Никола Танасић: Нови „Чувари галаксије“ – ламент над смрћу Американе

Ни у једном филму до тада „Марвелова“ магија није била очигледнија – филм је снимљен по потпуно опскурној серији стрипова из седамдесетих којих се до тог тренутка није сећао нико осим шачице заљубљеника, редитељски је у питању била шашава комедија која је епску патетику свемирске опере сјединила са кичастом инфантилношћу тзв. „цртаћа суботом ујутру“ (Saturday morning cartoons) и урнебесним фантастичним премисама америчког „Сребрног доба стрипа“, а хумор и естетика су стављали нарочит акценат на носталгију, обраћајући се у већој мери старијој публици од дотадашњих остварења ове продуцентске куће.

У питању је била коцка коју је само гигант попут „Марвела“ могао себи да приушти, али коцка се исплатила: „Чувари галаксије“ су постали један од најуспешнијих и најомиљенијих филмова ове куће како код публике, тако и код критике.

Истовремено, у чисто естетском смислу, у питању је био најстрипичинији филм који је ова кућа избацила до тог тренутка, поставивши стандарде којима је у каснијим остварењима тежила, али их углавном није достизала. Наравно, корпорација „Дизни“ никада није пропустила шансу за заради милијарде на интелектуалном власништву, па су „Чувари“ убрзо постали један од најважнијих делова слагалице тзв. „Марвеловог кинематографског универзума“ (MCU), а ликови из овог филма су одиграли важну улогу у филмовима који су обележили врхунац ове продукције – „Рат бескраја“ (2018) и „Крај игре“ (2019). Поготово је однос полубога и галактичког завојевача Таноса са својом усвојеном ћерком Гамором из „Рата бескраја“ приближио Холивуд најближе класичној херојској трагици Есхиловог „Агамемнона“, колико је америчка популарна култура била у стању до ње да добаци.

„Крај игре“ представљао је у извесном смислу и „крај историје“ за „Марвелов“ универзум, и филмови који су уследили означили су постепени губитак интересовања глобалне публике за ову „неиспричиву причу“, као и трагање продуцената за новим добитним моделом који би „Дизнију“ обезбедио још једну деценију апсолутне доминације биоскопским салама.

Нови филмови су некада бивали амбициозни, некада непретенциозни, некада бездушно клањање пред олтаром политичке коректности, некада експерименталне комедије само за заљубљенике, али у основи су се сви сводили на исто – много пласмана производа, мало штофа.

Ватромет маште и техничко савршенство

Када је, дакле, редитељ и сценариста Џејмс Ган приступио снимању свог трећег филма о „Чуварима галаксије“ у низу, морао је да испуни незахвалан задатак студија – да на премиси прослављеној по својој неозбиљности и непретенциозности испоручи  дело које ће по квалитету сценарија и режије, ангажману публике, и култном статусу моћи да парира најбољим филмовима франшизе као што су „Ајрон Мен“ (2008), „Капетан Америка: Зимски војник“ (2014), и већ поменути „Рат бескраја“. Испоставило се да поверење које је добио није било депласирано.

„Чувари галаксије – том 3“ представљају комплексан, слојевит, и технички беспрекорно снимљен филм. Он је истовремено разуздана комедија у жанру свемирске опере, естетски и приповедачки повратак златном добу данас политички некоректних акцијаша из осамдесетих и деведесетих година прошлог века, потпуно распиштољен пример стриповске научне фантастике, апокалиптични филм катастрофе, и преко тога такође потресни експериментални филм-унутар-филма о траумама из детињства, еугеници, биотехници, и социјалдарвинизму. Другим речима, студио је у ове треће „Чуваре“ уткао буквално све што је њихове појединачне филмове из прошлости чинило изузетним. По физичком хумору и духовитом сценарију он подсећа на „Дедпула“, по уврнутости и идиосинкразији заплета и атмосфере може се такмичити са „Доктором Стрејнџом“, по епичности и херојском наративу са „Осветницима“, а по субверзивној политичкој потки са ненадмашним првим „Ајрон Меном“ и другим „Капетаном Америком“.

Притом гротескна стриповска естетика често потпуно искаче из „зоне комфора“ америчког стрипа и подсећа на потцењени Бесонов филм „Велеријан и царство хиљаду планета“ (2017, по истоименом стрипу Мезијера и Кристена), док анимирани филм-унутар-филма о пореклу Ракуна Рокета представља мало готичко ремек-дело налик на најбоље филмове Тима Бартона, Жан-Пјер Женеа, или Гиљерма дел Тороа.

