Никола Маловић: Обални поглед на српско национално питање данас

Цијели свијет полако одлази к врагу.

Тражимо ли ми то, са свима осталима, управо Јунака нашег доба?

Дебото тражимо.

Јасно је да он не смије да наликује неком од лидера режимске опозиције, власти још мање, нити да буде НВО карактер, с обзиром на то да знамо по чијем налогу они коња свезују.

Јунак нашег доба мора да никне нов. Да буде без пчеле на капи и без масла под пазухом.

Питање је на мјесту: а по чему би се тај – у вазда претпостављеним предизборним обећањима – Јунак разликовао од ма код политичара до сада?!

По томе, држим, што би за обновитељску и ујединитељску идеју био спреман и да погине.

Размакнимо простор око неких мисли. Утопија је породилиште идеологије.

Јер нам нема друге, нити нам треба други. Него онај ко ће веома доказати да је заиста спреман умријети за заиста самосталну, заиста суверену, цјеловиту државу Србију, са све Косовом, Црном Гором, Републиком Српском – тиме што би погинуо у атентату. Да је случај Ђинђић расвијетљен, казао бих: као Ђинђић.

Не бива Јунака кога не желе да убију. Систем – на неким географским ширинама, Matrix – на неким географским дужинама.

И то је готова формула.

Некадашњи чиновник Европске уније Херман ван Ромпеј подвукао је како гријеши свак ко мисли да данас на било ком пикселу може постојати суштинска самосталност унутар Уједињених земаља. О: јасно је то нама као дан, шјор Хермане. Али се као пословично слободарски народ с тим баш и не слажемо.

Зовимо Јунака нашег доба увијек Лазаром. Што би он био по дефиницији? Власник ауторске идеје, ималац недозвољене количине политичке персоналности, фаталистички помирен да неће он него тек трећи… или можда тек хиљаду тристо осамдесет девети настављач кодног назива Лазар – добити шансу да опстане до краја мандата на демократском трону. Без Јунака нашег доба нема суверености. Нема самосталности. Нема лијепе, драге, слатке слободе, дара што нам га је дао Бог.

Ако пак колективно изаберемо потпуну зависност и легално ропство, опет постоји могућност да се роди мајчин син који ће на начин несхватљив данас, али схватљив сутра, рећи: Востани, Сербине!

Пазимо…

Све што је написано у наставку неће бити базирано ни на једном истраживању, нити на било каквом статистичком податку.

Свак ко би онда поставио питање каква тежина лежи иза последње тачке овог текста, одговор ће наћи у имену и презимену што иза те тачке слиједи.

Једанаеста сам генерација обалних Срба који су се у Боку доселили 1694. године из старе Херцеговине (западни дио данашње континенталне Црне Горе) на територије нетом ослобођене од Турака.

Моји преци, дакле, и ја, имамо искуство живљења у овим државама и под овим управама:

Млетачка Република, до 1797.

Аустрија, прва окупација, до 1806.

Под управом Русије, до 1807.

Под управом Француске, до 1813.

У заједничкој држави са Црном Гором, 1813–1814.

Под Аустријом, други пут, до 1918.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, од 1918. У Краљевини Југославији, од 1929.

Под Италијом и Њемачком, током

Другог свјетског рата.

Од августа 1945. у Демократској Федеративној Југославији, а од новембра 1945. у Федеративној Народној Републици Југославији.

Од 1963. у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, од 1992. у Савезној Републици Југославији, од 2003. у Србији и Црној Гори, а од 2006, ах, у Црној Гори.

Из живота једне обалне фамилије у петнаестак држава за 329 година шта може произаћи осим огромног искуства? То искуство с једне стране говори да листа држава није коначна, с друге да се мора живјети у суживоту, а с треће да је бити православни Србин под непријатељским режимима тешко, али могуће.

Сви који су до 1850. били Срби римокатолици, осим неколико преживјелих изузетака, постали су временом Хрвати, усљед такове политике Римокатоличке цркве. Бока Которска стога има духовни исток на заливском западу (Херцег Нови), и духовни запад на заливском истоку (Котор). Многе католичке породице знају за своје православно поријекло, они имају славу, уносе бадњаке (24. децембра), али Србима нису наклоњени, што због феномена конвертитства, што због истинске промјене кода, уз амин католичке цркве.

Свака стара српска фамилија, а под старом се рачуна она која је утемељена на обали не краће од 150 година, има неког римокатолика у венама, као што је то случај и обратно, чиме се може протумачити да је Бока и у најгорим временима, када умало није припала Независној Држави Хрватској (1943), током 90-их година прошлог вијека или за вријеме владавине Мила Ђукановића – прошла кудикамо боље од најближих комшија. У Боки је подигнут први и једини оружани устанак у Аустроугарској (Кривошијски устанак, 1869), било је борби и с Французима и с Италијанима и с Нијемцима, али не и братоубилачког рата који је увијек најгори и најкрвавији.

