Никола Маловић: Наде дакако има – али у сфери метафизике

Догодило се прије десет година

Kакво ће нам бити ново љето? Да ли ће нова 2024. бити срећна? Не, неће. Биће ужасна, осим двијема категоријама, дјеци и заљубљенима. Ови други могу да живе и на дасци која плута океаном.

Постоји тренутак када емоција устукне пред рационалношћу. Будале су – дефинисао је Његош – с очима слијепе, које виде, а залуду виде. Колико савремени човјек оба пола мора да буде површан па да не детектује очигледне знаке времена? Може ли свијет постати бољи док се у глобалном комшилуку воде ратови у којима старе конвенције не важе а правила не постоје? Колико је потребно фронтова отворити па да 31. децембра без осјећаја да смо фарисеји можемо да изговоримо ту одвратну западњачку фразу Срећна Нова година!

И да усред божићњег поста гуштамо месо у најлуђој ноћи?

Ми смо дебото паметнији од затуцане цркве, какви постови за Нову годину, какви бакрачи, све ће се на крају средити, све ће бити добро, порашће плате, мир ће бити проглашен тамо гдје се закувало, друштво ће постати хуманије и наша дјеца имаће будућност у којој своје све слабије знање неће морати да проституишу за шаку дигиталних динара.

Ако немамо есхатолошка промишљања, на чему онда базирамо вјеру у срећну нову? Фразирати је допуштено, друштвено је прихватљиво љубити се у поноћ и осмјехивати се, али је то – скужавам се – све дегутантније. Наде, дакако има, али је она у сфери метафизике, будући да смо ми лично, на мени несхватљив начин, ваљда што смо колективно никакви, дозволили да најгори дођу на мјесто најбољих, да униште зграду у којој живимо, улицу у којој живимо, град у коме живимо, област, државу, полуострво, континент, све океане и планету Земљу.

Причу по којој жаба искаче из вреле воде, али се скува у води која се постепено загријева знају сви, па и ми који не знамо како да искочимо, иако осјећамо да đavo под котлом у коме смо, само појачава ватру.

Човјек који се сваког јутра огледа у огледалу не опажа старење, а види га кад упореди фотографије од прије три, пет или десет година. Сви наши проблеми од прије десет година били су тако мали јер смо били за десет година здравији, физички и геополитички, стога није лоше, помислио сам, пред годину која ће бити пунија ратова и патње од свих које средња генерација памти, у вријеме оно када је под лонцем за кување гласачких жаба било кудикамо мање подложених дрва.

Пазимо…

Године 2013. Едвард Сноуден, бивши компјутерски аналитичар у америчкој Националној безбjедносној агенцији (NSA), обjелоданио је детаље активности у надзору и праћењу телефонских разговора и интернет комуникација. Док су многи Сноудена сматрали херојем и узбуњивачем који је разоткрио тајне које задиру у приватност и доводе у питање грађанске слободе, власти у Вашингтону су га оптужиле за шпијунажу. Пребјегао је у Русију и 2022. добио руско држављанство. Највиши амерички обавјештајни званичници јавно су тврдили, лицемјери, да NSA никад није свјесно прикупљала податке из приватних телефонских записа, све док Сноуден није открио доказе да јесте.

Десет година касније, шта имамо? Шпијунира нас све што у себи има чип.

А ми? На све смо пристали. И на чип у личној и на чип у мобилном. Можда зато што нема политичке снаге која би се борила против е-конц логора, прије свега за забрану забране плаћања готовином. Последња човјекова слобода биће у кешу. Последњи ће слободњак кешом моћи да купи књигу са антиглобалистичком садржином а да Матрикс за то не сазна, моћи ће да купи литар шљиве а да не добије негативне социјалне поене, моћи ће, непознат, да дарива просјака који на улици умире од глади.

