НИКОЛА МАЛОВИЋ: На 15-годишњицу покраденог Референдума

Дана 21. маја 2006. престао сам да гледам црногорске телевизије. Зацрвенило ми се пред очима од силних сепаратистичких застава.

Упркос договору да се то не чини до званичне објаве резултата – Ђукановићева струја почела је шенлук по свим градовима, и оставила збуњене вође српских странака да се будаласто заглéдају. Јер, знали су: ако зуцну („Чекајте, ало, нисмо се тако договорили!“), и позову народ да… (убацити глагол по жељи), настаће грађански рат..

На 15-годишњицу од покраденог Референдума, Црна Гора се у мојим очима није промијенила из коријена, а само је корјенита промјена могла да искоријени монтенегринско националистичко зло. Дана 21. маја 2006. Црна се Гора прекрижила и постала Montenegro.

Да ли је Референдум био покраден?

Да Референдум јесте био покраден, маниром carta canta, доказује обимна „Бијела књига“.

Као што је чувена Перашка торта, по форми тарт, састављена само од коре и обимног фила – тако је баш и „Бијела књига“ састављена од корица унутар којих се налази море доказа о покрадености Референдума (pdf на www.in4s.net). На 1300 страна ређају се документи о махинацијама са бирачким списком, притисцима на гласаче, куповином гласова, злоупотребама током гласања, проблематичним утврђивањем резултата, као и улогом пристрасних медија.

„Бијела књига“ доказује да је актуелна Црна Гора заправо нелегална. Дакако, није она нелегална из ракурса међународног права, већ из ракурса већинских српских гласача који, такође нелегитимно, нису питани, управо зато што су већински, ни да ли да Црна Гора уђе у НАТО. Референдума о томе није ни било.

Умјесто да се на 15-годишњицу од покраденог плебисцита, Montenegro прекрсти у Црну Гору, посебно стога што су се концем мјесеца августа 2020. догодили избори чије су резултате одредиле литије на које је знало да изађе и преко 200.000 махом Срба дневно – Montenegrom из неког разлога шпартају и даље такозване патриотске ауто-колоне.

У Подгорици се на скуповима самозваних патриота и антифашиста, а заправо неофашиста, чују пјесме усташке иконе Марка Перковића Томпсона. Неко те плаћенике учи да је дозвољено изазивати ближње поруком: „Само нашом заставом може да се маше“, у значењу – само новом, скорашњом, црвеном. Порука о „само нашој застави“ значи прије свега да српска тробојка, историјска у Црној Гори, није „наша“. Неки се горски аналитичари питају чиме онда да на тзв. Дан независности машу Албанци, Бошњаци и Хрвати? Неће они махати заставама што љубе црвену бандијеру, него из властитих интереса, ако уопште буду стигли да машу заставама, јер…

Црногорске „патриоте“ сашиле су бандијеру гинисовских размјера, од 5.000 метара квадратних, коју кане развити на Цетињу, 21. маја 2021, а под паролом „сви под једну заставу“. Седмицама су по друштвеним мрежама кружили позиви да се партиципира „колико ко може“, еда би се скупио новац и платио големи фетиш. Не знам у каквим становима живе они који ће махати том заставом, али сам израчунао да ће она бити преко 172 пута већа од стана у коме живим. А можда ми тако и треба кад 21. маја 2006. нисам искрено приљубио ту референдумом освештану тканину на усне и кољенопреклоно је цјеливао.

Кад се прође Црном Гором, чак и кроз градове попут Никшића и Херцег Новог, гдје је неупитно ко чини националну већину, могуће је опазити како има оних који су црвеном бандијером на балкону или прозору декларисали националну припадност. То што им нико камењем из руке или праћке купљене код Кинеза за евро не ломи прозоре, указује само на једно: да су заставама окитили своје имање у срединама које су толерантне према ближњима. До избора од 30. августа прошле године, на којима се вјерује да је побиједила опозиција, свако истицање српске заставе било је забрањено. С руком на срцу, мислим и да је данас.

С обзиром да осим нове заставе Монтенегрини немају других идентитетских упора, наштампали су је у хиперинфлаторним количинама, па је каче и истичу, машу њоме и размахују се, те чине подвиге објављујући уплатнице колико је ко дао за ону историјски велику, за – the big one!

На питање како је могуће да се по свему српско Цетиње прометнуло у супротност, у антисрпско Цетиње, одговор може бити само један, и логичан је зато што је метафизичан: могуће је, јер се око велике светиње увијек мотају ученици онога чије се име не спомиње. На Цетињу се, осим моштију Светог Петра Цетињског, налазе и три велике хришћанске реликвије, икона Богородице Филермске (која је заточена у Историјском музеју), честица Часног крста и рука Светог Јована Крститеља. Када сам прије 7-8 година питао куму Цетињанку како би њени суграђани реаговали када би се на Ловћену по трећи пут подигла Његошева капела, што је, не заборавимо, тестаментарна воља Петра Другог Петровића, одговорила је да би се већинско Цетиње опасно дигло против. Навикли су се, казала је, на маузолеј. На питање новинара Горана Милића с ким би се прије упоредио, с краљем Николом или Његошем, Мило Ђукановић је спремно одговорио да би, дакако, с краљем Николом. На некој мени небитној свечаности, на степеницама којима се успиње до маузолеја на Ловћену, Ђукановић је ономад казао како је увјерен да би и Његош да је жив, подржао улазак Црне Горе у Европску унију.

Аха. Онда није, када је кроз уста војводе Драшка описивао Европу, а данас би. Како да не.

Остаје да видимо како ће се живјети у сјени фетиша чије се димензије дебото отимају контроли. Застава од 5000 метара квадратних попуниће све зенице које буду гледале црногорске телевизије. Но што ће бити са сезоном? Стотине инспекторах већ стоје као запете пушке на граници Црне Горе и Бокељског приморја. И нови пре-презадужени режим мора од нечега да живи као и онај претходни, презадужени. Инспектори су спремни да се спушпте, иде каква-таква сезона. Готови су да зађу по бутигама, и да хараче.