Никола Маловић: Сваки свога убијте субашу
Херцег Нови, детаљ
Доба аналогних људи је прошло. Долази вријеме трансхуманизма. Политичари о томе не смију да писну
Истина је да су љети политичари некад само у кошуљама, без кравата и сакоа, те да из климатизованих аутомобила улазе у климатизоване просторије, али је исто тако истина да понекад у одијелу морају у народ, живот се одвија, ваља пресјећи неку врпцу, ваља се сусрести на отвореном, ваља проговорити штогод паметно ако празник какве фиктивне самосталности или суверености или пак државности пада на ужарено календарско слово. Тада је олакшавајуће бити човјек из народа па гледати како се сви ти одрођени људи злопате на упеклој звијезди, без обзира колико ће им то донијети политичких поена и финансијских апоена.
За Приморца је, боме, љето повлашћено годишње доба, макар у првом дијелу живота, због ферија, мора, дружења, еротских и сексуалних искустава, првих послова и првог динара, а касније зна да отежа, тај стађун, то годишње доба, јер је живот у географији у којој већина црвчи а резидентна мањина ради, помало понижавајући ако је, а зна да буде, без вишегодишње паузе.
Да би се опстало, лебац може да се једе кад је човјек од система зависан, па тиме и обавезан да лијепо одјевен стоји љети на скупу страначког лидера или државника који је издао бефел да се око њега узроје сви потчињени до задњег оног имаоца у ранцу сендвича са паризером/мортаделом, или пак може да буде независан, чиме постаје мета свих који су зависни.
По несрећи, живимо у државама које су споља вођене на начин да кâпу од републике, тоже зависнику и робу, дозвољавају скоро па бескрајно богаћење на рачун капиларне пљачке свих поданика, читај грађана, а по цијену издаје државе, тј. уступање свих интереса и свих ресурса наше републике. Коме? Корпорацијама. Западној империји.
Умјесто да држава стимулише мала и средња предузећа као економске нуклеусе који ће друштво финалменте извући из мерда, шта ради она, што чини држава? Гуши и дави мала и средња предузећа јер од нечега мора да живи паразитски апарат, од нечега мора да ужива каста која љети познаје +45 на сунцу само када у републику с неба слети какав замјеник потпредсједника, чиновник-изасланик, нико, иза кога стоји сила.
Будући да велика и зависна предузећа не може да роби, држава преко дахија које раде за проценат, пљачкају и робе све оно што је економски зелено, све што би могло да се разлиста и да дупла и трострука плода дâ, само да нема државних харачлија.
Кад би наше републике стимулисале мала и средња предузећа, тада би постојала шанса да нам дугорочно гледано државе и успију, али не могу, јер је образац такав да храни кâпа од републике, који има обавезу да за ту цијену изда цијелу земљу. Да изда земљу са све народом. Да изда историју. Да изда краљеве и цареве. И све свеце.
И шта да раде мала и средња предузећа? Морају да пред републичким дахијама као прогонитељима трче увијек 10% брже, као антилопе што по афричкој савани трче 10% брже од лавова и гепарда, па се ови хране само најстаријима, или најмлађима, или болеснима. Кад мало или средње предузеће оболи као што економски сваки живи организам може да оболи, на њега се шапама у којима су канџе обрушава држава, обара га на тло, и коље пред свима.
У почетку казнама по некој од ставки, с бескрајног листинга који се граничи с дијаболичном метафизиком, јер: не постоји званичан списак „папира“ које мала или средња фирма мора да има да би била имуна на дахије. Да такови списак постоји, дахије би биле сувишне, али не постоји, што дахије чини сваке године оперативнијим за неки статистички проценат више у односу на – како се то већ фразом каже – исти период лани.
Убиће нас наше државе, ништа им не значимо. Човјек је благо само док је ресурс, а ресурс је док зарађује за режим.
Био сам на мојој омиљеној бокешкој плажи средином септембра, у тренутку када ми је у ранцу зазвонио телефон: с друге стране везе била је, судећи по акцентима, нека Црногорка, љубазна. Јавила се у име Агенције за бонитет, са жељом да се фирма чији сам оснивач, since MMIV, и која је по доступним подацима једна од 1% економски најзеленијих, што је моја формулација, нађе оглашена urbi et orbi. Захвалио сам се, десету годину заредом (ко зна ком по реду гласу из Агенције за праћење бонитета), рекавши да сам поносан што ми казују податке којих сам свјестан, али да поново не бих да платим за ширење лијепих вијести, између осталог и зато што би о најбољима требало да труби цијела држава, цијеле године, а не да успјешна фирма, бисер и примјер, додатно плати што је бисер и примјер.
