Никола Н. Живковић: „Лењин у Цириху“

Зачуђује Лењинова мржња према Русији. Јер, он не мрзи само царски режим, већ и Русе и земљу где се родио. Он дословно пише: „Русији треба подрезати крила“

Среда, 9. новембар 1983.

Лектира: Alexander Solschenizyn, Lenin in Zürich; Rowohlt, 1980. Књига која ми је отворила очи. Учили смо из школских уџбеника да је „Лењин генијални вођа револуције“. Сада имам потпуно другу слику тих догађаја. Лењин није извео никакву револуцију, већ је помогао у уништавању руске државе. Подршку и новац примао је од немачке армије и немачког Министарства спољних послова. А одлучујућу улогу у тим пословима није имао Лењин, већ Парвус. Први пут чујем то име.

Државни секретар немачког Министарства спољних послова Цимерман 23. марта 1917. шаље телеграм у вези са давањем дозволе руским револуционарима да возом путују преко Немачке.

Der Staatssekretär des Auswärtigen Amtes, Zimmerman, an Legationssekretär Freiherr von Lesner, Telegramm, Berlin, 23 März 1917:

„Da wir Interessen haben, dass der Einfluß des radikalen Flügels der Revolutionäre in Russland Oberhand gewinnt, scheint mit Durchreise-Erlaubnis durch Deutschland angezeigt.

Истим поводом 2. априла 1917. јавља се немачки посланик из Копенхагена.

Der Gesandte in Kopenhagen, Graf von Brockdorff-Rentzau an das Auswärtige Amt, 2 April 1917:

„Müssen wir unbedingt jetzt suchen, in Russland ein Chaos zu schaffen… die den Bestand des russischen Reiches erschüttern.“

Све је уговорено и 9. априла 1917. из Швајцарске Лењин са своја тридесет два најближа сарадника путује возом кроз Немачку и стиже у Русију, вероватно по налогу немачке обавештајне службе.

Фебруарска револуција из 1917. изгледа да је била далеко значајнија од Октобарске, Лењинове револуције. Темеље руске државе поткопали су Керенски и његова Привремена влада, а Лењин је то само докрајчио. То је отприлике закључак који се намеће после читања Солжењицинове књиге.

Четвртак 

Настављам да читам Лењин у Цириху. Пред почетак Првог светског рата, Лењин се осећа изгубљен, депримиран. Руска полиција успела је да разбије његову партију. Седи у малом пољском месту, који припада Аустрији, те јадикује над својом злом судбином:

„Зашто сам морао да будем рођен у тој проклетој Русији? У мојим жилама тече свега једна четвртина руске крви“.

Сем читања новина, Лењин ништа друго и не ради. Досађује се. Још у септембру 1916. говори својој жени Нађи: „Сачекајмо да прође овај рат, онда путујемо у Америку. Тамо ћемо да живимо“. Тек када у Русији 1917. године избија Фебруарска револуција и када му Парвус преко свог курира шаље план како да се сруши руска држава, Лењин се буди из своје учмалости и депресије. Одушевљен је Парвусовим планом. Он гласи: „Русија мора да се уништи. Ово може да уради само Немачка. Да би у томе успела, потребно је да има савезнике у самој Русији. И ми их имамо. То су Лењин и његови људи“.

Зачуђује Лењинова мржња према Русији. Јер, он не мрзи само царски режим, већ и Русе и земљу где се родио. Он дословно пише: „Русији треба подрезати крила. Украјина мора да се одвоји од Русије. Кијев, Харков и Рига никако не смеју да припадну Русији. Такође, Пољска и Финска треба да постану независне државе. Над Русијом има да се изврши ампутација. Ми ћемо подржати сепаратистичке покрете у Грузији, Јерменији, Пољској, балтичким земљама. То је наш пут“.

Субота

Лењинова партија представља најбољи пример како сепаратистички покрети могу да постану главно оружје у разбијању једне државе. А за домаћу, руску употребу ваља смислити неке просте, једноставне фразе, које се лако памте и привлачне су за масе.

Парвус је тај који је лансирао паролу: „За демократију! Против царизма!“ Бољшевицима је истовремено објаснио како да привуку руске масе иза себе. Има да галаме на сва уста како је Немачка колевка социјализма и зато „смо ми, руски социјалисти за Немачку, јер пут победе светског социјализма води преко војног јачања Немачке и њене победе.“ (Alexander Solschenizyn, Lenin in Zürich; Rowohlt, 1980)

Одмах после објављивања Парвусових теза, код њега су почеле да долазе делегације на саветовање: „Унија за ослобађање Украјине“ са седиштем у Бечу, грузијски, балтички националисти. И Турска је широкогрудо подржавала Парвуса, јер је била уз сваког ко је био против Русије. Тако су се ујединили социјалисти и националисти, Немци и Турци, јер им је свима био пред очима један циљ: разбити Русију на што више мањих држава.

Недеља

Док сам читао Лењин у Цириху, једна ствар ми је сасвим промакла. Само сам површно погледао имена главних помагача Парвуса и Лењина. Тако је један од главних помагача Парвуса био Ханецки (1879-1937). Био је задужен да новац немачке обавештајне службе стигне у Лењинове руке и у руке његових људи. Право име му је Фирстенберг. Бољшевици су га „наградили“ тако, што су га 1937. ухапсили и одмах стрељали. Вероватно је био незгодан сведок.

Један од водећих бољшевика био је Камењев. Право презиме му је Розенфелд.

После Лењинове смрти, Совјетским Савезом владала је тројка: Стаљин, Зиновјев и Камењев. Камењев, односно Розенфелд, прославио се својом окрутношћу и спремношћу да подржи масовна убиства над руским цивилним становништвом. Члан тројке Григориј Зиновјев, 1883–1936, такође је узео једно старо руско, бојарско презиме, а заправо се звао Апфелбаум. Одговоран је за масовна убиства над руским цивилним становништвом у петроградској области године 1918/19. У борби за власт Зиновјев, дакле, Апфелбаум, подржао је Стаљина и био против Троцког. Године 1936. Стаљин му се „захвалио“ на тај начин што га је осудио на смрт стрељањем. Постоје изјаве сведока да је Апфелбаум-Зиновјев пред стрељање молио за милост и љубио чизме команданту стрељачког вода.

И најзад сам Парвус (1867-1924). Право му је име Израел Хелфанд. Рођен је у Одеси. Родитељи су му били руски Јевреји.

Троцки (1879-1940) – право презиме Бронштајн. Он је пре Лењина схватио важност Парвусовог плана и одмах га подржао. Такође руски Јеврејин.

Један од најписменијих људи у редовима бољшевика био је Радек (1885-1939). Право презиме му је Зобелзон – потиче из јеврејске породице која је дошла из Лавова.

Давид Рјазанов (1870-1938) – право презиме Голдендах.

Један од најкрволочнијих из те групе био је Мојсеј Соломонович Урицки (1873-1918). Потиче из јеврејско-черкеске породице. Године 1918. био је шеф петроградске Чеке и један од најодговорнијих за спровођење масовних репресалија над цивилним становништвом тог дела Русије. Сви наводи су из књиге Лењин у Цириху А. Солжењицина.

Прво што ми је привукло пажњу је то да су већина споменутих људи са ови листе – Јевреји. Друго. Овде нема Руса. Говори се о Октобарској или Руској револуцији. Ако су ови подаци тачни, а изгледа да јесу, мислим да би историчари убудуће морали да говоре не о руској револуцији, него о антируском пучу.

Никола Живковић, Берлински записи 1 (1979-85), Јасен, Београд, 2009.