О српском карактеру Боке Которске говори море података, од чињенице да је Стефан Немања Котор називао својим „славним, стоним и љубљеним градом“, преко тога да је Свети Сава лично 1219. у Заливу основао Зетску епископију – претечу данашње Митрополије црногорско-приморске, до факта да је католик из Котора фра Вита у 14. вијеку своме, а не неком туђем краљу сазидао Високе Дечане – највећи споменик српског средњег вијека… до данас, када се на територији некадашње Бокељске епархије налази највећи број цркава посвећених Светом Сави (чак осам), више него у било којој другој епархији СПЦ, што не чуди погледамо ли карту штампану 1689. у Риму на којој изнад Боке и залеђа на латинском пише Ducato di San Sabba – војводство Светог Саве.

Након покраденог црногорског Референдума од 21. маја 2006. г., (о чему свједочи постојање габаритне „Бијеле књиге“ коју је дословно од доказа о покрадености саставио цетињски историчар Јован Маркуш) – положај Срба се драстично погоршава: укида се српски језик у школи, избацују се из програма српски писци, са зидова школа скида се Свети Сава, Срби немају више приступ мјестима одлучивања, нема их процентуално међу привредницима, живи српски писци су скрајнути, интелектуалци се окупљају по кружоцима и на мјестима која су кудикамо недостојнија од институција и сала у којима столују однедавни национални Црногорци. Режим Мила Ђукановића почиње да прогони виђене Србе, да би временом постао отворено националистички, србомрзитељски и по опстанак нашег народа веома пријетећи.

Чак и она обална презимена која зарад лагоднијег живота нису у своје доба примила католичанство, сада се отворено монтенегризују. Потомак једног виђеног Србина, чија је фамилија у Залив дошла у 17. вијеку, каже: Отац за оца, а син за сина. У значењу: нека се отац изјашњавао као Србин у његово вријеме, ја ћу као Црногорац у моје.

Свак ко мисли да су данас Срби и Црногорци у Црној Гори и Боки Которској један народ, гријеши. Свако ко је зарад системом стимулисаних бенефита постао национални Црногорац (при чему овдје не узимам у разматрање становити цетињски феномен по коме у родоначелном српском граду данас живи и дјелује знатан проценат отворених црногорских усташа) – инфициран монтенегринством, варијантом другосрбијанства у Србији, не враћа се лако у код предака, јер до кода више не држи. Монтенегрини су људи невјерујући. Њихова настојања „за вртање“ цркава је острашћена и идеолошка, нема везе са вјером у Бога, о чему свједочи сљепило спрам свега што мисли да представља распоп Мираш Дедеић.

И када се чинило да је процесу дављења Срба под режимом Мила Ђукановића дошао крај, када су се већ из уста гинисовског премијер-предсједника Мила појавили трактори као алузија на геноцид у хрватској „Олуји“, у Боки Которској су се зачеле литије, прошириле се по Црној Гори, и трајале – док режим није устукнуо, а Монтенегрини се накратко примирили.

Ваља још једном подвући да је на литије (2019–2020), тај први хришћански устанак у дехристијанизованој Европи, изашла већинска Црна Гора. Ако је на литијама дневно знало да буде 250.000 становника, у свим градовима истовремено, и у Боки одасвуд – из залеђа и с полуострва Луштица, дакле преко мора! – то ће рећи да је, са онима који су из разних разлога остали код куће, устао сваки православац да брани и своје цркве кад и право на своје физичко постојање.

Ако се и црква изненадила масовношћу и одлучношћу (било је литија дугачких десетинама километара!), још се више изненадио режим Мила Ђукановића.

Умјесто да искористе политичку лопту на волеј, евидентан суноврат Ђукановићевог режима, странчарењу склони српски политичари из Црне Горе поново су се – нештедимице стимулисани са стране у градњи свог ега – подијелили у превише табора, али су и побиједили на изборима од 30. августа 2020.

Срби су тога дана били пресрећни.

Али авај.

Из истог разлога што смо као народ допустили да будемо изманипулисани током Референдума, па смо 2006. подвили реп и „прихватили реалност“, касније и улазак у НАТО без референдума, тако смо и сада, са све одрођенијим политичарима, схватили да никакве побједе од 30. августа 2020. није било.

Ко дуго на обали ако имало стоји понекад више види него онај на брду.

Више је у стању да политички констелира један енглески лорд него кита лидера српских политичких странака у Црној Гори.

