Никола Маловић: Писмо осамнаестогодишњацима

Драга душо,

У доба Старог завјета људи су живјели преко 900 година. Након Потопа људски се вијек скратио, па се живјело све мање, прво до 400, а онда до 120 година. Наука казује да би човјек, без обзира на пол, данас могао да добаци до 120 година ако би пио чисту воду и хранио се храном коју није дотакла никаква хемија.

Дакле, од могућих 120 степеника, ти си се успела на 18. по реду, што те чини особом која се у тренутку док читаш, налази на врхунцу властитог живота.

Тај успон ће тек сада кренути силовито.

По животним законитостима трајаће – у зависности од параметара – туце година (питај неког колико година износи ова прецизна ријеч), што у почетку може да изгледа као права вјечност.

Најљепши и најинтензивнији дио живота треба провести мудро.

Ваља осмислити циљ као рам за екстремну срећу. Неко сања о петоро дјеце, нека прижељкује каријеру. Оба су циља легитимна, уз овај опрез: живот без пуноће је сирот чак и ако се купа у парама. Стога није лоше имати вјеру у Бога. Вјера у Бога долази временом, премда познајем чак и дјецу која немају никакве дилеме да ли Бог постоји. Људи који вјерују, виде свијет у боји, за разлику од људи оба пола који на свијет и његове чари гледају у црно-бијелој техници, чак и кад су на дрогама.

Каже Павић, чувени српски писац, да „нема савета, и да свак пред собом мора да поједе свој пут као глиста“. Ипак бих се усудио и казао да је боље бити добар неголи бити зао, да је боље љубити него имати, и да имати – ма шта на свијету – нема без љубави. Не вриједи без љубави.

Да би се до зацртаног циља дошло, потребно је здравље. Свака чашица, и сваки дим, и свака линија, и свака таблета, и свака паштета, и сваки сат иза поноћи… одузимају сате од загарантованог животног вијека од 120 година.

Желим ти да пронађеш – у тренутку када томе дође вријеме – душу у коју се до краја живота вриједи заљубити. Буди опрезна, јер ће се та душа временом мијењати, као и ти, па је потребно да нуклеарном енергијом приче (модерно се каже наратива) одржаваш љубав до конца. У почетку ероса је тијело, на врхунцу је прича, а кад ерос прође кроз сито живота, прича остаје, ако остане, као злато у златном Пеку. Можда не знаш данас сва значења ријечи, али ту је живот, научићеш.

Драга душо,

Мислиш ли да 18 година означава твоје пунољетство?

С руком око оне ствари, зар то ниси постала у шеснаестој? Или прије?

Пунољетан је човјек, тврде мудраци, кад му порасту зуби умњаци.

Сачувај овај лист, јер га ваља прочитати најмање трипут. Још једном одмах, а трећи пут кад у будућности случајно налетиш на њега. Открићеш тада реченични код који ниси опазила ни током првог, ни током другог читања.

Ко си, данас?

Ако те ова фотографија асоцира на Бекетову драму „Чекајући Годоа“, онда је четворогодишњи боравак у гимназији имао смисла. Ако те ова фотографија асоцира на авантуру, на добром си путу, само ако по повратку из авантуре имаш чиме да купиш боље ципеле

Ко си данас, јеси ли срећан, јеси ли заљубљена, имаш ли циљ у животу, да ли ти је потребна помоћ, шта мислиш о момцима, дјевојкама, љубави, историји, ел-џи-би-ти популацији, музици, књижевности, сликарству, сектама, православљу, односу са сестрама, односу са браћом, односу са мајком, односу са оцем, о дрогама, контрацепцији, вршњачком насиљу, мигрантима, животу ван Србије и Црне Горе, о темама које су болне али се каткада помену, пријатељима, струци, енглеском језику, српском језику, о космосу, Богу, о алкохолу, гардероби, о крају у коме живиш, омиљеним јелима, омиљеним пићима, Београду, Приморју, приоритетима у животу, мирисима, бојама…?

Немогуће је с вршњацима, некмоли с одраслима, о свим овим темама повести разговор у цугу, јер док бисмо одговорили на последње питање, можда бисмо се већ толико промијенили да би одговор на оно прво питање сада зазвучао друкчије. Разумљиво је. Човјек без обзира на пол напредује, више умно него тјелесно, до 33. године, и до тада има право да се мијења. Можда и касније, али оставимо ову тему за та времена…