Одбијање предсједника Виктора Јануковича да у новембру 2013. потпише споразум о придруживању са ЕУ резултирао је протестима проевропски настројених грађана, који су се противили везивању за Русију. Услиједио је Мајдан, Јанукович је утекао у Русију којој је толико могао да помогне да претходно није дигао нос, а Украјина је постала нацистичка држава. С Владимиром, доцније Володимиром Зеленским на челу, Јеврејином, који је, будући глумац, наставио да глуми и у улози предсједника друге по величини православне земље на свијету.

Рат који се и након десет година води у Украјини је, по Дугину, геополитички егзорцизам, будући да у рату Колективног запада против Русије, Русија има мисију да из Украјине истјера đavola. Циљ би могао бити опсежнији, па да се ратом у коме Колективни запад има мисију да до стрва уништи све што је руско и православно, доведе до промјене глобалне парадигме. Но то неће ићи без побједа на другим фронтовима трећег свјетског рата: или ће свијет бити мултиполаран, или свијета више неће бити.

Године 2013. свргнут је у војном удару први демократски изабрани предсједник Египта Мухамед Мурси. Египатска је револуција тиме обрнула пун круг од еуфоричног свргавања вишедеценијског лидера Хоснија Мубарака, фебруара 2011, током такође генерисаног Арапског прољећа.

Десет година касније видимо Египат који се са свима Арапима двоуми као Ел Хамлет што му је војно чинити?! Тик уз границу с Израелом, на очи цијелог муслиманског свијета, и на очи цијелог свијета, одиграва се вишемјесечни геноцид у Гази. Широм свијета, нетом „пред празнике“ webom се шири генерисана слика од наизглед јелке, али сачињене од лешева Палестинаца. Цивилизацијски језиво.

Што вријеме више пролази и што ционистички Израел показује амбициозније намјере да заокружи етнички чисту територију окружену милионима нимало пријатељски расположене семитске браће, не мијења ствар. Палестински је Хамас западни пројекат. И Израел, будући вјештачки настала национална држава, може бити пуштен низ воду, при чему су рат у Украјини и начин на који се води и рат који води Израел, волшебно спојени.

Арапском Египту не иде у прилог да прихвати преко два милиона муслиманских избјеглица из Газе. Јордан такође не би, али притисак који ствара пара од превелике количине ратних злочина и злочина против човјечности расте. Израел деценијама покушава да прогласи Јордан палестинском државом, и да ријеши проблем, јер 60 посто становништва краљевине ионако чине Палестинци.

Америка аплаудира оваквом рјешењу новог егзодуса по библијској географији.

Послије осам година владавине конзервативног предсједника Махмуда Ахмадинеџада, Иран је у јулу 2013. на изборима добио новог предсједника. Хасан Рохани брзо је потврдио репутацију реформисте и најавио заокрет у спољној политици. Десет година касније предсједник Исламске Републике Иран је Ибрахим Раиси, лидер најмоћније шиитске државе, човјек који види да глобализам у палестинско-израелском сукобу директно утиче на све муслимане свијета, да је све вријеме ријеч о борби између мултиполарног и униполарног свијета, што значи да се води не само у интересу Русије као једног од полова већ и у интересу осталих геополитичких полова у настајању.

То најбоље разумије Кина, којој је пошло за дипломатском руком да измири шиитске и сунитске непријатеље, Иран и Саудијску Арабију, те да обје земље постану чланови БРИКС-а. Марта 2023. г. до јуче непријатељске су се земље споразумом који је постигнут у Пекингу договориле да успоставе дипломатске односе и отворе амбасаде. Огромна дипломатска побједа Кине уздигла је геополитичке обрве широм планете. Осовини Пекинг–Иран–Москва, или обратно, гравитирају сада дакле и Саудијска Арабија и Египат и Турска и Пакистан и Индонезија. Зато ће удар Колективног запада у временима пред нама бити сасвим извијестан у својој подмуклости.

Ко нас је то од државника напустио прије десет година, 2013? У марту је умро један од првих антиглобалистичких лидера Уго Чавез, предсједник бунтовне и нафтом богате јужноамеричке државе Венецуеле. Чавезовом генерисаном смрћу која се може сматрати и убиством, отворен је, до данас, период нестабилности у Венецуели.

