НИКОЛА СТАНКОВИЋ: Највеће варварство на Косову данас је „убијање мртвих“

Најхрабрији Срби данашњице живе у местима попут тзв. „српских енклава“ на Косову и Метохији. Њихова деца и њихове породице које живе у повратничким подручјима на Косову су истински хероји данашњице.

Само у дневном и блиском контакту са ненормалним тешкоћама Срба на Косову и Метохији може се закључити шта значи „живети у резервату“. Беда и напуштеност у којој живе Срби на Косову задњи су јад и најтеже увреде. А они…они су постали јачи од сваке немаштине. Шта мари што једу само једном дневно, када се не може „заситити“ празнина настала непотребном и окрутном смрћу њихових вољених?

Још гора ствар на Косову и Метохији од окупиране земље, од масакрираних цивила и изгнаника јесте највеће варварство ‒ „убијање мртвих“. Стотине српских гробаља на Косову се не може препознати од удараца крамповима и раскопавања гробова којима се нарушава чак и вечни покој.

Онај што беше дариван, или осуђен, да живи на Косову и Метохији, тој колевци српске културе и баштини свеколиких добара и вредности, или у српском несну, мори и паклу, зна за свакојаке притиске и прогоне и изгоне, за скрнављење светиња – цркава и гробаља – за силовања монахиња, недозрелих девојчица и онемоћалих старица, за несрећну мајку Милинчића, Шариће и Мартиновиће, за паљевине и поаре, ослепљивање стоке, уништавање летине и воћњака…

Српска трагедија на Косову, за све слободно мислеће и демократске људе, опипљива је и видљива. Она се састоји пре свега у замрачивању истине о правом стању у овом региону, а затим у потпуном отсуству истинске демократије и ефикасног правног система. У међународним односима царују лицемерје, примтивизам и право јачега над владавином права и правде. Али никада лицемерје и силеџијство није трајало и оптајало дуго, па неће ни ово трајати до краја наше приче о Косову и Метохији.

Све оно што Срби и Србија преживљавају са својим Косовом и својом Метохијом велика су школа и опомена српском народу. Народу који, чини се, спава неким дубоким сном или је у неком хипнотисаном стању, па се чини да све препушта забораву. Али и то ће се променити уз Божију помоћ. Само да не заборавимо! И да одлазимо на Косово и Метохију. Да обилазимо наше светиње и наш народ! Да им помогнемо и пружимо бар топлу реч или загрљај ако већ не можемо ништа друго. Само да не заборавимо!

Тагови: Косово и Метохија, Никола Станковић