Никола Маловић: Подвукао је Андрић
Није највећа будала онај ко не умије да чита него онај који мисли да је све оно што прочита истина – проницљив је био мештар Андрић
На Дрини ћуприја, детаљ: камени блокови изровашени шкољкама (Фото Н. М.)
По чему се то може знати да је – без обзира на идеологију – сваки маестрални српски писац управо свевременски? – По томе што се његове реченице могу и на Видовдан читати самостално, као дјелотворни рецепти.
Име Ива Андрића (1892–1975) појавило се 1914. у хрватској младој лирици да би тек касније он постао једини српски кад и јужнословенски нобеловац. Рођен ијекавац, написао је ремек-дјела на екавици. За вријеме Краљевине Југославије радио је у дипломатској служби у Риму, Бриселу, Женеви, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду. Други свјетски рат дочекао је као амбасадор у Берлину, повратио се у Београд и до 1945, неометан од њемачке окупационе власти, родио три романа.
Андрићево прикљученије разликује од на примјер Дучићевог, такође амбасадорског и доцније емигрантског, то да је у Титовом режиму мештар Иво, иако претходно краљев амбасадор, постао књижевна икона.
Направимо стога оглед и од политичара у књижевности замислимо човјека који за ТВ са националном фреквенцијом без цензуре даје изјаве, најприје о социјалним поремећајима у друштву, пролазним националним заносима, покретима и превратима, о борби на коју је сваки човјек заправо обавезан, те о почецима краја сваке власти.
Пазимо…
Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак у царство већих изгледа и бољих могућности – научио нас је Андрић.
Како пролазни могу да буду национални заноси, како су неодређени и изукрштани док трају, како се скупо плаћају и горко окајавају кад прођу – рекао је Андрић.
Бурна времена, са великим променама и социјалним поремећајима, ископају и продубе непремостив јаз између два нараштаја и створе од њих стварно два света – истакао је Андрић.
Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликованије природе – био је прецизан Андрић.
Овај народ, мимо свих осталих народа света, има неку неразумљиву, перверзну мржњу према путевима, који у ствари значе напредак и благостање, али се у овој злосрећној земљи путеви не држе и не трају, као да се сами руше – опазио је Андрић.
Нема више старих несрећа, али ни некадашњег добра и благослова – осјетио је Андрић.
Какви ми, такве нам и цркве – дијагностицирао је Андрић.
То је одувек и свуда тако, да се ситни и безимени људи пењу на лешеве оних који су оборени у међусобној борби великих – установио је Андрић.
Нема власти без буне и завере, као што нема имања без бриге и штете – нагласио је Андрић.
Чим једна власт осети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање, треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога – написао је Андрић.
Није највећа будала онај ко не умије да чита него онај који мисли да је све оно што прочита истина – проницљив је био мештар Андрић.
Наша је судбина на земљи сва у борби против квара, смрти и нестајања и човек је дужан да истраје у тој борби и онда када је потпуно безизлазна – промислио је па казао Андрић.
Као и код свих покрета и преврата на свету, једни су који ствар крећу и воде, а други који све остварују и изводе – закључио је Андрић.
Они који владају морају да тлаче да би владали и осуђени су да раде разумно; а ако, понесени својом страшћу или натерани од противника пређу границе разумних поступака, они силазе на клизав пут и означавају тиме сами почетак своје пропасти – утврдио је Андрић.
Тамо негде далеко у свету игра се коцка и бије бој и тамо се решава и судбина свакога од нас – спознао је Андрић.
Треба бежати одавде (…) и то што пре. Јер, овде се губи и понос и разум и уложена снага, а не добија ништа – упутио је многе на пут, Андрић.
Увек се господа прво искваре, а раја само прихвати – подвукао је Андрић.
Наслов и опрема: Стање ствари
