Никола Милованчев: Смрт у Павиљону

На 75. годишњицу распуштања стравичног концентрационог логора Земун, 2019. одржано је прво сабрање на јеврејском делу земунског гробља, служен парастос и опојане српске и друге православне жртве логора којe ту почивају. Ове, 2024. године, уприличен је крсни ход, а први пут у осам деценија служена је и заупокојена литургија. Доказ да никада није касно, да је васкрсли Господ Исус Христос жив, и да ће нам помоћи када год се ми макар и мало потрудимо да исправимо оно што је у прошлости пропуштено.

МОНСТРУОЗНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ Шта рећи о логору Земун, обележавање чијих жртава је најпре систематски избегавано, вољом политичких власти после Другог светског рата, а затим је нашом заборавношћу, па и немаром изостало. Још пре више од 50 година, као младићу гимназијског узраста, постало ми је јасно да постоји политички разлог због којег нема комеморација у Земуну, иако се оне врше, и достојно споменички уређују стратишта у Краљеву, Крагујевцу, Јајинцима и на другим местима. Сазнања о логору Земун и жртвама које су ноћу вожене на земунско гробље, уз клопарање точкова запрежних кола с којих се цедила крв преминулих, добио сам у породичном кругу. Каснијим историјским истраживањима сазнао сам много више.

Концентрациони логор Земун створен је крајем 1941. године, најпре као Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin) да би 28. септембра 1941. нацистичке власти донеле одлуку дa на острву код Сремске Митровице подигну два логора. Један је био предвиђен за Јевреје и Роме, а други за 50.000 српских талаца. Текла је припрема за извршење геноцида над ова три народа. Због плавности терена, одлука је касније промењена и, договором власти Рајха и Независне Државе Хрватске, нађена је друга локација: простор доратног Сајма, на подручју Земуна, уз леву обалу Саве. Власти НДХ сагласиле су се да се у логор депортују Јевреји из окупиране Србије.

Независна Држава Хрватска је крајем 1941. приликом оснивања логора поставила нацистичкој Немачкој услов: да у логору не буде стражара Срба. Још 1950-их година власти САД су објавиле енглески превод заплењених немачких дипломатских докумената (Documents on German Foreign Policy 1918–1945). У овој серијској публикацији 1954. објављен је документ о оснивању логора Земун (серија Д 1937-1945, том XIII, The war years, June 23-December 11, 1941, документ бр. 566). Феликс Бенцлер, немачки дипломатски представник у Србији (у рангу опуномоћеног министра), 8. децембра 1941, приликом посете Берлину, обавестио је о плану за уништење Јевреја из Србије. Од децембра 1941. до пролећа 1942, по проценама Државне комисије за утврђивање злочина, убијено је између 6.000 и 7.000 Јевреја из земунског логора. Од почетка априла до 10. маја 1942. убијани су на најмонструознији начин – најчешће гасом, у два камиона душегупке, посебно наручена из Немачке, и то током превоза у Београд. Сахрањивани су у Јајинцима.

ИМОВИНА ЖРТАВА У ТРЕЗОРУ НДХ У Јеврејском логору Земун убијено је између 60 и 100 Рома, док је залагањем органа власти окупиране Србије које су настојале да докажу њихову завичајност у Београду, односно Србији, како би спречиле њихову ликвидацију, до априла 1942. око 500 Рома пуштено. У другој половини априла 1942. немачка полиција у окупираној Србији и усташка полиција склопиле су споразум о пребацивању „политички непожељних елемената“ из логора у Јасеновцу и Старе Градишке у земунски логор, ради њиховог даљег упућивања у немачке логоре у Западној Европи. Тиме је створен правни оквир за довођење више десетина хиљада углавном српских логораша из НДХ. Од маја 1942. овај логор је зато добио и нови назив: Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin).
У том периоду, иако у мањем броју, у логор су довођени Јевреји из НДХ, о чему говори извештај др Маријана Никшића, редарственог управитеља Жупске редарствене области у Вуковару, упућен властима НДХ у Загребу 19. маја 1942. Документ сведочи о отпремању последњих Јевреја из котара „Хрватски“ (Сремски) Карловци у логор Земун. У извештају стоји да су нацисти („Њемачке власти“) отпремили у логор Земун последњих 10 Јевреја из Инђије (из породица Пискер, Моргенштајн, Бек и Штилер) и троје из Бешке (породица Александра Катоне). Следи констатација: „Према томе на подручју ове котарске области жидова више нема“ (увредљиво је употребљено мало слово ж). Још један непорециви доказ: „Њихова имовина је запљењена о чем је извјешћена Државна ризница.” Из овога се види да није било у плану да се Јевреји из Срема, упућени у логор Земун врате на своју имовину, већ да буду убијени. Све то је вршено координисано између нациста и усташа а имовину жртава је присвајала Ризница (трезор) НДХ. Цитирани документ чува се у Државном архиву Хрватске, у 252. фонду Равнатељство усташког редарства НДХ – Жидовски одсјек, под брojeм 4.200.

