Никола Маловић: Ко је урекао свијет?
Виолета Бабић (Извор: Фејсбук)
Виолета Бабић је жена од врсте коју је упутно сачувати што дуже као национално благо. Супруга, мајка и бака, Виолета је Бабић мелем свим онима који желе да пишу правилно на српском, па од ње траже савјет
Прије неголи кажем како ће на крају све бити добро, уронимо, по дозволи Виолете Бабић, у пасус што слиједи. Рођена Београђанка, ишла је у Пету београдску, дипломирала на Филолошком факултету, била технички уредник Речника САНУ у Институту за српски језик САНУ, израсла је у језичког стручњака и лексикографа, постала писац књига за дјецу и одрасле, те лектор и уредник у једној великој издавачкој кући. Пазимо…
„Већ ми је стварно доста ружних вести на телевизији, глупог народа по Србији, непријатних и злурадих коментара на све стране, разних мишљења на Фејсбуку, а и шире, безвезних и опасних снимака на Тик Току, неваспитаних особа у самопослузи, пекари, у спортском/тржном центру, насиља где год погледам, бескрупулозних људи што само грабе за себе, оних бахатих што би ишли пре свих и оних што те гурну да уђу први где год могу, мука ми је од тупаве музике, полуголих водитељки празних глава, оних што не читају ништа, типова што зидају зграде по Београду у сваком удубљењу између других зграда, стварно не знам више шта ћу са силним непријатностима.“
Виолета Бабић је жена од врсте коју је упутно сачувати што дуже као национално благо. Супруга, мајка и бака, активна пословно кад и на друштвеним мрежама, Виолета је Бабић мелем свим онима који још увијек желе да пишу правилно на српском, па од ње свакодневно траже савјет.
Нема томе много, неки јој је инвеститор новом зградом зазидао поглед који је имала из радне собе. Умјесто урбаног пејзажа, сада може да прати животе својих комшија прекопута. Кад би је само такав ријалити занимао.
Догоди се да и најмекши човјек пукне жаргонски каже ли се, или да флипне, па напише на Фејсбуку како му је „стварно доста…“, што Виолета са супругом, периодично, лијечи зазубичним путовањима по цијелом свијету. С пуно мора, опазио сам.
Као човјек чија је обална фамилија старија од појаве туризма, видим по фотографијама на којима су Бабићи, да су то увијек путовања у оквиру финансијски могућег, без глаголске именице која је нарочито постала учестала од 2020: без бахаћења.
Из другог пасуса овог текста избацио сам последњу реченицу Виолете Бабић. У њој се наша јунакиња пита да ли би било боље да је остала (не каже када, и не каже гдје), тамо далеко.
Дакако да не би, увјерен сам, јер су свијет урекли да никоме више не буде како му је било. Ко је урекао свијет? Понајприје геријатрија о којој медијске слуге пишу као о „момцима из Давоса“. Међу тим момцима, све пензос до пензоса.
У животу нисам – то ваља нагласити – ја са Виолетом Бабић размијенио више од три минута реченица, а што се увијек догађало у Арени Хале 1 Београдског сајма књига. Овај текст стога није излобиран, чиме је, вјерујем, пунији љубави према једном прекаљеном професионалцу. Виолета Бабић би ме прва одбранила када би ме неки NVO.IQ+ активист тужио што сам Виолету Бабић назвао професионалцем, иако се као женско родила 1953, у Кнез Михаиловој 19.
Биће да човјек у трећем добу које такође може да буде благослов (Виолетини ФБ постови са унуцима су до те мјере антологијски да ће прерасти у књигу пуну вербалних бравура њених малишана), подвлачи црту изнад које су лични успјеси, а испод – грешке система.
Системске фалинке нужно брину старије људе, јер им се заслужена пензија на њихове очи доводи у питање. Јесу ли цијелог вијека радили и издвајали? Јесу. Па, зашто им онда мировина зависи од новог државног задуживања? Зар није брижна држава имала домаћи задатак да домаћински под обавезно све вријеме управља Пензионим фондом? Да му коти новчану масу и залиху, рецимо, улагањем у увијек златну пољопривреду, у увијек кристалночисте пијаће воде, у домаће фирме? Данас нема српске фабрике која производи обичан решо.
Ало!
Зар се може звати домаћинском било која држава која дозволи да пензије зависе од стално нових задуживања?
Али…
Количина проблема превазилази моћ сваке власти да их ријеши. Идемо у сусрет слому свих вриједности. Од оних који данас ратују, зависи да ли ће до промјене парадигме доћи, или – посљедично – да ли ће јунаци нове књиге Виолете Бабић, њени унуци, једног дана гледати лијепе вијести, паметан народ по Србији, слушати пријатне коментаре, сусретати васпитане особе, људе који читају… и који ће пожељети да остану, јер ће све бити добро.
Опрема: Стање ствари