С овог је свијета у априлу отишла британска премијерка Маргарет Тачер, позната као Челична леди. Тачерка је била премијерка од 1979. до 1990. и прва жена која је обављала ту дужност у Британији.

Бивши предсједник Јужноафричке Републике и борац за права црнаца Нелсон Мандела, добитник Нобелове награде за мир 1993, умро је децембра 2013. у 96. години.

Ангела Меркел је 17. децембра у Бундестагу по трећи пут изабрана за савезну канцеларку. Било је то вријеме у коме су сви вјеровали да је Њемачка економска локомотива Европе с разлогом, те да је Ангела Меркел државнички ентитет. Иако се то наслућивало раније, све вријеме заправо, тек по доласку новог, анемичног премијера Олафа Шолца, Европа је спознала да је Њемачка de facto окупирана земља од 1945, економски џин, но политички патуљак.

Десет година касније Њемачка је на прагу деиндустријализације, пуна програмски импортованих муслимана, несвјесна да улажући све што има у рат против Русије – чини то за туђ рачун, чиме себи пуца не у ногу него у све удове. Чак и у полни.

† † †

Године 2013. догодило се нешто што свијет покварен од 1054. није видио: Папа Бенедикт XVI повукао се са чела Римокатоличке цркве. Да је потез без преседана у историји те цркве уопште могућ (?!) сазнали смо 28. фебруара.

Бенедикт је XVI имао 78 година када је 2005. постао најстарији папа, 265. по реду. Током његовог понтификата Католичка црква се суочавала с бројним геј аферама које су сезале десетинама година уназад и оптужбама о злостављању дјеце. Постоје тумачења по којима је папа, који се званично повукао због недостатка физичке и душевне снаге, а умро је девет година касније, крајем 2022. у 96 години – устукнуо од опасности по живот уколико urbi et orbi исповиједи право лице дубоке ватиканске државе.

У конклави од 13. марта 2013. године, за 266. папу изабран је Аргентинац Хорхе Бергољо. Узео је тај име Франциско. Постао је први Латиноамериканац и први папа језуита. Амерички часопис Тајм прогласио га је за личност године, а током 2013. био је најпопуларнија особа на интернету. Свјетску пажњу привукао је ставом да хомосексуалце треба интегрисати у друштво. Папа Франциско је најавио формирање специјалне комисије за заштиту малољетника у цркви мада је само дан раније одбио да да податке о броју злостављане дјеце преда УН. Финансијске и геј афере су се до 2023. само умножиле, да би на крају anno Domini MMXXIII одобрио римокатоличким свештеницима да могу да дају благослов истополним паровима. У једном тренутку, да би подржао LGBTQWERTY+ creaturas (створења, на шпанском), ставио је на себе знак дуге. O tempora, o creaturas!

† † †

Америчка влада је у октобру 2013. ушла у дјелимичну блокаду и доспјела на ивицу банкрота, поново ширећи страх од нове економске кризе у свијету.

Десет година касније имамо презадужену Америку која је постала емитер највеће количине новца без покрића у историји.

Разједена духовним и финансијским греховима, постала је канцер планете Земље.

† † †

Прије десет година Сирија је у западном оку и даље била пријетња, због хемијског оружја званично, због пљачке ресурса и елиминисања руског утицаја незванично. У тој великој блискоисточној држави је током цијеле 2013. године настављен грађански рат без изгледа за скоро окончање, упркос погибији (до тада) више од 120.000 људи и готово девет милиона расељених.

Данас Сирија подсјећа на огромно пожариште на коме нема вишег растиња, али има жара и ватре којекуде, на границама са Турском и Израелом, око нафтних бушотина, око палате чудом преживјелог на власти Башара ел Асада. Муслиманске земље нису схватиле да рат у Сирији није (био) регионалан него тек једна од битака глобалног сукоба Колективног запада против остатка свијета. Ракете на Сирију и даље падају. У глобалном пожару који се шири, ко више може да изброји је ли множина ракета испаљена таман из Израела.