Никола Маловић: Никакви смо
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Ових се дана, у мраку закулисе, поново кувају заразне теме: како обесправити и осиромашити народне масе, како их разриједити фармацеутским формулама, како сатанске ритуале учинити популарним
У децембру смо имали, или ћемо имати, међународни Дан укидања ропства, Дан особа са инвалидитетом, Дан борбе против лова, Дан волонтера за економски развој, Дан цивилне авијације… па људских права, па планина, миграната, људске солидарности…
Прошле је седмице свијет обиљежио међународни Дан људских права. Који свијет? Свијет Колективног запада, боме, који је и измислио ту фору да сваки дан у години, као пандан црквеном календару, буде посвећен некој хуманој вриједности, еда би штовање исте учинило свијет бољим.
Но како само лицемјерно звучи на медијска звона оглашено грађанско црвено слово – које се слави у времену повампиреног нацифашизма: Дан људских права. Прије осам љета, године 2014, такође с јесени, у Генералној скупштини УН, тијесном већином, усвојена је Резолуција против величања нацизма, која је у Њујорку на предлог Русије стављена на гласање. За Резолуцију је гласало 115 држава (5.5 милијарди људи), 3 су биле против, 55 је било уздржаних, 20 није гласало, а од земаља из региона, осим Србије, нико није гласао за Резолуцију. Подаци који потказују нарастајући неонацизам говоре да су медији главног тока избјегли да свијет Колективног запада упознају с тим да ни Европа ни Америка нису гласале за.
Зашто, аман?
Јер би скочиле саме себи у уста, јер је у зиму 2014. почео да пада снијег, и јер су звијери по њему почеле да остављају траг.
Постојање многих „међународних дана“ у УН календару, као што је поменути и сасвим лицемјерни већ Дан људских права, враћа нас у љето 2020, током ког смо добили обавезу да никад не заборавимо како су све наше власти, без изузетка, прекршиле сваки од 30 чланова Универзалне декларације о људским правима, тако што су подржале тзв. нову нормалност и увеле нам ванредни поредак осовљен на дискриминацији и терору. Људска су права била окачена мачку о реп. То доба није прошло јер је доба од короне постало стајаћа констелација. У неким западним земљама које (пазимо: слиједи плеоназам!) нису гласале за Резолуцију против величања нацизма – управо вакцинишу најмлађу популацију против ковида. Каквог више ковида? Коме није јасно каквог, џабе му је цртати…
Ових се дана иза медијски освијетљених тема, у мраку закулисе, поново кувају заразне теме: како обесправити и осиромашити народне масе, како их разриједити фармацеутским формулама, како сатанске ритуале учинити популарним кроз „све што воле млади“, како корпус вјерујућих у демократију нахранити што отровнијим намирницама, како игрицама одвојити дјецу од родитеља, како школом убити образовање, како здравством сахранити што више становништва, како судством увести више неправде, како свјетском миру помоћи са још оружја… рјечју, како хаосом што боље припремити пут за јерусалимско зацарење онога кога Јевреји називају месијом, кога све деноминације израсле из католичанства не називају више немесијом, и онога чије име православци махом не узимају у уста.
Наше су државе, па можда од украјинске 2014. године наовамо, у нарочитом млину. Геополитички Запад меље нам све, и Устав, и привреду, и породицу, и цркву. Премијер који љуби жену у, и патријарх који љуби папу у, у истом су, Боже, кадру. Председник је са Куртијем и Муртијем, хајде што мора, али што је осмијехнут? Увознички лобист само што на насловници таблоида не убија српског сељака. Ријалити јунаци популарнији су од Андрића. Српска академија наука и уметности, као и Бог из поеме тоже члана, само ћути и гледа. Политичке секте завадиле су народ странчарењем, и само палацају. Саопштењима. Они су криви! Не, они су!
Спустимо ли ракурс на насљедницу државне заједнице Црне Горе и Боке Которске (1813-1814), што опажамо? Исто то, али друкчије, што би рекао Вук приликом именовања сличних пјесама – игром асоцијативних прилика, аутор књиге „Црна Гора и Бока Которска“.
Што се, дану, од фамозних избора од 30. августа 2020, усред доба од короне, у Црној Гори окренуло на политичко здравље? Слабо па је што. Чак ни Курту није смијенио Мурта, јер Курта и даље, широм своје мале Горе, има своје веленацисте.
Мурта је пак колективан, у Montenegru данас.
Умјесто да историјске литије устоличе коначно и поново Србе, јер је тако изгледало и у очима преплашених неонациста да ће бити, Запад је повукао конце, те направио грађански микс од коалиције зависних од Натоа, а независних од народа који их је изабрао.
Нова је колективна власт – без икаквог хвале вриједног помињања ко ту коме, зашто и како – преузела све „међународне обавезе“ и наставила да иде у сусрет пропасти, истим обезбоженим путем којим ходи Колективни запад.
Колективни пак Мурта није рекао НЕ Натоу и тзв. евроатлантским интеграцијама, колективни Мурта није отпризнао Косово*, колективни црногорски Мурта није одустао од Агенде 2030, није се замјерио политичким ЛГБТитд идеолозима, није зуцнуо против општенародне дигитализације чије је најмањи заједнички именитељ 5Г фреквенција и слоган „Велики Брат те посматра“, није устао против депопулације фармацеутским течним приправцима, није престао да дише или да води љубав чиме је додатно повећао емисију угљен-диоксида, нити је престао да живи за додатни мандат на власти по цијену да сутра-онда уведе и трансџендере у школу и трансхуманизам у друштво, какав црни хуманизам, каква равноправност и бакрачи, на крају – каква демократија, и фамозни међународни Дани људских права. Неспособни политички Срби били су у црногорској опозицији 30 година, и сада их, све ухрањеније, колективни Курта држи на узици, јер тако гласи order са Запада.
Никакви смо. Премијер нам љуби жену у, патријарх ономад папу у, а ми, поучени примјерима, збуњени, склони смо да пољубимо свако прво веће дебело месо које прође. А то је у народу које је имао два миропомазана цара, што ће рећи и величину и висину, одвратно.
Опрема: Стање ствари