БАРАКЕ ЗА БУНТОВНЕ ЕЛЕМЕНТЕ У лето 1942. вршене су припреме за проширење логора и довођење великог броја нових логораша, што закључујемо из документа др Анте Никшића, тада представника НДХ код немачких власти у Београду. Никшић је 22. јула 1942. послао обавештајни извештај у Загреб у којем пише да се припрема постављање дрвених барака „за бунтовне елементе из НДХ” што изазива незадовољство Београђана, те да се спрема њихово паљење. Никшић је у поверљивом документу споменуо и то да је обавестио немачке власти о планираној саботажи. Овај извештај наводи хрватски новинар Александар Војиновић, у својој књизи „НДХ у Београду”, објављеној 1995. у Загребу, стр. 156.
Историчар др Душан Самарџија је у књизи „Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945. (Б. Дубица, 1984) објавио именом и презименом 3.075 жртава (Срба) из Босанске (Козарске) Дубице, убијених, са назнаком места смрти „Земун”. У логор су одвођена деца од године, три, пет, али и старци од преко 100 година – не зато што је дете од годину дана било „антифашиста“ већ што је било српске народности. Нацистички дипломата Бенцлер наводи у извештају Берлину од 30. августа 1942. да се у логору Земун налази преко 9.000 ухапшених, од чега више од половину чине деца и старци, да најстарији има 104 године, и да дневно умире 100-200 људи (Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Гетинген 1970, стр. 205). Владимир Жерјавић је у свом делу „Губици становништва Југославије у другом свјетском рату“ (Загреб, 1989), у којем је драстично умањио број српских жртава у НДХ, за логор Земун навео (на стр. 176) да је „од јесени 1943. до прољећа 1944. стријељано 10.000 људи“ – дакле за само нешто више од пола године. За овај логор он укупно наводи следећи број жртава: из Срема 10.000; са Козаре, Баније, Кордуна и Лике 10.000; Јевреја 3.000–7.000.

СВЕДОЧЕЊЕ НИКОДИМА ЂУРАШКОВИЋА Секретар загребачке јеврејске општине Александар Арнон изјавио је на суђењу Ајхману у Јерусалиму (заседање 46, 19. маја 1961) да је кроз земунски логор (Сајмиште) прошло око 90.000 лица, од тога 7.000–8.000 Јевреја. По исказу Марије Сабо, Хрватице из Бијелог Брда код Осијека, на суђењу Алојзију Степинцу 1946. године: само из овог села код Осијека отерано је у логор Земун 360 људи од којих је 56 убијено (Суђење Лисаку, Степинцу, Шалићу и дружини, усташко-крижарским злочинцима и њиховим помагачима, Загреб 1946, стр. 379).
Споменимо и сведочење Никодима Ђурашковића, који је, после хапшења у Колашину, са 1.200 црногорских четника доведен на Сајмиште 18. маја1943. где је, заједно са осталим четницима, пре упућивања у логоре у Немачку, остао две седмице.

„Одмах смо подвргнути специјално суровом режиму својственом за концентрационе логоре Немачке. Међу стражарима је највише било Павелићевих усташа и Маџара, који су у служби немачке армије.”
На Сајмишту су били заточени и припадници неких јединица под Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су пружили отпор нацистима приликом покушаја разоружавања. Ту чињеницу наводи историчар Венцеслав Глишић у свом делу „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре као и за остале затворенике.“Крајем јула 1943. из Угриноваца је у земунски логор депортовано 170 људи а из Добановаца 260 – то су подаци за само два села а „чишћено“ је подручје Доњег Срема од Руме до Земуна (Жарко Атанацковић, Земун и околина у рату и револуцији, Београд 1962. ст. 169).
Не могу а да не споменем на Сајмишту мученички пострадалог 1942. земунског свештеника, јереја и вероучитеља Ђорђа Живановића Врбашког.
Марта и октобра 1943. усташе и нацисти довели су и Јевреје из Сплита – 121 жртву. Ови мученици затим су послати за Јасеновац.

