Никола Танасић: Српске револуције између мрачне прошлости и безалтернативне будућности
© TANJUG/ Vlada Republike Srbije/ Slobodan Miljević/ bg
У једном од познијих и допуњених издања Вукове збирке српских народних приповедака налази се и кратка прича о човеку коме је „због брата Николе и Свети Никола омрзнуо“. Ова прича се често и злурадо препричавала током првих деценија XX века, када је српском (и балканском) политиком ведрио и мрачио велики мајстор реалполитике Никола Пашић. У савременом српском политичком жаргону нешто слично се догодило са два изузетно важна појма – са појмом револуције и са појмом напретка.
Иако је период од Првог српског устанка па све до доношења Сретењског устава „Српском револуцијом“ у истоименој књизи именовао још отац модерне научне историографије Леополд фон Ранке, појам „револуције“ су прво киднаповали и обесмислили југословенски комунисти, а коначни ексер у ковчег његовог политичког достојанства забила је колаборационистичка клика која успоставила контролу над Србијом након 5. октобра 2000. год. У модерном политичком дискурсу у Србаља појмови „револуције“ и „обојене револуције“ практично су се стопили и од њих данас зазиру оба краја српског политичког дуопола.
Док присталице прозападног неолибералног режима користе „обојену револуцију“ као страшило којим се становништво земље подсећа на постпетооктобарске (а помало и двадесетовековне послератне) шокове и трауме, присталице прозападне неолибералне опозиције, упркос радикалној реторици, одбацују термин као врућ кромпир, настојећи по сваку цену да себе прикажу као снагу континуитета вашингтонског консензуса и безалтернативног пута у ЕУ, која се само „бори против корупције и криминала“ у оквирима постојећег геополитичког система.
Али, ако је појам „револуције“ изгубио на свом сјају и тежини, шта тек рећи за појмове „прогреса“ и „напретка“, односно на њима засноване концепте „прогресивности“ и „напредњаштва“. Док је други појам постао потпуно карикатуралан у својој нормативној везаности за актуелну владајућу странку, први је вероватно још темељније обесмишљен кроз недотупавни „прогресивизам“ и антинародни криптошовинизам што постпетооктобарских, што комунистичких елита. „Напредак“ и „прогрес“ су постали синоним за испразну политикантску мантру и нову западну есхатологију „вечите транзиције“ кроз коју треба себе „духовно да преобликујемо“ како бисмо и сами заслужили фамозни „нормални живот“ који постоји само у „нормалним државама“ Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР). Простије речено, ако је се унутар српског политичког дискурса о револуцији може мислити само као о бауку који вреба из мрака, о напретку се може мислити само као о карго-култу колонијалног господара (тзв. „страног инвеститора“) који нам будуће благостање продаје сада по повољној каматној стопи уз обавезни пратећи реформски пакет закона и прописа.
На мостобрану европске историје
Модерна историја Србије се тако, из перспективе званичног политичког консензуса, показује као дијалектичка напетост између вечите заосталости „чобана и сељака“ којима је „Доситеј донео књиге и кромпир, али се само кромпир примио“, и запањујуће идејне прогресивности државе која је за два века постојања, упркос свим замисливим материјалним ограничењима, успела не само да приликом сваке велике епохе буде на „правој страни историје“, већ и да у свим тим процесима увек буде испред историјских токова.
У овом тексту неће бити времена да се улази у детаље и комплексности модерне српске историје, али почев од сабора у Орашцу, Србији и српском народу је пошло за руком да спроведу социјалну револуцију и укину феудализам практично паралелно са усвајањем Наполоновског кодекса, да изграде националну државу међу првима у Европи, да тој националној држави обезбеде уставно устројство, а затим читав век у натезању конопца између аутократије и демократије недвосмислено померају политички систем у смеру више политичких слобода и више народног учешћа у политичком животу.
Србија је смењивала кнезове и краљеве брже него западноевропске земље премијере, председнике и канцеларе, и у свему томе успела је да негује своје сопствене, аутохтоне школе политичког радикализма, народњачког социјализма, ослободилачког и антиколонијалног империјализма и грађанског федерализма, да би након учествовања у малом југословенском и великом социјалистичком експерименту (заједно са свим осталим словенским народима, узгред буди речено), успела да буде један од пионира антиколонијалне борбе и солидарности у Европи, а крајем XX века прва земља и народ (неко би рекао „нација“) која је отворено и свесно стала на црту америчкој глобалној хегемонији.
