НИКОЛА РОСИЋ: Србију ће спасити њена деца

Nikola Rosic

Косово јесте члан УНЕСКОа. Заједно са Метохијом, српским манастирима, краљевским кивотима, фрескама, народом, и земљом која ће и нама и њима бити последње судилиште. Чињеница да део међународне заједнице нема дилему по питању пријема криминално – терористичке организације у тело које се бави заштитом светске културне баштине, више је разлог за забринутост него за радост. Оно што још можемо извући као закључак из овог гласања је чињеница да Србија има рачунати на све мањи број држава које ће подржати наше дипломатске напоре око очувања Косова и Метохије.

Али на кога може рачунати?

На своју децу. На нас.

Времена која су пред нама од нас захтевају одважност и храброст, способност да будемо корак испред својих џелата, могућност да предупредимо догађаје, смелост да сами крчимо пут ка националном јединству. Јучерашња дипломатска вратоломија у Паризу праћена рововском борбом у медијима и на друштвеним мрежама, је показала да за тако велике и озбиљне националне послове Србија има омладину. И небитан је њихов број све док има оних на које може да рачуна.

Кампања коју су српски студенти скоро сами водили у медијима, у светским престоницама, испред зграде УНЕСКОа, и на друштвеним мрежама, била је битна подршка српској дипломатији да се избори са противравним захтевима албанских терориста. Награду за то нико од њих није тражио. Њихова највећа награда је њихова добијена битка. Ипак, грех је да их данас, када у Србији, по обичају, највише славе они грађани који су најмање дали, нико није поменуо, нико им се није захвалио. Ако ништа, а онад бар на времену и труду које су утрошили у нашу заједничку битку.

У Косовоској Митровици је претходних пар недеља била организована канцеларија у којој су српски студенти са разних српских Универзитета водили своју борбу. Њима не могу рећи да су само причали – јер њихова дела говоре о њиховој вољи. Они нису седели код куће – били су тамо где је најпотребније. Они нису ламентирали над својом судбином – урадили су све да победе. Они су и даље доле. Постављају темељ. Темељ из кога ће нићи нова снага, нова идеја, нова енергија. Темељ из кога ће нићи самопоуздање, које ће бити камен темељац свих наших будућих победа.

Смутљиваца, песимиста и критичара је било и увек ће бити. Они ће критиковати и кад наша деца буду поново мирно шетала Призреном. А шетаће.

Захвалност заслужују и сви они дискретни хероји који су чинили све да осујете захтев Приштине. Захвалност дугујемо и нашем професору Дарку Танасковићу. Захвалност дугујемо и Борису Малагурском и Сави Јањићу. Захвалност заслужују сви они за чија дела ће се знати тек на исходишту наших живота.

Од коца до невидљивог челичног борца, српски народ је учио да трпи, да се бори и да сања. Од Цера и Колубаре, до Солуна и Драча проливена је крв српских слободара, који нису ни мање волели своје девојке, мајке и сестре, који се ништа мање нису бојали смрти, који нису слободу љубили мање од нас. А ипак су свој живот дали за оне чије очи никада нису видели, чији дечији плач никада нису дочекали, за оне који су их у пеленама и крви чекали далеко, у земљи у која је било изгубљено све осим наде. Они су своју слободу скупо платили, а наши очеви јефтино продали. Наше данашње битке нису само залог нашим потомцима, већ и враћање дуга нашим прецима. Права на саможивост и песимизам немамо.

Крај ове битке је неизвестан, али је почетак јасан. Онa почиње тамо где су почели наши дедови – на Косову, на Газиместану, поред кивота Стефана Дечанског.

Наше битке тек предстоје.

Никола М. Росић, апсолвент на Правном Факултету Универзитета у Београду

nikolarosic.weebly.com

Тагови: ,

?>