Повратак базичности и девоукизација

Један од аспеката трећих „Чувара галаксије“ који се одмах намеће пажњи јесте упадљиво одсуство баналне „воук пропаганде“, која је постала опште место у холивудској продукцији нашег времена, и која већ дуже време виси и „Дизнију“ и „Марвелу“ као мандаторни политички коректни камен око врата. Продуценти су већ у више наврата имали прилике да виде како не само глобална, већ и добар део америчке публике негативно реагује на наметање „освешћене“ глобалне културе, што се неповољно одражава на оно што је овим компанијама ипак ближе срцу од било које појединачне идеологије – резултат на благајнама.

У том контексту овај филм заиста представља повратак не само „основама“ (basics) старих и проказаних холивудских хитова на којима се „испекла“ савремена глобална култура, већ истовремено и повратак „базираности“ (basedness) – традиционалним ликовима, улогама, и заплетима који су већ годинама скоро протерани из холивудског мејнстрима. У „Тому 3“ тако можемо видети мушке јунаке у типично мушким херојским улогама (обично означеним као „токсичне“), женске ликове који добијају батине од мушкараца (Холивуд ово обично пажљиво избегава, водећи рачуна да његове суперхероине у свему надмашују суперхероје, а да равноправне такмаце имају само у другим суперхероинама), као и главног негативца црнца-социјалдарвинисту (нашој публици ово мерење нијансе коже делује банално, али у расом опседнутој Америци о томе итекако воде рачуна).

Циљ овог „премотавања филма“, које у великој мери олакшава препознатљива музика и естетика осамдесетих, јесте да се у мраку холивудске безидејности некако напипа „стари сјај“ Фабрике снова који је био на врхунцу пред крај Хладног рата. То премотавање даје задовољавајући резултат, али резултат који – попут свих осталих успешних холивудских филмова актуелног тренутка – и даље почива на стакленим ногама носталгије, не нудећи глобалној публици ништа што није видела већ небројено пута.

Лабораторијске животиње у Платоновој Пећини

Своје највеће узлете овај филм ипак достиже на плану драме. У односу на претходна два, а поготово у односу на идиосинкратични „Том 2“ из 2017, сценарио филма је зрелији, хумор је интелигентнији, а главни ликови су психолошки дубљи. Ипак, све то остаје у сенци потресних Рокетових флешбекова о животу у лабораторији који, иако по стилу анимације не одударају од „играног“ дела филма, надреалистичном атмосфером и натуралистичким приповедањем представљају један идејно и духовно дубљи ниво приче, који кулминира сплетом потпуно хришћанских мотива и алегорија. Атмосферски и емотивно ови сегменти филма, поред поменуте естетике Бартона и Дел Тороа, тематски асоцирају на два класика анимације из 1982. године – The Secret of NIMH и Plague Dogs, такође посвећена лабораторијским животињама.

Џејмс Ган и сарадници се овде ипак не задржавају просто на једноставној, директној, и идеолошки безопасној причи о злостављању животиња – Рокетова прича представља суптилну варијацију на тему Платонове пећине са наглашеним политичким импликацијама.

Власници галактичке мреже биолабораторија се баве окрутним и потпуно нечовечним експериментима са еугеником и изградњом „узорног друштва“ које би насељавале интелигентне и добронамерне животиње на крајњем ступњу еволуције (својеврсна пародија Орвелове „Животињске фарме“), али се обећана утопија убедљиво раскринкава као опсена и лаж, тежња ка савршеном друштву као расистички фетиш, а детерминизам „науком вођене еволуције у потрази са вештачком интелигенцијом“ разбија о хриди моралне аутономије и трансцендентне, нескривено хришћанске есхатологије.

Еугеника, социјални инжењеринг и играње Бога

Управо је лик главног негативца у филму –  Великог Еволуционара (убедљиво га игра Нигеријац Чаквуди Ивуџи) – тачка у којој „Том 3“ прелази из домена „добре забаве“ и „старе школе холивудске акције“ у политичку субверзију. Овај лик представља аморалну химеру која је делимично безобзирни револуционар без емпатије према властитом народу (налик на Робеспјера или Лењина), делимично монструозни логорски лекар попут Менгелеа, а делимично недодирљиви генерални директор високотехнолошке мегакорпорације са месијанским комплексом попут Гејтса или Закерберга.

Поред изградње „савршеног друштва“ на планети по имену „Контраземља“, он истовремено стиче својој корпорацији милијарде преко низа генетских патента, при чему је његов најновији пројекат – стварање савршене дечје радне снаге која би била у стању да ради без замора и уз минималну исхрану данима, остајући све време савршено срећна захваљујући генетској манипулацији хормонима.

У лик Великог Еволуционара су уплетени неки од најдемонскијих мотива западне културе – фаустовска слепа тежња за научним прогресом, ђаволска опседнутост „срећним робљем“ Великог Инквизитора, као и потпуно прозаична подређеност свих високих идеала и стремљења наизглед корпоративном профиту, а заправо – егу, хибрису и комплексу бога глобалне технолошко-индустријске олигархије. Он скаче из „пројекта“ у „пројекат“ уништавајући животе у процесу без трунке примисли на то да би можда он сам требало да сноси одговорност за своје „пропале експерименте“.