Сваки од ови процеса има своје жестоке критичаре и опадаче у Србији, као што национално ткиво српског народа (схваћено у најширем смислу те речи, укључујући и нашу обесрбљену бившу браћу) носи ожиљке и приштеве од сваког од тих историјских периода. Ово малодушно читање српске историје као серије непогода и несрећа у које смо се сами увалили својом неразумношћу, заосталошћу и некултуром системски се подгрева на свим нивоима – медијском, културном и пре свега академском. Истовремено, колико год свако од нас гајио (оправдан или неоправдан) презир према овом или оном периоду наше модерне историје, чак и њене најмрачније епизоде оставиле су нам тековине које дан-данас бранимо као своја неприкосновена грађанска права и национално благо. И баш зато што је сваки историјски период иза себе оставио акумулирани политички капитал, они се толико систематски и агресивно клевећу.
Клевета о малом народу
Од свих клевета којима је српска историја изложена споља и изнутра, свакако нема веће од оне о Србима као „малом народу“ – коме су руке увек већ везане, који на повесној сцени увек мора да буде објекат, а никада субјекат, и који мора да чека неког добронамерног страног султана или ћесара да нам у својој просвећеној беневолентности дарује неки хатишериф, привилегију или индулгенцију која ће нам омогућити да се и ми мало приближимо „цивилизованом свету“. Овде се свесно фалсификују Његошеви стихови „мало руках, малена и снага / једна сламка међу вихорове“. Оно што код Његоша представља указивање на изолованост и малобројност покретача српске историје у мору апатије и конформизма (у памет долази и Кочићева чувена крилатица о људима који „страсно љубе Истину, Слободу и Отаџбину“), код нас се тумачи као некакво патолошко и хронично стање нације.
На страну чињеница да су тврдње о безначајности српског народа као историјског делатника материјално нетачне и једноставно оспориве лако доступним емпиријским подацима, да и не улазимо у чињеницу да труд и енергија који се непрекидно улажу у антисрпске и дезинтегративне процесе на Балкану сведочи да никако нисмо некакво смешно племе које својим примитивним ратним плесовима само забавља господу која све то посматра из свог брзог воза. Кудикамо је важније да будемо свесни на који начин се овом темом, као и већином кључних политичких питања у земљи, квалитативно манипулише.
Сваки пут када се говори о револуционарним процесима у српској историји, они се помињу искључиво у контексту својих негативних последица, људских и материјалних жртава, што је сасвим легитиман приступ. Оно што, међутим, није легитимно, јесте перпетуирање наопаке патерналистичке и колонијалистичке идеје да је грешка нашег народа у сваком од тих процеса била што смо уопште доносили било какве самосталне одлуке, уместо да смо просто „слушали старије“. Под старијим се овде, притом, не подразумева фигура строгог, али добродушног оца, него управо силеџије из школског дворишта који ситнијој деци отима ужину.
Притом је на делу опет малициозна идеолошка недоследност – апологете политике Милана Недића често хвале хероизам повлачења српске војске и државе преко Албаније у Првом светском рату, критичари формирања Југославије често немају никакав проблем са ширењем српске државе у Балканским ратовима, присталице радикалске русофилске политике немају разумевања за русофилију српских комуниста, а сви који нам деценијама упорно понављају да смо „окружени НАТО-ом са свих страна и треба да гледамо своје интересе“ затварају очи пред баналном чињеницом да бисмо, да смо се као народ доследно придржавали такве политике, данас говорили турски.
Беда безалтернативности
Једна од генијалнијих изрека босанских муслимана нас подсећа да „не једе пите ко има, већ ко је научио“. На жалост свих наших конформиста, српски народ је научио да се увек пита о својој судбини, је тако било у свим великим потресима у српској модерној историји. Рушење три различите империје (четврта је још увек на ногама, а докле ће, видећемо), две радикалне социјалне револуције (и једна контрареволуција), изградња, одбрана и увећање државе веће од Душановог царства, и упечатљив војни и културни отпор глобалној хегемонији каква није виђена у историји човечанства, све су то процеси у којима је српски народ масовно и слободно учествовао, жртвујући своје животе, породице и иметак за своје политичке и социјалне идеале и спремно сносећи последице за своје политичке грешке.
Колико је српски народ својеглав, иконокластичан, идиосинкратичан, али пре свега слободан, убедљиво нам сведоче све оне статистичке мапе Европе где се српске земље по већини виталних политичких и идеолошких питања рутински манифестују као чувена „рупа у европском тепиху“ Томе Николића, на ужас наших нормализатора, животољуба и реалиста.
