Никола Маловић: Успење као једина опција

Поново смо добили виталну идеју која је никла у Русији на истоку. То је идеја о промјени свјетске парадигме. Одавно се нада у побједу нејаког добра над нуклеарним злом није појавила као успење

Годинама се у Котору, током Бокељске ноћи, Феште над фештама – августовске манифестације која традицијом сеже до млетачких времена, концем осмог мјесеца проглашава смрт богиње Сезоне.

Од тог тренутка приморске градове сневесели хералдички звук што остаје иза десетина хиљада точкића ода кофера које иза себе вуку њихови власници оба доминантна пола.

Како су дотекле, ријеке туриста са све дјецом напуштају повлашћену сезонску географију – са жалом, свјесни да љету још није крај, иако њиховом одмору дебото јесте. Упитан да ли би остао још, свак клима главом. И свака, и свако. Вријеме се убрзало, годишњи је одмор потрајао никад краће.

У Херцег се Новом догодио патријарх српски г. Порфирије, двапут, средином августа ометен да окупи свје и свја, због три везана дана жалости, јер је неки Цетињанин побио десет суграђана. Човјек који је пољубио руку папи окупио је 28. августа 2022. пак множину заливских православаца, кад и многе љетујуће, чиме је, дакако, увеличао славу манастира Савина, собом осолио 640 година од оснивања најмлађег од свих српских средњовјековних обалних градова (од 1382), али и одсуствовао из Београда, по други пут због Херцег Новог, док су десетине хиљада православаца литијама устале против ЛГБТ+ антилитија.

И док Црну Гору потресају хакерски напади на владину е-инфраструктуру, бивши режим Мила Ђукановића криви Русију. За то вријеме врапци на грани цвркућу све у 16 како се ради о нападу изнутра, с амином свима нам драге америчке амбасаде. Нестали су многи компромитујући материјали док су мјештани и туристи измијешани чекали у редовима да им се наспе бензин или у самопослугама изда рачун и провијант спакује у кесе.

Вучићев режим даје жмигавац лијево, скреће десно, Београд и Приштина постижу договор о личним картама, и геј парада може бити одложена. Али и не мора. Научили смо да свака опачина може бити обновљена, упакована у други наратив.

На наше се очи одигравају два паралелна успења, што се понајбоље види у дану када је из Боке Которске патријарх српски г. Порфирије узнио своје молитве Творцу.

На једној страни имамо негативном селекцијом доведено на врх дно. Услов опстанка тога дна јесте да све што види да је лијепо и успјешно, све чега се дотакне, све што тек треба да буде рођено и једног дана прохода – повуче и гурне га што дубље. За то је лиценцирано, наше државничко зло. То што није једино на свијету, не оправдава га ич. Са ђаволом се тикве не саде.

С друге стране поново смо добили виталну идеју – након много времена маринираног заблудом о крају историје – која је никла у Русији на истоку. То је и даље магловита идеја о промјени свјетске парадигме. Одавно се нада у побједу нејаког добра над нуклеарним злом није појавила као успење.

Живот који прође у труду и напору – а такав је био историјски сваки – вреднији је, рекао бих, и пунији од живота који пролази у мрцварењу људи с махом западне хемисфере. Да би умро, Запад мора да первертира и убије сваког свог презадуженог вјерујућег поданика, у чему не часи часа. До јуче су дјеца могла да абортирају без знања родитеља, а сада могу да промијене и пол. И ту није крај. Могу да мијењају пол више пута. Биће ваксинисани, онлајн за увијек необразовани, храњени пицама и инсектима, водиће виртуалну љубав, одјебаће родитеље, и Бога, и остаће сиротиња до конца.

Они који пак пољубе шефа у руку добиће у мислима симпатије, бољи ручак и златну будућност, а у пракси увијек само пресуду с одложеним дејством. У руку се не љуби злотвор. Заправо, Србин не љуби злотвора у руку. Други синови нека чине што су им радили преци, Србин због Косовског завјета не смије.

Но утка тако Бог у народни ум некакову збуњеност, не само у вези са признавањем Сјеверномакедонске православне цркве од стране СПЦ, не само спрам питалице како је тај и тај владика могао да буде на челу државне агенције која је имала моћи да прослови контра ријалити Содоме и Гоморе, него се пита свак ко свештеника из поштовања љуби у руку, и који гледа како сви свештенички кад и многи монашки чинови у Херцег Новом љубе руку патријарху, зашто је, аман, Његова Светост ономад пољубила руку римском архијеретику?

Опрема: Стање ствари

(Печат, 2. 9. 2022)