Нека се читалачко око пресели пред крај овог текста у херцегновску кафану „Америка“, коју је, на староградском Тргу Белависта, у сторији „Нови свијет у Старом Розопеку“ описао Симо Матавуљ, некадашњи професор италијанског језика у новској Српској поморској закладној школи. У тој старој кафани, подигнутој парама из Америке, из доба када је Америка била чудо и спас многим радишним Бокељима, уприличена је промоција својеврсне биографије Оливере Доклестић, унуке Лазара Доклестића, власника и директора Херцегновске банке, која је позитивно пословала и током Другог свјетског рата, иако је Лазар био робијаш на Мамули. Оливера Доклестић описала је како је живјети у Општини у којој се зна да је она дипломом једина особа способна да се носи с вјештином непрекинутог водотока новског Водовода чији је директор годинама била. Али је, као независна и нестраначка личност смијењена, па су Новљани и све рјеђи гости половину септембра дочекали са само два сата воде ујутру и увече, као да смо у деведесетим, а не у популарној туристичкој дестинацији – љета 2023.
У једном се тренутку промотивно вече велике Новљанке претворило у дебату, како да у републици буде боље када је све корумпирано, када је све до стрва страначки увезано. Микрофон је кружио „Америком“, али су се само чуле фразе. Фраза је, авај, фразу сустизала у вези с тим како бисмо могли да најбоље људе ставимо на мјеста која им по струци припадају, умјесто да стално гледамо како најгори долазе на мјесто најбољих.
И што је вече више одмицало, знао сам да би ме сутра ухапсили ако бих дигао руку и пред камерама РТВ Херцег Нови (и на свим онда телевизијама) изговорио формулу из чувене пјесме Почетак буне против дахија: „Сваки свога убијте субашу“.
Кад би свак свога у преносном смислу субашу заиста убио, преокренуо би се поредак, настала би револуција, али ко то као хришћанин смије да призива. Ја први никог не бих до самоодбране смио да убијем, зато пред камерама нисам изговорио што у тексту смијем, јер то текст допушта.
Но без револуције, која је увијек одвратна јер је крвава, јер једе своју дјецу, нема промјене поретка. Русија се брани, на наше очи мијења глобалистичку парадигму, а да ли ће успјети, то зависи и од нас ма колико мали да смо.
Колективни запад на наше очи улаже све снаге у тотално уништење руског кад и православног свијета. Наши предсједници мјесних заједница, општина, република, зависни, као навијени трубе да им је до Европе вазда, иако Европа заудара колико се распада.
Независни виде иза окуке наших дана. Бити у колу са фашистима опет и опет, није опција.
Са оне сам плаже кад ми је зазвонио телефон видио многе хемијске трагове на небу. Политичари су се вратили у своје климатизоване просторе. И што их је више с одмора пристизало на свој добро плаћени посао, зло је по свијету почело да се умножава – од новог замајца рата у Украјини, преко припрема за дисциплиновање побуњених афричких земаља, до најава наставка корона-наратива, преласка на исхрану инсектима и вјештачким месом, животом у петнаестоминутним градовима, закључно са новим великим шоком који – по логици ствари – мора ускоро да услиједи. Или ће Колективни запад употријебити The Bomb, или ће нас опет величанствено, као 11. септембра 2001, преварити како су стигли ванземаљци.
Пазимо…
Они раде, сваког дана, марљиво, да би опстали на добро плаћеним позицијама, они су лојални сваком шефу вишег ранга, они виши вишем, а највиши је лојалан самом врагу.
А, ми, што чинимо, разједињени, у Бога невјерујући, слуђени партијама које странчаре за интерес корпорација у чијем су власништву републичице чија документа посједујемо?
Државе су нас напустиле, али ми не смијемо њих.
Сваки свога убијмо субашу, симболично. Презримо политичаре јер су, будући слуге окупатора, наши класни и идеолошки непријатељи.
Ако их пак не презремо, онда доказујемо да смо зависни и ми, онда нам нема помоћи.
А наша дјеца?
Онда нема помоћи ни нашој дјеци.
Доба аналогних људи је прошло. Долази вријеме трансхуманизма.
Политичари о томе не смију да писну.
Рјешење? Што дуже сачувати слободу и пратити дешавања. Бог ће помоћи, знамо већ, ако буде имао коме.