И управо ту (са Николићем) у игру улази манипулација виталним политичким појмом напретка. Српско одударање од монохроматског статистичког једноумља Цивилизованог Света и фалширање у паневропском Хору бечких дечака тумачи се злонамерно као некаква „назадност“, „заосталост“, „примитивизам“, односно „недораслост“, док „напредак“ постаје синониман са „европским опредељењем“ (и НАТО-радозналошћу). У питању је социјалдарвинистичка слика која „хармонизацију српске политике са Европском унијом“ не доживљава као политички избор, него као неповратни биолошки процес „одрастања“ српског народа. Ова слика је утолико апсурднија када видимо колико се управо поводљиво, незрело и инфантилно понашају политичке елите у тој истој Европи према Великом брату преко Атлантика. Као фарсично понављање Тацитове опаске да „Рим направи пустињу, па назове то миром“, Брисел направи политичко-економски систем апсолутне безалтернативности и назове то – слободом.
Ако имамо у виду колико је у својој модерној историји српски народ експериментисао са својим политичким и друштвеним устројствима – о чему сведочи 14 различитих уставних система за 190 година уставности – актуелни период конформизма, кроткости и колонијалне потчињености који симболизује актуелни (релативно дуговечни) устав чију ћемо двадесетогодишњицу нееуфорично обележити ове године, представља аномалију пре него правило. Неки историчари из будућности ће вероватно бити на искушењу да цели период постпетооктобарске историје Србије назову ером „прогресивистичке тираније“, будући да опсесија „гледањем у будућност, а не у прошлост“, никако није измишљотина актуелног режима који је фетиш напретка уздигао на ниво политике идентитета.
А ако исти тај период погледамо кроз политичке наочаре, видећемо га као период животарења, стагнације и апатије – као сушту супротност тих силних револуционарних периода из прошлости-у-коју-не-смемо-гледати који су у српској историји представљали експлозије епског јунаштва, радикалних идеја и великих дела. Од народа који се пре пола века бавио деколонизацијом Африке свели смо се на народ који мора да тражи дозволу орвелијанске Канцеларије за управљање туђом имовином Министарства финансија САД да би српска предузећа могла да раде у Србији по српским законима.
Ко контролише садашњост, контролише прошлост
Кад већ помињемо Џорџа Орвела, вреди се сетити једног од ређе цитираних гесала Партије из његове 1984. – „ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост“. Колико год англосаксонски конзервативци инсистирали да се Орвелова дела канонски морају интерпретирати искључиво као критика комунизма, ове речи изванредно објашњавају положај данашње Србије која сваког фебруара треба да прослави годишњицу своје прогресивне револуције, а да истовремено гаји презир и према прогресу, и према револуцији.
Ми се заиста налазимо у ситуацији „вечне садашњости“ замрзнуте 9. новембра 1989. (или ако хоћете, 5. октобра 2000.), где се наши благонаклони ментори и добродушни инвеститори ничим не баве толико ревносно, колико убеђивањем Срба да њихова историја представља само серију беда и несрећа у коју су се уваљивали јер „нису слушали старије“. Ово ретуширање историје управо и служи томе да нам се поглед у прошлост толико замути, замагли и замрачи, да нам будућност постане строго контролисана, неизбежна и – безалтернативна.
Наспрам ове кукавне слике Србије притиснуте све одрпанијом и све клецавијом бриселско-вашингтонском чизмом, имамо посвету праху Оца Србије у „Горском вијенцу“, која нас подсећа да Карађорђу „све препоне на пут б’јеху, к циљу доспје великоме“. Владика је веома прецизан и у овим кратким стиховима о „Карађорђу бесмртноме“ даје нам историјску илустрацију како у пракси изгледа оно „нека буде што бити не може“. Један народ васкрсава из мртвих, у његовој души се распирује живот, у грудима „одвикнутим од витештва“ поново се буде „лафска срца“. Тако изгледа када падa један ancien régime, а они се увек препознају по томе што се живот без њих не може ни замислити, и што су у својој „безалтернативности“ практично невидљиви. А када те невидљиве споне и ланци почну да пуцају, догађају се ланчане реакције које наносе много штете, али које најзад омогућују да се крене напред. Срби ни једног, ни другог не треба да се плаше. Све смо то већ радили. Тако и знамо да ћемо све то радити поново.Народ који предводе кукавице и робови пројектује своје ланце и на прошлост, и на будућност. Народ који предводе бесмртници нема чега да се плаши ни у прошлости, ни у будућности.
