Никола Маловић: Светионик – рат

Колико је то, благо нама, остало времена? Времена – за шта? Па, да вијек проживимо крштено?
Плашим се да је вријеме истекло.

Од чега да кренемо у доказивању тезе? Од књига присутних на српском тржишту са садржајем и програмом који сексуализују дјецу? Од чињенице да је наш парламент изгласао Закон о родној равноправности по коме аутор овог текста може високом свотом да буде кажњен ако напише да му је жена књижар, или главна и одговорна уредница Печата ако у импресуму не измијени податак да је главни и одговорни уредник? То што је Љиљана Богдановић својом вољом главни и одговорни уредник, а не уредница може, по слову Закона, ускоро да увриједи било ког за идеолошки и финансијски линч спремног LGBTitd. плаћеника. Примјена Закона за који је гласала већина посланика у српском парламенту може да завије у црно све медије, писане и електронске, и ауторе, ако само за ружичасто зуцну да је црно.

Швабовска нова нормалност почела је да показује своје право лице 2020, године под маскама, које су данас скинуте, фигуративно више него дословно. Експоненти Свјетске владе, Људи из Давоса, најављују нову, пандемију Х, смртоноснију од претходне, не зато што су пророци него зато што су чланови удруженог злочиначког подухвата, сви.

Гдје год око да погледа, види пропаст неких од стубова грађених стотинама година. Школство – у распаду, здравство – само за болеснике с парама, судство – отуђено од правде, политичке партије као секте, државници листом издајници, народ – племе које сном мртвим спава.
У што се претворио либерални капитализам чијему смо се привољели царству Петог октобра? У поредак који се без икаквог увијања зове сатанизам.
Када је на чело Сједињених Америчких Држава године 1981. дошао Роналд Реган, савременици су мислили да је амерички сан толико могућ да и глумац постане предсједник „најмоћније државе на свијету“. Мистер президент Бајден није глумио у филмовима, али нам сваког дана приказује поучни политички водвиљ из кога сазнајемо да су сви неубијени амерички предсједници били глумци који не говоре то што говоре, који својом вољом не помијерају ни руке ни ноге, него то чине puppeteers, изакулисни луткари, они који заиста повлаче конце својих марионета. Мисли ли ико више да је предсједник Макрон предсједник Француске? Или да је канцелар Шолц њемачки канцелар? Или да глумац Зеленски не игра улогу која ће га коштати живота? Само у сатанизму Јевреј може да буде нациста, не само у Украјини.

Паралелно са тамом постоји и свјетлост, па се тако многи сјете да у лондонском казамату Белмарш лежи новинарски Прометај Џулијан Асанж, у исто вријеме кадаамерички новинар Такер Карлсон у интервјуу свих времена разговара са Путином у Москви.

Да ли је Путин у емисији чија ће гледаност временом досећи укупан број православних и муслимана на планети Земљи било шта суштински објаснио Колективном западу?

Није, јер није исто, по Милораду Павићу, грчко не и јеврејско не. Није исто ортодоксно не и сатанистичко не. Колективни запад нема кључ за разумијевање Путина, јер овај проговара језиком старе, крштене нормалности, спрам које је швабовска нова нормалност увод у канцер, у одумирање човјечанства.

Зашто Колективни запад нема осјетила да чује глас здраваго разума?

Зато што је запосједнут врагом, од врха до дна. Да није тако, зашто би један од услова, при чему је то услов свих услова, био да нека у глобалним оквирима небитна географија као што је наша, српскоцрногорска, босанско-херцеговачка, па и македонска, буде безусловно увијена у дугине боје, еда би „брже“ ушла у „заједницу европских народа“?

Бефел илити наредба нове нормалности не гласи само да се уништи школство-здавство-судство него да се почне са сексуализацијом дјеце од вртића, да се генетски модификује сва храна, хемија убаци у воду, запрашује небо металима, бактеријама, гљивицама, вирусима и отровима, да цртани филмови и видео-игрице буду са сатанистичким садржајем, да се хетеросексуални парови нагоне на раскид и развод, али, о парадокса, и да се заваде гејеви, јер никаква заједница не смије да постоји, никаква социјална ћелија није угодна врагу, никакав нуклеус, чак ни лезбејски, већ је мио новоговор, полиаморна љубав, њу треба рекламирати, снимити прилоге и шири их, како дјевојка или жена живи са два мушкарца, или како два мушкарца живе са трима женама и неком животињом приде, или како се пред матичарем/ком споразумно два полиаморна пара вјенчавају са стољетним медитеранским бором на идиличној плажи с погледом на Свети Стефан, на основу члана Закона о брачним заједницама самосталне, суверене и међународно признате државе Црне Горе. Данас? Не, данас. Али колико сутра, да. Син ће моћи да се ожени мајком и ћерка ће моћи, правно, да се уда за оца. У поретку који се више не зове либерални капитализам него сатанизам све је могуће, и Јевреј нациста, и удаја за пса, и женидба са самим собом…

Пасус у коме смо сада могао би да стоји било гдје у овом тексту јер се приближавамо тренутку у коме се све историјске тачке као оне математичке праве линије пресијецају у једној тачки скоре нам будућности.

Рат који је захватио човјечанство није од врсте која ће се спонтано окончати. Свједоци смо наставка Новог великог рата започетог бомбардовањем Србије иконичне године MCMXCIX. Тај рат траје, нимало налик Првом, нимало налик Другом, вјероватно је кроз Трећи већ прошао, али јавност није сазнала због облика ратовања, па смо сви загазили у Нови.

