколико имају и штампано издање, не говоре у прилог томе.

Изузетак је донекле могућ, искључиво ако лично подесите апликације по свом сензибилитету, што велика већина корисника не ради. Иначе, до скора, укупну популарност било ког садржаја на интернету или на конкретној платформи, самим тим и видљивост, односно, рејтинг истог, одређивала је примарно сама публика својим прегледима. Што је неки садржај, поготово у првим минутима од објављивања био гледанији или читанији, утолико би био доступнији и видљивији осталим корисницима.

Такав начин селекције познат је као: алгоритам концентричних кругова који је по свом моделу рада врло близак принципу аритметичке прогресије.

С обзиром да читав интернет функционише уз примарну локализацију садржаја на основу државе, региона и говорног подручја, донедавно, бар када су Србија и бивша Југославија у питању, слика у виртуелном простору више је одговарала правим преференцијама корисника.

Ипак, квантни скок у развоју вештачке интелигенције и њена имплементација у рад познатих платформи, превасходно оних које служе за масовну комуникацију, битно је променила правила игре. Платформе су сада у стању да на основу текста (фотографије или видеа) процене подобност садржаја и да га алгоритамски рангирају у једну од три категорије, као: пожељан, прихватљив или неприхватљив. Ваш изнет став, у зависности како третира кључне теме: НАТО бомбардовање, ЕУ, Русија, Косово, Сребреница, биће алгоритамски сврстан у једну од категорија.

Садржај из треће категорије, углавном такође остаје доступан, дакле, он се најчешће не уклања зарад номиналног поштовања права на слободу говора, али се алгоритамски потискује, постаје тешко видљив, или жаргонски речено: бива затрпан и сакривен, док се садржаји из прве две категорије алгоритамски гурају на површину. Наведено пре свега важи за садржај политичког и идеолошког карактера, док се неком другачије профилисаном садржају, рецимо: уметничком или естрадном, оставља већа слобода, односно, даје му се могућност да се за интернет рејтинг бори под фер условима. Уз ограду да и ово последње треба схватити врло условно.

Покајних Закерберг

Тешко би било ближе и боље разумети начин рада социјалних мрежа, пре свега њихов значај и реалан утицај, односно политичку позадину која стоји иза њих, ако у причи нема Марка Закерберга, једног од најбогатијих људи на свету и свакако прву фигуру у сајбер простору.

Опет, помињање Закерберга, неминовно води до Доналда Трампа, његове друге победе на председничким изборима, али и до прве напредне употребе вештачке интелигенције која је примарно у компанијама у власништву Закерберга заменила тзв. „фектчекере“, или контролоре садржаја, што су многи наивно дочекали као корак ка већој слободи и либерализацији.

Елем, Закерберг је све доскора био оштар критичар Доналда Трампа. Његова кровна компанија Мета која у свом власништву држи: Facebook, Instagram, WhatsApp и Theerds, заправо четири од осам најпопуларнијих социјалних мрежа, и која има монопол над 70 одсто укупног тога садржаја на глобалном нивоу, за време првог Трамповог мандата, била је његов отворени противник. Тај рат ишао је дотле да су се чак и политиколози бавили феноменом како је могуће да Трамп у том тренутку има натполовичну подршку у америчком народу, а да четири од пет коментара на социјалним мрежама у којима је он споменут буде изразито негативно?

Ситуација се додатно заоштрила када је Закерберг 2021. лично на две године суспендовао све Трампове налоге на Фејсбуку и Инстаграму. Тек када је прорадила веза Илон Маск-Икс-Такер Карлсон-Јутјуб, и када је постало јасно да ће Трамп по други пут постати председник, Закерберг се повукао, чак и извинио, штавише, био је међу првим јавним личностима које су Трампу честитале победу.

