Никола Ожеговић: Руски поглед на Дан победе

Савремена руска држава и друштво несумњиво улажу доста напора и средстава како би очували сјећање и достојно обиљежили трагично али и херојско раздобље Великог отаџбинског рата (1941-1945), како се у овој земљи назива отпор највећој војној кампањи у историји човјечанства која се 22. јуна 1941. сручила на западне границе тадашњег СССР-а.

Током тог рата, живот је изгубило око 27 милиона совјетских грађана и војника. Данас апсолутна већина становника Руске Федерације сматра овај догађај средишњим у читавој својој историји.

„Ратови сјећања“, „битке за прошлост“, „меморијална индустрија“ и бројни слични појмови постали су незаобилазнан дио сваке историографске дискусије о Другом свјетском рату. У Русији се, сасвим оправдано, уз то најчешће сусреће и појам „фалсификовања историје“. Док су јеврејске милионске жртве временом, захваљујући снажној јеврејској самосвијести и системском дјеловању државе Израел, добиле снажну историографску, законодавну, меморијалну и културну потврду, чак и сакрални карактер у данашњем свијету, сасвим је другачија судбина жртава СССР-а.

Те жртве се у европској и уопште западној свијести и савјести увијек везују за карактер политичког система и спољну политику совјетске државе како у предратним и ратним тако и послијератним годинама. Те жртве и подвиг за западна друштва никада неће постати неприкосновени и неупитни и због традиционалне западне русофобије која неријетко добија расистичке облике.

Средином маја 2015, у Женеви је цензури била подвргнута, по захтјеву Комитета за културу Уједињених нација, изложба „Памти… Свијет је спасио совјетски војник!“ коју је организовало Руско војно-историјско друштво. Уклоњени су панои који су приказивали ослобођење земаља Источне Европе од стране Црвене армије зато што „није могла бити постигнута сагласност са представницима Пољске, Румуније и Бугарске“. Сличних примјера је, наравно, мноштво.

„Два тоталитаризма“

Истраживање јавног мњења у Њемачкој, Великој Британији, и Француској за агенцију „Спутњик“, из марта и априла 2015, показало је да је тек 13 одсто испитаника одговорило како је Црвена армија имала кључну улогу у побједи над фашизмом у Другом свјетском рату (Њемачка – 17 одсто, Велика Британија – 13 одсто, Француска – осам одсто).

Око једне четвртине уопште није могло да одговори на питање о томе ко је одиграо кључну улогу у ослобођењу Европе. Већина Француза (61 одсто) и Нијемаца (52 одсто) кључну улогу је приписала америчкој војсци. Већина Британаца (46 одсто) је приписала главну улогу својој, а 16 одсто америчкој војсци. Треба напоменути да се, у завршној етапи Другог свјетског рата, више од годину дана ван своје отаџбине борило око седам милиона совјетских војника, учествујући у ослобађању девет европских земаља. Од тога их је погинуло 1.109.408.

Совјетске жртве у рату, за западна друштва никада неће постати неприкосновене и неупитне због традиционалне западне русофобије

Ван сваке сумње је то да су релативизација осуде нацизма, али и историјски ревизионизам, почели да се шире како се приближавао пад Берлинског зида и, нарочито, ширењем Европске уније и НАТО савеза на Исток. Као идеолошка основа, послужила је концепција „два тоталитаризма“, тј. идеја да су за највећи ратни сукоб у историји заправо подједнако одговорни како Хитлерова Њемачка тако и Стаљинов СССР.

Те идеје су нашле одраза у политичкој филозофији (Хана Арент) и историографији (Ернст Нолте), али и на сасвим практичном нивоу, кроз настојање „младоевропејаца“ (како Руси називају бивше комунистичке земље које су постале дио Европске уније и НАТО) да своје колаборационистичке снаге представе као „борце против совјетског тоталитаризма“.

На формално-правном нивоу, у истом правцу су европску политику памћења усмјеравале и обликовале Резолуција бр. 1481 Парламентарне скупштине Савјета Европе „О потреби осуде од стране међународне заједнице злочина тоталитарних комунистичких режима“ (2006), резолуција Парламентарне скупштине ОЕБС-а „О уједињењу подијељене Европе: оснаживање права човјека и грађанских слобода у региону ОЕБС-а у 21. вијеку“ (2009) и бројни слични документи, према којима се званични Кремљ односио крајње критички.

Европски парламент је 2008. усвојио Декларацију о 23. августу (датум потписивања њемачко-совјетског Споразума о ненападању 1939. године) као Европском дану сјећања на жртве стаљинизма и нацизма.

Сасвим друго поимање је присутно у Руској Федерацији. Истраживање Сверуског центра за истраживање јавног мњења (ВЦИОМ) из 2020, показало је да је у Русији 69 одсто испитаника одговорило да је СССР дао главни допринос, а 17 одсто да је дао значајан допринос побједи савезника у Другом свјетском рату. Свега три процента је одговорило да су САД дале главни допринос побједи.

Према истом извору, након распада СССР-а, растао је проценат оних који сматрају да би СССР могао побједити у рату без помоћи савезника. Док је 1991. тако мислило 54 одсто испитаника, 2016. се тај проценат попео на 67.

