Никола Маловић: Зашто никад нисам био у Сплиту
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Уздишем за Далматинском обалом која је, субјективно казујем, нешто најљепше послије Бокељског приморја, али ме одбија што се Сплит није од Јасеновца одмакао ни за ценат
Шото воче пива клапа
Колико је чудно да Подгорица буде надређена Котору, још је парадоксалнији однос Загреба и Дубровника, много више него Сплита и Загреба.
Дубровник је вјековима имао властиту државност, све до 1808. када је Наполеон укинуо Дубровачку републику. Игром историјских прилика Дубровник се нашао и у Зетској бановини, унутар Краљевине Југославији, од 1929. до 1939, са Цетињем као административним средиштем, да би 1939. тада већ доминантно хрватска подручја од Боке до Пељешца – била припојена Хрватској бановини.
Западније од некад сасвим српског и римокатоличког Дубровника налази се босански политички земљоуз, око Неума, потом слиједи Далмација у коју нисам крочио ногом.
Имаће томе не мање од 16 година како сам на некој хрватској телевизији у наставцима гледао репортажу у којој је брачни пар из Сплита на мотору обишао Медитеран, смјером контра казаљке на сату. Закључили су, и документовали, како је далматинска обала, стари градови саберу ли се с природом, оно на што људи помисле кад кажу Медитеран. Не Грчка, не Шпанија.
У Далмацији живе моја менталитетска браћа.
До распада СФРЈ, Бокељи су били по много чему исто што и Далматинци, само што су одбијали да се зову Далматинцима. „Ми Далматинци нисмо, него Бокези“, биљежи дон Нико Луковић, Србима до те мјере наклоњен и иманентан да је у порти највеће заливске, Жупне цркве на Прчању, подигао први споменик Његошу у Црној Гори. У Скупштини Црне Горе држао је слово о српству.
Бокеље и Далматинце веже историја слична, међусобно разумљиви дијалекти пуни романизама, исти начин живота, иста јела, иста поморска судбина, иста судбина уз приобаље, иста клима, исте карташке игре, иста љубав према мору, иста архитектура, иста мода, исти животни циклус од тренутка када се новорођеном дјетету очи обојају или не обојају у плаво, до гробља која су сва с погледом на далматинскоплаво или пак на бокељскоплаво море…
Од нових балканских ратова наовамо, посебно од тренутка када је 2006. уз помоћ са стране, Црна Гора исфабриковала тзв. независност, Боку је запљуснуло море народа. Ако се нешто промијенило, промијенио се приморски дух Боке, начет ужанцама које су донијели избјегли Срби из Хрватске и Босне, но ни близу ономе што је учинио официјелни Монтенегро, „валоризујући“ и приватизујући дуж Обале све што је грамзиво око опазило с брдах: велике комаде обалне географије, фирме, људе, њихову дјецу…
У Котору не станује цивилизацијски углед Подгорице, као ни у Дубровнику углед града Загреба. Посебно не у Сплиту.
И Бока и Дубровник и Далмација разумију слике које је Оливер опјевао у пјесми „Пива клапа испо’ волта“. Нема историје, нема националности, само приморски град, шака вјере хришћанске, умјетност и љубав. Све од чега се живи, до смртне уре.
„Шото воче пива клапа, у то глуво литње доба / И пролази испо’ скала, ди се суши твоја роба / До Пергула ричи лете, пун се мисец смије граду / Ти се дижеш из коћете, да послушаш серенаду…”
На интернету постоји превод онога што Бокељи органски разумију а Црногорци без тумача не. У фокусу серенаде је жена којој мушка клапа испод гласа, шото воче, испод засвођеног дијела улице, испод волта, каквих је на приморјима много, пјева о љубави.
Коме то клапа пјева? Младој и лијепој удовици којој је фортунал, тј. невријеме, однијело мужа поморца, чију сада слику држи на кантуналу, ноћном сточићу. И док се у даљини види како на мору свијетле рибарске бродице, млада жена устаје, привучена пјесмом, тихо размиче завјесу-колтрину, зрела као љетње воће. Клапа јој одоздо тихо канта – пјева испод гласа: „Нико неће те каштигат, кад би скинила короту” – да јој нико неће узети за зло ако скине црнину: штета је да остари без подразумијеваног миловања. Кад још може дати љепоту…
Ако ово није дух Медитерана, не знам шта би друго био.
Зашто никад нисам био у Сплиту?
Тако би волија видит Сплит.
Магнетски ме привлачи Диоклецијанова палата, али ме одбијају злочини у ратној луци Лора. Уздишем за Далматинском обалом која је, субјективно казујем, нешто најљепше послије Бокељског приморја (јер ми сличног Медитерана треба, у зависничким количинама, још), али ме одбија што се Сплит није од Јасеновца одмакао ни за ценат.
Иако је то било 2009, у гледаној емисији Хрватске телевизије, сплитски је тајкун Жељко Керум, градоначелник који је потукао противника из до тада непобједивог ХДЗ-а, рекао да српски привредници нису добродошли у Републику Хрватску. „Они нам никад нису ништа доброга донијели, ни они ни Црногорци, па неће ни сад.“ На питање новинара који је зарад успјеха у Хрватској конвертовао своје српство – „да ли би пристао да му у породицу дође Србин, односно да му буде зет“ – Керум је био јасан: „Никако и никада неће бити. Срби и Црногорци у прошлости су нам направили пуно зла и не бих пристао да ми они уђу у породицу.“ На питање зашто тако размишља одговорио је расистички искрено: „Зато, јер сам тако одгојен.“
Ја сам, за разлику од Керума, одгојен да добронамјерно пођем ма гдје, па и у Сплит.
Током прве деценије моје списатељске каријере дуге кварат вијека, с разлогом сам, као медитерански писац, очекивао позив из Дубровника, са Пељешца, из Сплита… Нити један позив из Хрватске није ми упућен за 25 година. Јер сам српски медитерански писац. Жељко је Керум, биће, говорио ем из главе цијелога народа, ем из главе свих хрватских културних посленика.
Ако се икада колима одвезем до Боки оближње Корчуле, поћи ћу да се поклоним сјенима легендарног Оливера Драгојевића. Вјерујем да сви у Велој Луци знају гдје му је гроб, па ће ми прстопоказати.
Нема томе много, причао сам у бутиги са једним Црмничанином, Драгојевићем. Након уре и по, колико почесто зна да траје разговор, испоставило се да су он и покојни Оливер даљи рођаци. Сви су, наиме, велалучки Драгојевићи са Корчуле поријеклом из Црне Горе, дакле Срби.
Казао ми је Драгојевић, Црмничанин, да је Оливер знао за овај податак, али и да је одмахивао руком.
Наравно. Кад промијениш огњиште, и нарав ти се мијења, каже пословица.
Оливер је, као највећи Велалучанин, сахрањен 1. августа 2018. Испратио га је спроводом на мору, цијели Сплит. Једина таква процеција коју памти акваторијум другог по величини града у Хрватској, јесте дочек разарача „Дубровник“, са посмртним остацима краља Александра од Југославије, убијеног у Марсеју, 9. октобра 1934.
Наслов и опрема: Стање ствари
