У рату против православља можда је нека битка и добијена, али рат није престао, нити ће престати. Устоличење митрополита Јоаникија јесте велика побједа али никако није тренутак за опуштање.
Слобода
Као што се од дјеце никад не могу дићи руке, тако се не могу ни од земље, Србије, ни од Црне Горе – па да кажемо идите доврага: и ви политичари без мрве самосталне и суверене кичме, и ти народе без мрве храбрости да опет гинеш за слободу, и ти ауторе овог текста који реалније постојиш у тексту неголи бунтован на улици.
У својим годинама дебото спознајем да постоји усуд који је и предност географије.
На скалама Савезне Скупштине, 5. октобра 2000. г. – поздравио сам се од личног учешћа у историјским догађајима, и одлучио да посад живим на мору. Тамо нико не може ни на шта да утиче (иако није лишен историје), јер се власт у Београду не обара у Котору. То како мисли Котор с рубне географије може Београду да помогне, али у одсудним тренуцима, када се приступа Тројном пакту, Натоу, или се креће у рат против Русије – одлучује народ у Београду. Хоће ли устати, неће ли устати, неко у Новом Саду, Нишу, Ужицу… може да преломи само ако види шта чини власт и пук у Београду.
На овом мјесту не би требало замијенити тезе, и исто претпоставити да могу бити у стању становници Подгорице. Не могу они ништа.
Одлука да ли ће „Црна Гора постати пуноправна чланица Натоа“ донесена је 2017. на Цетињу. Мјесто за симболично дизање десне руке увис, са дланом према тлу и скупљеним прстима, одређено је због симболике: Цетиње је епицентар његошевске Црне Горе, и ту је требало да падне. Опет.
Актуелни но до стрва обесмишљени предсједник Црне Горе Ђукановић, човјек чија је идеологија једнака његовом властитом интересу – оформио је канда партијску војску, такозване (нео)комите, састављене од протува с дна каце, екстремиста и србомрзаца, који би, да фактор стран дода кап катализатора, одиста клали по Црној Гори и Боки.
Јер су усташе.
Ко се год пита откуд то, и како, да ни из чега покрет комита никне баш на Цетињу, треба да зна да је духовна еквилибристика ова: гдје год да су, као што у Цетињском манастиру јесу, велике хришћанске светиње (рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста, са иконом Богородице Филермске коју су комунисти аквистали па се налази у Историјском музеју), ту мора да је и ђавоља противтежа оличена у гомили црногорских орки (и родно равноправних оркиња), острашћеног талога, без мрве вјере, који држе да је проклетству предат онај распоп Мираш, некакови црногорски митрополит. Позивајући на љубав и помирење у Црној Гори, не само да фразирају до конца скале него потказују властиту интелигенцију.
Богу хвала па је на блокираном Цетињу, макар и из Нато хеликоптера сишавши, владика Јоаникије, 5. септембра 2021. г, на свечаности без политичара и дипломата, у Цетињском манастиру устоличен у митрополита црногорско-приморског, не руком Његове светости патријарха српског Порфирија, који је љубио руку папи, него благодаћу Духа светог.
Аксиос.
Да ли је ово, у разваљеној земљи, добар знак?
Свакако. Остаци бившег режима упрегли су све снаге да митрополит Јоаникије одустане од устоличења на најлогичнијем и предодређеном му мјесту, на Цетињу. Да се устоличење није догодило на баш Цетињу, Ђукановићеве присташе добиле би крила, и реално осјетиле можда финалну побједу у бици за претворбу Српске православне цркве у Православну цркву у Црној Гори.
Овако, са све фотографијама перјаница бившег режима усликаних како „у пријестолници“ бегају од сузавца, морају да подвију реп.
Но ипак ти који су дебото подвили реп, знају: Црна је Гора у Натоу. Црна је Гора ипак у вражјем колу. Ђукановићев се режим за милион афера продао да уђе, па сад Монтенегро све и да хоће, не може да изађе из тога кола.
Устоличење митрополита Јоаникија, Богу хвала, јесте велика побједа, и можда круна свих црногорских и бокељских литија, али никако није тренутак за опуштање.
Увијек буде тама послије ватромета.
Зашто?
Зато што рат против Српске православне цркве никада неће престати. У рату против православља можда је нека битка и добијена, али рат није престао, нити ће престати.
Римокатолицизам, протестантизам и атеизам, каже Александар Каломирос, на истом су нивоу. Они су изданци истог менталитета. Сва три су филозофски системи, изданци рационализма. Православље је на потпуно другом нивоу. Православци имају други менталитет. Они сматрају филозофију ћорсокаком који никада није водио човјека ка извијесности, истини и знању. Знање је виђење Бога. Истина није низ објашњења него Бог лично.
Како је дошло до тога да данашњи западни свијет ратује против истине?
Ако је 18. вијек значио бунт против цркве и римског папе, ако је 19. вијек значио бунт против Бога, а 20. вијек представљао отворени савез са ђаволом, то ће рећи да 21. вијек тражи добровољно сједињавање с највећим непријатељем људског рода.
Не знам до чега држи читалац, грађанин, сељак, свеједно, али мени је до слободе.
За чије бих бабе здравље ја са ђаволом тикве садио? Не само зато што сам 78 дана провео под Нато бомбама него зато што сам усвојио Горски вијенац, ја држим до слободе.
Као Приморац од MDCXCIV, баштиним искуство да се под окупацијама може бити – вјековима. Тиме ми је лакше него неком неискусном Цетињанину, Подгоричанину, или Београђанину. Научен сам да као сјеме у пустињи чекам кап воде да бих једном у сто година, или у тристо, поново никао без верига на ногама.
На Западу, који цунамијем идеолошких изнутрица запљускује наше напаћене, корумпиране и фатално необразоване географије, слобода се као ријеч не помиње уопште. Држе да им је слобода једнака иметку, при чему нико, премда банкама дугују охохо – не помиње духовну слободу.
За разлику од осјећања да је слобода у формули ОД (махом од десет Божијих заповијести, што значи да је дозвољено радити све, страно и настрано), наш цивилизацијски круг вјерује у формулу ЗА: у слободу за слободу.
Између постхришћанског Запада и православног Истока, како то дефинише Путин, не постоји више идеолошких разлика, већ културно-логичких. Да је Стаљин имао атомску бомбу 1942, можда би је бацио на Хитлерову Њемачку, јер се радило о опстанку совјетске државе, али је сигурно не би бацио на поражену Њемачку, 1945. Американцима није сметало да 1945. пак баце атомску бомбу на поражени Јапан.
Запад сада баца бомбе на све стране, и финансира их безвриједним папирчинама на којима пише – долар. За дјелић дјелића те суме на барикадама од гумах, да нико ко је Србин не смије ући у родоначелно црногорско Цетиње, комите и комиткиње ручали су 4. и 5. септембра своје сендвиче. А онда, кад су дошли багери, побацали су барјаке (!), државне заставе у које се куну јер су им фетиш, и утекли. Ка миши.
Наслов и опрема: Стање ствари