Притом се традиционална америчка визура на овај облик манипулације природом симболички очитује у једној краткој сцени – послушници Великог Еволуционара трпе његове опсесије које поткопавају „добро пословање“ компаније све до тренутка када овај, у налету гнева и фрустрације изговара реченицу нема Бога и зато сам ту ја. Након тог коначног чина хибриса цело његово особље и обезбеђење тренутно потеже оружје на њега у најбољем каубојском маниру америчког „Библијског појаса“.

Либерална пародија конзервативне Америке

Ништа мање од овог несуђеног „Творца“ није занимљива ни његова Творевина, тј. управо „узорно друштво“ које хоће да сагради. Још једном имамо на делу отворено сатиризовање неолибералних концепта̄ „отвореног друштва“ заснованог на „миру и толеранцији“: Еволуционарова „утопија“ је, заправо, копија америчке конзервативне субурбије из златног доба педесетих и шездесетих година, са истом архитектуром и иконографијом, али је уместо људи (који су, у духу савремене, мизантропске „зелене идеологије“ превише агресивни и деструктивни) насељавају интелигентне животиње „безброј раса и врста“, које живе у миру и слози под будним тоталитарним оком мегакорпорације која управља свим аспектима њиховог живота, и која је спремна и способна да их избрише са лица земље исте секунде када из било ког разлога постану неподобни, или само непотребни.

Притом ова „савршенија верзија Америке“, упркос својим идеално либералним аксиомима, пропада на исти начин као и „права“ Америка – кроз деиндустријализацију, деградацију урбаних зона, поплаву криминала и наркоманије, па њен „творац“ одлучује да учини исто оно што би учинио сваки одговоран корпоративни руководилац – да пребије трошкове, обрише таблу, и промени планету, препуштајући ову коју има потпуном уништењу.

Смрт Американе и губитак вере у „хепиенд“

„Чувари галаксије – том 3“, поред одличног сценарија и упечатљивих ликова који гледаоцима у биоскопима гарантују данас све ређу добру холивудску забаву, истовремено одишу једним нарочитим односом према традиционалној Американи. Тај однос је недвосмислено носталгичан, отворено ироничан, али истовремено дубински – апокалиптичан. Аутори филма су пуни љубави према вредностима које бране – било да су у питању опскурни и кичасти стрипови које екранизују или златно доба хладноратовске америчке кинематографије које имитирају, али они истовремено као да више немају вере да те вредности могу да опстану саме по себи.

Зато они моменти филма у којима долазе до изражаја стара етика Холивуда – индивидуална изванредност, морални интегритет, брига за заједницу, и потреба да се несебично „спасава свет“ – у највећој мери делују извештачено и бајковито. У традиционални холивудски „хепиенд“, потпуно веран правилима жанра који се емулира, потребно је уложити много више енергије и много више „суспензије неверице“ него некада. И није на одмет поменути да кључну улогу за спасавање јунака из својеврсне Нојеве барке на којој се налазе, случајно или не, игра једна руска керуша – Козмо – у скафандеру са ознакама СССР. Овај лик изузетно лепо отеловљује хладноратовски однос Холивуда према Русији – истовремено ниподаштавајући (Руси представљају нешто бестијално, нечовечно, и истовремено инфантилно, што стално тражи афирмацију са Запада) и пун дивљења према технолошким достигнућима која се из америчке перспективе граниче са магијом.

Трећи филм о „Чуварима галаксије“ је боље написан, суптилније духовит, и драмски озбиљнији не само од претходника у серији, већ од већине „Марвелових“ остварења до сада, уз изузетак непревазиђеног Рата бескраја. Рат остаје чвориште и зенит целокупне „Марвелове“ продукције, и овај филм, колико год озбиљно и храбро био снимљен, и даље не излази из његове сенке, цедећи суву дреновину трагичног односа Таноса и Гаморе као темељ за мотивацију главних ликова.

На крају, када се подвуче црта, испод свог тог стриповског шаренила, носталгичне музике и позитивне приче провејава један у основи суморан поглед на друштво које је све то изнедрило, али које одавно нема ништа ново да нам понуди. Да, Фабрика снова и даље уме да нас привуче у биоскопе, нудећи нам оно што зна да волимо. Али та понуда се све више своди на носталгични повратак у непостојећи, зачарани свет из детињства, који нас опчињава док су светла угашена, да бисмо чим изађемо из сале схватили да је у питању увек била само лепа илузија. И да је та илузија, попут детињства, остала заувек у прошлости.