Нови свјетски рат дефинише се сталним ширењем сукоба и паљењем нових ватри, у спором почетку од 1999. и напада на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору), преко Авганистана 2001, Ирака 2003, Либије и Сирије 2011, Украјине од 2014/2022, Газе 2023, и проче, како су стари текстови казивали за даље…

Обичан човјек, а ваља га замислити као упосленика и родитеља, почесто због трке да обдржи породицу, нема времена да аналитички примиче и одмиче геополитичку лупу не би ли докучио оно на што, налик мраву, и не може да утиче. Па, иако већина обичних људи није за рат, није за ширење сукоба, није да буде родитељ 1 или 2, није за увођење црног умјесто бијелог, дешава се супротно, пожар пријети да изађе из Украјине, да изађе из Газе, болест пријети да инфицира још већи број умова, да хришћане прогласи лудим, да легализује педофилију, да легализује некрофилију, да канибализам учини прихватљивим, да човјека неуролинковима споји на мрежу, да га храни инсектима, да га затвори у 15-минутне градове, или да буде тоже мрав у све већем броју приватних градова по свијету, да нам се одузме право на кретање аутима на бензински и дизел погон… чиме се више него ичим доказује да је вријеме онога чије се име не спомиње дошло, отуд журба, отуд спремне црвене јунице, отуд планови за изградњу храма у Јерусалиму, отуд планови за рушење Ал Аксе и Куполе на Стијени, отуд услови за рат свих против свих, отуд се одврћу вентили хаоса, не би ли се појавио наводни помиритељ, мешијах, не би ли се све збило по Писму, по Откривењу Јовановом.

На метафизичком нивоу исход је одавно познат, побиједиће Добро, но док се то не збуде, која је наша улога у боју који траје, а који ће се тек попримити облик на који, прије свих, одрођена Европа и не сања? Од нас се очекује да служимо Христу, дјелом. Мислима и добрим чиновима према ближњем. Ако се, по Дугину, опредијелимо за егоизам, издају, секуларизам, материјализам и глобализам – тиме и као појединци и као државе утиремо пут доласку ђаволове војске. Иако нас власт зато што је запосједнута (НАТО у српском Генералштабу!) не зове на мобилизацију, ми треба да будемо мобилисани самима собом, јер неће проћи много, опет ће бити људи из струке који ће препоручивати нове вакцине, лажни народни представници гласаће за нове неслободе, за нове отрове и за нове издаје, умјесто да чине контра, да подруку узму посрнулог Србина, и подигну га, да би востала и сва Сербија.

Србија је, будимо искрени, пред умирањем. Оде ли Косово, умрла је Србија, са свима Србима којекуде, не само у Црној Гори и Републици Српској. Почне ли да рудари Рио Тинто, умрла је Србија, од отрова. Не појави ли се нови Обилић, Лазар, Карађорђе или Милош, нестаћемо, јер нисмо успјели да се изборимо за опстанак. За опстанак као једини народ који је окалемљен Светосавском гранчицом, који никад није потписао унију са Римом, као једини народ који је у свим свјетским ратовима био на страни Христа, и као систематски убијани народ спрам кога се одрођени Запад односи као према гњидама не само са шајкачама него и са свим другим капама, док се све вријеме лицемјерно користи Теслом.

Ad finitum, да ли ћемо нестати као Хазари који су пред изумирање примили вјеру туђу, наш кôд кад и наше постојање зависи од Српске православне цркве.

Након распада српске националне опозиције, па одмах затим раскола у поткаст-покрету „Ми“, потом и сваким даном новог осјећаја да метафизичка центрифуга убрзава, српски патријарх, бивши члан РЕМ-а у зору ријалити-програма, епископ који је пољубио руку папи (?!), који ћутњом толерише опачине и отворени екуменизам многих епископа, једини је који може да подруку узме посрнулог Србина и позове га у Нови Косовски бој. Тај бој не мора да буде с пушком, него с иконом и литијским барјацима у рукама. Отаџбина на наше очи мре.

Црква је једина у стању да народ поведе на устанак њој знаним начинима, иако је увијек била снисходљива према власти. Црква мора да има аршин чиме ће измјерити када је и од државе било доста. Иначе може да одумре заједно с народом, као западне јој вјерске посестриме. На кога од многих да се позовем, кога да извадим из мноштва крштених промислитеља? Нека то буде митрополит будимпештански Иларион, који је у интервјуу за The American Conservative рекао да благосиљање LGBT парова, одобрено Декларацијом Fiducia supplicans, онемогућава било какав разговор о уједињењу католика и православних хришћана. Митрополит Иларион није једини који мисли да Декларација представља крај разговора о уједињењу римокатолика и православаца, разједињених одступништвом Ватикана из 1054. године. Сјетимо се дана када је папа Франциско с двоје деце, јануара 2014, на почетку рата у Украјини, с ватиканског балкона пустио два бијела голуба мира. Првог је одмах, пред хиљадама људи с камерама, понад Трга Св. Марка напао галеб. Другог је голуба, коју секунду касније, убила врана.

Неопрезан би читалац рекао да папа више није битан. И донекле би био у праву. Већи је стварно непријатељ папин надређени, генијални но зли ум који планету води у духовну, потом у материјалну и физичку пропаст. На крају, шта нас брига за жртве пословице сам пао, сам се и убио. На нама је да, чиме знамо, ратујемо у Новом Косовском боју, ставом да са кодом и каноном нема компромиса. Никаквима какви јесмо, каква нам је снага? Све ставове и све жеље и сва надања можемо да окачимо мачку о реп само ако ли патријарх не каже да узмемо иконе у руке, то неоружје а оружје.

Јер
Кап катализатора може да промијени све. Што људима није, Богу је могуће.
Можда баш на 25-годишњицу мартовског НАТО бомбардовања.