Ако је тачан податак да је просјечан IQ у Црној Гори 86 (што може бити западњачко подметање), онда не чуди што су и српске плавуше скапирале да је боље бити прагматичан. Живот је кратак.

Па су многи обални Срби на прошлом попису (2011) прешли у националне Бокеље (њих око 600) и тиме смањили српски национални корпус у Заливу, ем су интензивније почели да се продају опскурним локалним странкама за суштински ништавне, но за осредњи и лош кадар добре позиције.

Не бих рекао да на осипање српства не утиче велеиздаја у најави официјелног Београда, екуменистичко понашање модерног патријарха, али и непостојање праве опозиције Вучићевом режиму унутар Народне скупштине Републике Србије.

Очи свих Срба који се пред огледалом виде као патриоте, било да су из Србије, Републике Српске, Црне Горе или из дијаспоре, немају конфиденцу у српску опозицију. Сви опозиционари који су у Скупштину ушли прескочивши, уз очигледну асистенцију Вучићевог режима, спуштену цензусну пречку, ма колико били народу мили, ма колико увијек у емисијама причали причу коју Србин жели да чује, они само то и раде, нуде причу без оперативног дјеловања.

Српски народ је, нажалост, дестимулисан да вјерује у то како је позитивна селекција могућа. С Аном Брнабић као инсталацијом премијера, с каталогом Вучићевих министара и силиконских министарки које имају колекцију афера, са Марићем као издајником струке, са Митровићем – изумитељем свих опачина ружичасте боје, са лажима које се претварају у инфузију медијског отрова, шта да ради од власти и слуђене и разједињене српске опозиције јадни и све необразованији српски народ? Од мора до Дунава, шта да ради преостали српски народ?

Неко ће превјерити тако што ће постати Монтенегрин, неко тако што ће постати другосрбијанац, неко тако што ће странчарењем радити против своје земље. У НАТО колонији, показује примјер Црне Горе, на изборе могу изаћи и црвени и плави и бијели и жути и зелени. Направиће се начин како да побиједи онај кога хоће Колективни запад. Нема ту демократије. Исто је и у Србији, у коју су упрте све надајуће очи из региона. Не први пут у историји.

Вучић ако велеизда – постаје нови Бранковић. Ако због могућег нуклеарног сукоба што га је Запад иницирао у Украјини, или га је предвидио око Израела, уопште буде будућности која ће запамтити Вучића као новог Бранковића.

Но како смо сви који читамо ове редове још увијек живи, знамо да је одговорност патриотске опозиције тим већа. Увијек у херцегновској Књижари „Со“ кажем младима код којих опазим политичку амбицију: Ако немаш страст да једног дана владаш, чему уопште улазак у политику?

Није свако ко је млад ушао у Књижару „Со“ док се није инфицирао политиком добио савјет од врсте која се не добија сваког дана. Опстанак народа што у Боки Которској живи на једином мјесту на коме Срби и даље родоначелно живе на мору – умногоме зависи од данашњих опозиционих политичара у Србији.

Уколико Вучић било каквом формулацијом супротном Преамбули Устава Републике Србије дефакто призна Косово, или зубима одгризе пупчану врпцу с Русијом, шта да ради од свих српских парламентарних странака издан потписник овог текста?

Са интроспективним сазнањем стеченим на вријеме, да немам лидерских страсти, нисам се никад бавио политиком, иако ми вјера, у шали каже ли се, није бранила политичко промишљање.

Од представника патриотске опозиције очекујем жртву, јер кад дођу одсудна времена, а сада су таква, на само ријечима не може да остане. Косово не смије да оде ни за милиметар. Да ја сједим у Скупштини Србије, можда бих „овим каменом земље Србије, што претећ сунцу дере кроз облак“, лупио умјесто шаком о клупу и на њој оставио трага. Потом бих, можда, и нешто друго учинио с тим каменом.

Јер неко мора да упозори на вријеме како да се спаси једино што имамо, а то је држава која још није пустила НАТО вука у српски кокошињац. И не само да упозори него и да се побије. И не само да се побије него и да погине, само да би мајчица Србија остала самостална и суверена.

Немам амбицију да владам, и да у складу с тим живим на двору, али и немам обавезу да мрем као Лазар. Као најнаграђиванији српски обални писац, бијем друге битке. За четврт вијека, током 25 година плодоносне каријере, нисам постојао у Црној Гори, нити знатније постојим данас, биће зато што сам декларисани српски писац. Како гласи најкоментарисанија прва реченица у савременој српској књижевности, из романа „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007, 12 издања): „Још увијек мислим на српском.“

Народ је жедан јунака нашег доба.

Сваког ко на политичкој сцени покаже бијеле бубреге, али да не лаже и да није инфициран издајом која се у политици канда подразумијева, чека подршка наде што станује у милионима Срба.