Никола Маловић: Шта ако неко псу баци на стотине коски умјесто једне?

Двије године смо били тровани агенсом и мучени корона наративом, а ускоро улазимо у другу годину свјетске теме број 1: Рат у Украјини. То је заправо рат у Европи, то је заправо свјетски рат

Свјетски рат је почео 1999. злочиначким нападом на Србију (и Црну Гору), а пред очима Уједињених нација које су de facto издахнуле 24. марта MCMXCIX.

Јасна нам је, дакле, слика: сваки пас трчи за баченом коском. У његовом је коду да се тако понаша, на радост господара. Иако мирише, пас из приче за сада уопште није метафоричан, него стваран. Бештија се радује баченој коски зато што је јестива. Потом се – каже Рабле – око ње дуго зубима мучи зарад оно мало сласти у средини, и тиме, зар не, радује господара. Ниже се биће забавило око нутритивне мрве, маше репом и срећно је.

Но што би се догодило ако би неко пред огледним псом узео да баца на стотине коски умјесто једне? У свим правцима?

Пас би дебото полудио.

Прво од среће што му укусне коске уопште неко баца, а онда од проблема – како их све конзумирати? И око једне се кости пуне сржи пас забави дуго, но како ће се изборити сада, са стотинама њих?

Овдје полако улазимо на клизав терен алегорије, јер се слична геополитичка стилска фигура управо дешава са свима нама који смо озраченим Колективним западом. Током 2020. године, схватили смо да коска у 21. вијеку не мора да буде бачена само једна, на исток, или на запад. Не, коски сада може да буде хиперинфлаторно много.

Двије године смо били тровани агенсом и мучени корона наративом, а ускоро улазимо у другу годину свјетске теме број 1: Рат у Украјини. То је заправо рат у Европи, то је заправо свјетски рат. Да ли је он почео 2014. пучем у Украјини, када је збачен предсједник Виктор Јанукович, човјек који се превише двоумио којему се привољети царству, америчком или руском. Да му нису помогли Руси, то би двоумљење Американцима платио главом.

Не, свјетски рат је почео 1999. злочиначким нападом на Србију (и Црну Гору), а пред очима Уједињених нација које су de facto издахнуле 24. марта MCMXCIX.

Унутар војног похода који неће престати због пљачкашког кода Колективног запада и његове зле метафизичке природе, имаоци медија чине све да нас излуде као пса из метафоре, па – као да свјетски рат није довољан – бацају нам, по наредби господара, да тема буде храна од инсеката, да тема буде нова пандемија, зелена агенда, протоколи Давоских мудраца, да тема буде још неко слово што га ваља придодати скраћеници LGBT, да дође још миграната, да буде што више промјене пола, да се легализује педофилија, да се легализује инцест, да се легализује канибализам, мушкарци да добију право да роде а жене да ратују што више, тема да буде интернет ствари, и неуролинкови, спајање човјека са компјутером, да се афирмативно говори о вјештачком месу, о опасностима од угља и нафте, да се подржи забрана скупљања љековитог биља и сакупљања кишнице, да тема буде отварање архива из којих ће се јавност објективно информисати како је Ватикан знао за злочине, амерички предсједник за ванземаљце, да тема буде 5Г, вршњачко насиље, насиље у породици, друштвене мреже, да неодољива тема постане вјештачка интелигенција и робот који ће дијете завољети као мајку јер ове никад због посла неће бити код куће…

Ко не би излудио од оволиког бомбардовања ума информативним, идеолошким смећем?

Није исто бити пас у Риму, Берлину, Токију или Вашингтону – и бити пас у Београду, Новом Саду, Нишу или Котору. Према свецу и тропар, а према гласачу наратив. Домаће су власти или саме схватиле како научити из примјера, или их је неко са Запада подучио како да сами планирају догађаје којима ће по потреби, данима, седмицама или мјесецима, држати пажњу многих паса издресираних да увијек потрче за лажном информативном коском у чијој је средини тек драм политичке сласти.

Одустати од политике – не и од политичког промишљања – може само слободан, финансијски независтан човјек. У мом фокусу су то махом поморци. Ријетко је ко из те историјски бројне групе – дужан (а што би и био кад му након 20 година пловидбе у опремљеној кући породица ужива стандард више средње класе), ријетко је ко активан у политици, и ријетко која политичка странка потражује од свога члана-поморца да јој врати услугу. Да поморац такође може постати очигледни роб показала је 2020. година, када се од оних који зарађују лебац од седам кора ултимативно тражило да се вакцинишу. Ријетки су, с руком на срцу, остајали код куће. Човјек се временом навикне на статус унутар класе, и породица се навикне на статус унутар класе.

Колективни је запад уредио систем тако да су увијек и свуда неки избори. Ускоро ће и предсједнички, у Црној Гори.

Кандидати су, не само у Црној Гори, сви већ скувани и печени. Кодирани су, убачени да раде за Матрикс, па је сваки излазак на гласање губљење времена.

Гледаћемо у наставку како се медијске коске буду бацале пред Западом озрачене људе као пред псе.

И ти ће сви пси трчати ка продавницама у којима се може наћи брашно помијешано са брашном од инсеката. Питати зашто би неко трчао да једе оно што уопште није предвиђено за људску исхрану је ступидно, јер су људи изучени, колективно психолошки проваљени године 2020, током (да ли првог?) глобалног експеримента, дотрчали само тако да се вакцинишу. Не једном. Не двапут. Него и више од три пута. У временима када је све вјештачко, када је све замјенско, псу можеш да бациш и вјештачку коску, неки пластиканер у коме нема укусне сржи о којој је писао као о награди француски писац Франсоа Рабле. Но ће пас ако у пластичној коски не нађе укусну срж да буде разочаран.

Али ће и даље да воли господара… Јер је тако кодиран. Писац Ками описује пса који воли господара иако га овај стално бије. Српски ће метафорички пас, и хрватски ће, и босански, и црногорски ће, и македонски, па све преко словеначког до бриселског и даље, од Лисабона до Сијетла, да гласа за оно што му се каже.

Но да ли је човјек пас да полети за готовим рјешењем? Јесте. Зашто?

Можда зато што је проучен. Кодиран је да вјерује у причу.

Као што пас на свакој бандери мора да подигне ногу, неразмишљајушчи гласач мора да на изборима заокружи опцију. Године, деценије искуства му говоре да за лошима долазе гори. Медији су му добацили коску. Иако у њој нема никакве сласти, он прати генерисане вијести, он на крају гласа. Жозе Сарамаго је у једном свом дјелу предвидио ситуацију у којој нико није изашао на гласање. Португалски је нобеловац унутар дистопије описао свијет у коме пси више не трче за добаченом коском.

Прозрели су је.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 10. 2. 2023)