(Не)захвална Европа

Посљедњих година се у Русији све више наглашава и преиспитује проблем колаборације са окупатором на тлу некадашњег СССР-а, али и учешће стотина хиљада војника из разних европских народа у нападу на СССР, у операцији „Барбароса“ 1941. године. На улицама Москве се могу видјети и изложбе попут оне „(Не)захвална Европа“ која се бави уништавањем споменика Црвеној армији широм континента или њиховим бојењем у жуто-плаве, украјинске боје.

Такође, могу се видјети изложбе као што су: „Шведска русофобија“, „Финска русофобија“, које имају за циљ преиспитивање коријена садашње европске антируске хистерије. Наравно, посебна пажња се посвећује промјени политике памћења у Украјини. Према руском становишту, није само у питању „декомунизација“ већ заиста и прави покушај  дерусификације Украјине као, у највећој мјери, дијела историјске Русије.

Као највидљивији знаци овог идентитетског антируског експеримента, наводе се подаци о томе да је за вријеме постојања независне Украјине уништено више од 6.000 споменика, законом забрањена совјетска ратна одликовања и симболика и укинути обиљежавање Дана побједе и Дана ратне славе. У украјинску свијест се све више усађује појам „Голодомора“ или „Украјинског холокауста“ из 1932-1933, као дијела „стаљинско-хитлеровског геноцида украјинског народа“ итд.

Поменута кретања у Русији нису без одређених посљедица и на поглед руске академске па и шире јавности на простор некадашње Југославије. Иако још увијек у том смислу великог утицаја има стара совјетска парадигма, дешавања посљедњих деценија су значајно измијенила и прилике на том пољу.

Као добра илустрација, може да нам послужи одлична студија из војне историје, доктора историјских наука са Вороњешког државног универзитета, Људмиле Халиловне Муромцеве из 2021. године, под насловом Хрвати у „крсташком походу“ против СССР-а.

У уводном дијелу монографије, ауторка је истакла да је совјетска историографија у потпуности игнорисала учешће хрватских јединица на јужним дијеловима совјетско-њемачког фронта из идеолошких и политичких разлога. Њена студија представља први свеобухватан приказ дејстава Црвене армије против хрватских јединица, од њихове појаве до потпуног слома, почетком 1943. године.

Сећање на жртве

Као један од највећих пројеката руске државе посљедњих година који је, поред осталог, за циљ имао стварање основе за чување сјећања на жртве и подвиг из Великог отаџбинског рата, свакако је Централни војно-патриотски парк културе и одмора Оружаних снага Руске Федерације „Патриот“, недалеко од Москве.

Овај огромни комплекс садржи и Главни храм Оружаних снага РФ, чија је изградња завршена на 75. годишњицу побједе, деветог маја 2020. Храм је окружен музејским комплексом дугачким 1.418 корака – колико дана и ноћи је трајао рат. Комплекс се састоји из 35 галерија и 32 сале са 8.000 експоната.

Руски и остале народе који су страдали у бившем СССР-у, можда најбоље може да разуме народ који у свом сећању чува Јасеновац

Кроз експонате и аудио-визуелне ефекте дословно је приказан сваки дан рата а у електронској бази, сваки посјетилац може да пронађе податке о више од 34 милиона учесника рата. Главни храм, посвећен Васкрсењу Христовом, осмишљен је и осликан тако да обједињује старе руске ратничке традиције са подвизима и побједама Црвене армије.

Обиљежавање великог јубилеја заиста се осјећа на дословно сваком кораку у Русији. Постоје и критичари празновања Дана побједе који често употребљавају неологизам „победобесие“, настао у вријеме обиљежавања 60. годишњице побједе, 2005. године. Сматра се да је појам смислио и раширио свештеник и професор Санкт-Петербуршке духовне академије, др Георгиј Николајевич Митрофанов.

Појам је настао од ријечи „победа“ и „бес“ (демон, злодух) и могао би се превести као „демонизованост побједом“. Критичари који употребљавају овај појам указују на наводну злоупотребу побједе из 1945. од стране власти ради оправдавања „агресивне“ политике и све веће „милитаризације“.

Истраживања показују да су тај појам на друштвеним мрежама и на интернету највише користили Украјинци, нарочито у периоду 2014-2016. године а да су касније термин више употребљавали сами Руси. Према истраживању компаније „Крибрум“, од 2014. до 2020. године, објављено је око 537.000 порука на друштвеним мрежама и интернету са тим појмом.

На крају, завршимо ипак размишљање о руском погледу на 80. годишњицу велике побједе, подсјећањем на снажну поруку с почетка о 50 година ћутања… Руски и остале народе који су страдали у бившем СССР-у, можда најбоље може да разумије народ који у свом сјећању чува Јасеновац, Јадовно, Пребиловце али и устанак 1941. и побједу 1945, за коју је само на тлу Југославије живот дало 8.000 совјетских војника.

С Днëм Победы!

Срећан Дан побједе над фашизмом!

Аутор је научни сарадник на универзитету „Висока школа економије“ у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Никола Ожеговић/Нови Стандард