Никола Маловић: Камен са врха Ловћена или Џабе нам Његошеви дани без повратка цркве на врх

Годинама са фамилијом излазим на врх Ловћена не бих ли честице наше највише планине спустио до нулте надморске, у акцији која је због обима размјене супстрата легитимнија и легалнија од одношења све силесије савршених морем углачаних облутака са Заливских плажа и њиховог импорта у Црну Гору.

Зашто то годинама чиним? Зашто сам временом дошао у посјед мини-Ловћена, а да то Ловћен, висок и даље 1657 m, није ни осјетио? Зато да, колико је до мене, од десакрализованог Ловћена, маниром који је само иманентан сувенирском – великим печатом, штампаним сертификатом, те рукодјељским умијећем – заправо сакрализујем, позивајући се на клету судбину Ловћена, сваку његову камену честицу.

Пазимо…

Камен са врха Ловћена је нестилизован крш, аутентична честица са 1657 метара високе планине.

Ловћен је на симболичкој равни наша највиша планина.

Кад се каже Ловћен мисли се на Језерски врх (1657 метара надморске висине), на коме је владика црногорски и велики српски пјесник Петар II Петровић Његош године 1845. подигао капелу посвећену Светом Петру Цетињском, уз аманет да у баш тој цркви буде сахрањен.

Током Првог свјетског рата, 1916. године, аустроугарска војска је капелу као симбол српства и слободарске Црне Горе порушила, бомбардујући је са ратних бродова из окупиране Боке.

Црква је обновљена 1925. Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је југословенски краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша.

Капела је, баш зато што је била симбол све вријеме, порушена опет, 1972. године, а на њеном је мјесту 1974. подигнуто Meštrovićevo здање, Његошев маузолеј – фараонска гробница, по ријечима Меше Селимовића.

Иако рушење маузолеја није – повратак цркве на врх Ловћена јесте нужност. Зашто? Зато што је Његош оставио у аманет гдје тачно жели да буде сахрањен, а пожелио је да то буде у скромној цркви „на вршини“, на којој је „вазда љетовао и сто путах гледао облаке ђе из мора дођу на гомиле“.

Имати честицу Ловћена значи посједовати симбол слободарске, његошевске Црне Горе, дјелић „Горским вијенцем“ опјеваног, нашег највишег врха.

Камен са врха Ловћена је свет, иако неосвећен, јер је уроњен у Горски вијенац владике Петра II Петровића Његоша. Сваки је дјелић Ловћена, отуд, постао дио легитимне националне митологије. Имати дјелић Ловћена, постало је могуће. Не због сувенирних пара. Због идеологије.