Млади миијардер (свега 40 година) је тада покајнички признао, да је мимо рада тзв. „фектчекера“ у периоду између 2016. и 2020. на случају Трампа примењен напредан алгоритам скопчан са вештачком интелигенцијом, који је објављени садржај у којем је Трамп био поменут филтрирао по принципу четири према један, односно, да је алгоритам на четири негативна коментара о Трампу, дозвољавао да један позитиван буде видљив широј публици.

Унутрашњи механизми

Таква искривљена или лажирана слика стварности само у Америци дневно је долазила у просеку до 120 милиона људи. У томе многи виде један од разлога за Трампов пораз од Бајдена. Да тог пораза није било, питање је да ли би се у наредним годинама десиле многе несреће попут немира у Грузији и пре свега рата у Украјини, али и бројне контроверзе попут политичке ликвидације Марин ле Пен у Француској? Иначе, својим признањем Закерберг је и имплицитно наговестио ротацију на месту контролора на друштвеним мрежама, где ће вештачка интелигенција у потпуности заменити „фектчекере“.

Тек када је прорадила веза Илон Маск-Икс-Такер Карлсон-Јутјуб, и када је постало јасно да ће Трамп по други пут постати председник, Закерберг се повукао

Укратко, „фектчекери“ су најчешће невладине организације или конкретни медији, које су за рачун социјалних платформи (примарно Фејсбука) имали задатак да контролишу садржај који деле корисници и да у мноштву истог проналазе, ограниче и забране онај који условно „крши правила заједнице“. Коментаришући предност вештачке интелигенције у улози контролора недавно у једном подкасту, Закерберг је рекао: „За разлику од човека, она боље види, трезвеније мисли, ради брже, такође, њу је немогуће подмитити или застрашити“.

Закерберг није до краја открио колико је AI до сада имплементирана у рад платформи, али је зато јавности постала позната једна друга, у овом тренутку важнија чињеница. Такође, врло је занимљиво да рад „фектчекера“ и развој вештачке интелигенције није финансиарала компаније Мета, што би било логично, него су трошкове од више десетина милијарди долара годишње покривали: USAID, Национални фонд за демократију (НЕД), директно влада Сједињених Држава, као и Рокфелер фондација.

Већ је речено да многе државе разрађују унутрашње механизме, што правне, што практичне, како би убудуће саме контролисале садржај на друштвеним мрежама. Америка цензурише кинески ТикТок, Кина, руку на срце, одавно цензурише све америчке платформе, али и многи други довољно јаки државни субјекти, чак и они западни, желе аутономију у контроли садржаја, без обзира што су углавном на истој линији са доминантном агендом која влада на социјалним мрежама.

Остаје да се види шта могу (и смеју) мале државе. Наравно, сваки облик потенцијалне контроле јесте врло кокетан са ограничавањем слободе говора и са политичком манипулацијом друге врсте, с тога то јесте мач са две оштрице. Но, без обзира на то, ако се зна колико континуирано пласирана лаж може да буде отровна и деструктивна, јасно је да морају постојати размишљања у правцу проналажења решења. Такође, на крају крајева, чисто ради опстанка, мораће да се мења и човек и његова свест.

У контексту критика упућених на рачун злоупотребе интернета и социјалних мрежа, никако исте не треба схватити као критику интернету као таквом и свим платформама априори. Ми живимо у дигиталном добу, и интернет јесте нужан и неопходан ресурс за све нас.

Да пођемо од тога да добар део вас овај текст чита управо у дигиталном издању. Ипак, нужна је свест о опасности и по индивидуу и по колектив и нужно је развити способност за одговор. У зависности од тога, зависиће и да ли ће сајбер свет бити оружје у нашим рукама, или оружје за које имамо штит, без да само оружје уперимо у другог – што би негде била и најбоља опција. У супротном, нажалост, остаје трећа варијанта, да сајбер свет буде оружје на нашој слепоочници. Данас више него икад. Сутра, сасвим сигурно, више него данас.

Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Leah Mills/Reuters