НЕОБЈАВЉНЕ ЧИЊЕНИЦЕ Љубазношћу госпође Мирке Влајковић, кћерке председника грaдскe Анкетне комисије за утврђивање ратних злочина у Земуну, покојног др Мирка Влајковића, 2017. године сам добио резиме закључака те комисије, сачињен 1945, који до данас није објављен. Наиме, Земун је ослобођен од нациста и усташа 22. октобра 1944, а комисија у Земуну је почела да ради већ у новембру 1944. Др Влајковић који није веровао комунистима у тајности је чувао и поједине фотографије. Касније, обрађујући, у оквиру Државне комисије, злочине почињене над Србима у Херцеговини суочио се са опструкцијама о чему је у поверењу причао супрузи.
Овде износимо део закључака земунске комисије, које је, нормалном човеку, тешко читати. Најмонструознији описи су из тог разлога изостављени. Неке закључке и податке земунске Анкетне комисије је касније преузела Државна комисија за утврђивање ратних злочина и објавила га 1946. у свом Саопштењу бр. 87:
… У току анкетног испитивања утврђено је да су у логор на Сајмишту довођени људи скоро из свих крајева наше земље а највише из Срема, Босне, Херцеговине, Лике, Кордуна и Баније и из Србије. Немачке окупаторске власти на Сајмишту приликом бекства углавном су уништили и понели архиву и картотеку Сајмишта тако да је овој комисији тешко установити колики је број људи за време окупације прошао кроз Сајмиште. Може бити да би се погрешило када би се макар приближно цифарски одредио број, али према исказима неких бивших затвореника, кроз логор је морало проћи скоро 100.000 људи. Треба напоменути да је десетине хиљада људи и жена и нејаке деце прошло кроз овај логор, а да о њима данас нема ни трага ни гласа. Многи од њих су после тешких мучења, гладовања, болести и батина изгубивши своју физичку снагу, били отпремани даље у разне логоре у Немачкој, где су вероватно доживели судбину својих другова који почивају на Јеврејском гробљу у Земуну и Бежанији. Све је вршено систематски по унапред смишљеном плану са циљем да се наш народ уништи. Храна је била више него очајна. Велики број затвореника умро је од глади и изнурености. Као последица гладовања појавиле су се разне болести. Умирало се од пегавца, трбушног тифуса, дизентерије, промрзлости, туберкулозе и директно од глади.
… Услед мучења и нечувених злостављања многи су полудели. У покушају да побегну, наилазили су на логорску жичану ограду и тамо убијени од усташа (анкетна комисија наводи: унутрашњу стражу у логору су вршили нацисти, есесовци, а вањску стражу логора усташе)…
Тако је погинуо и један сељак из села Крвије, срез Млавски. Сутрадан су сви затвореници постројени морали проћи поред жице на којој је висио леш тога сељака.

ПАВИЉОН БРОЈ 3 Др Анђелко Анђелковић, лекар, сада у Скопљу, саслушан од стране Анкетне Комисије, дао је драгоцене податке о зверствима логорских функционера. Квазиболница у логору била је смештена у Спасићевом павиљону где је др Анђелковић почео са вршењем „тешке лекарске логорске праксе“. Просечно, у време његовог боравка тамо, дневно је долазило и тражило лекарску помоћ око 800 до 1.000 људи. По томе се види какво је било здравствено стање болесника у логору. Исхрана лекара није била ни мало боља, неголи осталих логорских заточеника. У павиљону бр. 3 у августу месецу 1942. било је смештено око 6.000 затвореника, највише из Босне и из Србије.
Ослепели од глади, они су из дана у дан слабили све више. Хватали су жабе по кругу, јели их, као што су чупали траву и јели.
Многи заточеници копали су по смећу и тражили отпатке које су Немци бацали.
За време док је др Анђелковић био у логору епидемији дизентерије подлегло је до 11.000 људи. Када је лекар заточеник покушао да приговори на исхрану, био је изложен мржњи и малтретирању логорских функционера.
Нарочито је интересантан случај друга Буда Будисављевића, учитеља из Војке, који је провео црне дане у овом логору. Ова комисија препоручује да се његов записник Посл. бр. 172/16. јануара 1945. прочита јер својим исказом расветљује многе перфидне и злочиначке намере немачких и усташких функционера. По исказу Буда Будисављевића до његовог доласка на Сајмиште кроз логор је прошло око 17.000 људи из Србије. Од ових 17.000 остало је свега 67. Како каже, сви остали су уништени вешањем, глађу и болешћу и у већини случајева све је то прошло кроз павиљон смрти – мађарски павиљон. По исказу поменутог сведока-оштећеника, од 27. новембра 1943. до 16. јануара 1944, нестало је преко 4.000 људи.
Мучења и злостављања наших људи на Сајмишту била су свакодневна. Оне смештене у болници, обилазили су логорски агенти, псовали им српску мајку и говорили: „Зар још нисте сви помрли?“ и „Вас све треба побити“, Претње су претворене у дело. Само у току једнога дана из болнице су извели четири болесника, који су умрли од последица батинања.

НА СТОТИНЕ БЕЗИМЕНИХ Почетком септембра 1943. године у логору је издвојено око 800 душа-махом стараца од 70 година и деце до 12 година. На захтев усташа они су одведени из логора на Сајмишту и отпремљени возом у правцу Јасеновца. Логорски функционер Мелтерс причао је др Миодрагу Милошевићу, лекару из Београда, да је од ових цирка 800 душа успут побијено око 780 и свега 20 лица су усташе сместили у Јасеновац у логор.
Случајеви из Баније, Кордуна, Лике и Босне, Срема и Србије доказују – нарочито када је реч о деци, женама и старцима – произвољност одлучивања о њиховој судбини јер ни они нису били поштеђени мучења и убијања. Све што је било упућено у логор тамо је уништавано убијањем, гладовањем, болешћу и тако даље.
Сасвим случајно дошло се је до једнога списка који је био скриван у Земуну. Пронашла га је месна ОЗН-а и доставила Анкетној комисији. Ту се налазе имена лица стрељаних и како окупатори кажу „умрлих” на Сајмишту. Реч је о периоду од јула 1942. године до конца године као и од почетка 1943. године. На списку се налази око 6.000 имена. Треба напоменути да међу побројаним лицима има и оних непознатих. Тако наилазимо: на пример 6. августа 1942. године умрли су: Ћук Милан, Радић Раде и други, и још девет непознатих лешева. Или на пример 16. августа 1942: Додик Милован, Драгић Перица и 75, без имена, лешева. Тако се то понавља из дана у дан. Поред именованих увек се појављују на том списку и безимени страдалници. Ево пример: 17. августа 1942. године 62 безимена леша, 18. августа 1942. 68 леша, 20. август 1942. 111 лешева, 21. август 1942. 118 лешева, 25. августа 1942. 139 лешева, 26. августа 1942. 120 лешева, 15. септембра 170 лешева и тако све до краја овог списка управо до 1. марта 1943. године.
Као што је наведено, становници Срема су појединачно, у групама или у рацији, одвођени у логор Сајмиште. Одвођење жртава из кућа, од стране немачких власти и њихових усташких помагача у Срему, вршено је и дању и ноћу. „Село су опасали, затим су упадали и опасивали поједине блокове кућа, вршили убијање на лицу места одводили а уз то увек следила је увек и пљачка.”

КОЛИКО СТЕ ИХ НОЋАС ОДВЕЗЛИ НА ГРОБЉЕ? По извештају Државне комисије за утврђивању ратних злочина бр. 87 из 1945. године, као директни и индиректни ратни злочинци одговорни за логор Сајмиште су: Зигфрид фон Каше, политички представник Рајха у НДХ, Камерхофер, обергрупенфирер, генерал полиције, заповедник свих немачких полицијских снага у НДХ, Павелић др Анте, поглавник НДХ, Кватерник Еуген, главни равнатељ за јавни ред и сигурност Главног равнатељства НДХ у Загребу, Еликер др Јакоб, велики жупан Велике жупе Вука НДХ, са седиштем у Вуковару (Земун и Срем су спадали под Велику жупу Вука); Ђиковић Бранимир, бивши адвокат из Сарајева, шеф жупског редарства Велике жупе Вука у Вуковару итд.
У неким оценама се не слажем са историчарем Иваном Бецићем (није ми јасно ни како је уопште успео да Земун у Другом светском рату премести из НДХ у окупирану Србију – видети на пример назив чланка „Логори у Београду у Другом светском рату”), али ћу цитирати неспорну чињеницу о логору Земун које наводи: „Део затвореника био је пребачен из усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки. Због проблема око смештаја и лоших хигијенских услова који су довели до избијања заразне епидемије, око 3.000 логораша је враћено у Јасеновац, где су одмах убијени” (https://www.protivzaborava.com/wallpaper/logori-u-beogradu-u-drugom-svetskom-ratu).
Од лета 1943, у земунски логор довођени су и логораши са ширег простора југоисточне Европе, чак и из Грчке и Албаније.
Драгоцено је сведочанство Јерка Дорбића, далматинског социјалисте из Шибеника, који је уочи, за време и после Другог свeтскoг рaтa живео у Земуну да би после пуштања из логора на Бањици био пребачен у полицијски затвор у Земуну, и касније ослобођен. Он је 1945. у Београду објавио књигу „Живи љешеви у кући смрти на Бањици“, која ми је још као гимназијалцу привукла пажњу у породичној библиотеци. Преносим неколико података из Дорбићеве књиге коју, по мојим сазнањима, до данас није цитирао ниједан српски историчар:
– сведочење о изјави Томе, помоћног кочијаша за ноћне превозе убијених из логора до земунског гробља, јесен 1942. „Чика Томо, колико сте их ноћас одвели на гробље? – А једно педесет! – Дакле подудара се са оним што се чује! Касније је овај број постепено растао до 250 умрлих, за 24 сата, од глади и од батина“ (ст. 175)
– „Атилио Томашић, са станом у Земуну, Карађорђева 17, саопћио ми је: 1942. ја и по нетко од моје породице сваке ноћи смо дежурали да видимо колико љешева преносе. Свакодневно у календар сам биљежио број кола. Највише је било 8 ђубретарских и шпедитерских кола.
Дакле ова свједочанства потврђују да их је умирало 250 дневно. И више! Јер ако је по казивању Пољанскога у пет кола било 250, често је било и више, до 8 кола.
Исти грађанин Атилио Томашић на молбу породице Петровић из Ваљева, имао је да провјери да ли је у логору на Сајмишту умро адвокат Стева Петровић. Успијело му је да од Николе Пољанскога добије списак Отпељаних комада. Дана 2. новембра 1942. редни број на списку био је 5267“ (фуснота на ст. 176).

УМАЊЕНИ БРОЈЕВИ Никола Пољански, градски болничар у Земуну, саучесник у злочину, ухапшен је и стрељан новембра 1944. Где је његова бележница са именима жртава које је преузео и сахранио? Поједини историчари претпостављају да се налази у архиву једне обавештајне агенције.
Број пострадалих Јевреја и Рома је приближно утврђен. Број пострадалих Срба поједини историчари данас оцењују у мањим бројевима од земунске Анкетне комисије односно Државне комисије 1945. Сматрам да оцене из 1945. више одговарају стварности. До сада најтемељнији рад о земунском логору објавио је др Милан Кољанин. Овај историчар сматра да је, од почетка маја 1942, па до краја године, у Прихватном логору Земун живот изгубило 4.263 заточеника. Ако би се пронашла бележница Николе Пољанског са редним бројем 5267 адвоката Стеве Петровића из Ваљева, на дан 2. новембра 1942, било би егзактно доказано да је број жртава много већи од процене др Кољанина.
Споменућу и наводе о жртвама на Бежанијској коси, који су крајем 1944. бројали 3.500 људи, да би приликом постављања малог споменика 7. јула 1951. на њему био уписан број од 8.000 пострадалих. Међутим, у чланку „Од Сајмишта до смрти”, Споменко Јелић је у дневном листу Борба од 7. јула 1978, навео да је касније утврђено да је на Бежанијској коси пострадало 12.000 мученика. Касније су ова историјска сазнања промењена, број умањен, без образложења зашто, односно на основу којих нових доказа.
И на крају: док има живих Земунаца, синова и унука људи који су преживели Други светски рат у Земуну, сећаћемо се жртава земунског логора, неговати успомену на њих. И неће проћи покушаји да се сакрије чињеница, да наш град у то време није био део окупираног Београда и Србије, да се са леве обале Саве премести на њену десну обалу. Фалсификати у том правцу су излишни и биће упорно разоткривани!

Скраћена верзија овог чланка прочитана је на комеморацији жртвама логора Земун, одржаној на Земунском гробљу 18. маја 2024