Никола Маловић: Гори Бока

Судећи по новом првом устанку српског народа (први је био против К-19), неће бити Прајда. У недељу, 15. августа, хиљаде Београђана су рекле историјско не ЛГБТ+ идеологији

Васпитаван од стране државе и уз Ћопићеву пјесму „Армија стражу чува“, заиста сам живио спокојно и тврдо вјеровао да постоји оружана сила која је будна и док ђаци спавају. Криво сједи, право бесједи – било је тако.

Након што је глобална закулиса одлучила да економски поједе југословенску творевину, обрели смо се у нејаким републичицама чији су лидери, сваки у свом тору, грмјели како ћемо посад живјети боље, јер ако смо и браћа, кесе нам нису сестре. Ово последње посебно важи за клети распад задње ЈУ-честице, Србије и Црне Горе.

Море народа и данас, посебно на трагичном Цетињу, живо вјерује да је Црна Гора заиста самостална, заиста независна и заиста суверена држава. Не дирајући ни у чију вјеру, ваља нам се оком низ ове редове спустити ниже, као низ Ловћенске серпентине, до Боке Которске.

Са нулте се надморске лако може полемисати у вези са Његошевом опсервацијом по којој онај „ко на брдо ак` и мало стоји, више види него онај под брдом“. Владика црногорски, трагични јунак косовске мисли, Србин посве, био је као државник „бранич жене и ђетета“.

За разлику од њега, у временима у којима живе потомци предака чије се кости окрећу у гробовима, па и Његошеве на врху ловћенског сумерско-вавилонског саркофага – видимо супротно, посебно са наплативе обале, да смо се обрели у творевинама што себе интензивно зову државама, но које никога не штите, нити то могу. Толико су лажне, толико су неспособне, толико су презадужене, и толико понижене – да их могу водити само прваци никли из негативне селекције људског материјала. Унутар тих склопова нема етике, нема патриотизма, вјере, скрби о народу. Само пара, и ореол око главе у огледалу с нечијом туђом руком што дипломатски тапше раме. Ради ти, сине, посао због ког смо те изабрали.

Да рецимо сада, но не дај Боже, Црну Гору погоди опет катастрофалан земљотрес, што би чињела Црна Гора? Како би и чиме, којим кадром, с каквом опремом, помогла „угроженом становништву“?

Да рецимо сада, ма не дај Боже, на Црну Гору крене сунит згађен Европом, би ли јој помогла Европска унија? Мрднуо прстом да ли би Нато?

Да из Африке полети море скакавацах, би ли Црна Гора имала чиме да се брани од пошасти која наочиглед једе сву зелену храну?

Да попусте уставе иза страшних суша и крену поплаве, да ли би Црна Гора знала како да се одбрани?

Црна Гора је потпуно неспособна да помогне народу у случају велике невоље.

Године 2017. појавила се фотографија названа „Луштички вулкан“. Тог је љета највеће заливско полуострво стао да изгара пожар. Црна Гора мјесец дана (!), од средине јула до средине августа, није била у стању да угаси ватру. Мјештани и ватрогасци нису могли кроз макију – непроходну медитеранску џунглу, а за све се вријеме плам хранио смрчама, магињама, медитеранским боровима и маслинама. Када се у августу 2017. ватра домогла шуме борова пуних смоле, кад и шишарки које запаљене лете као бомбе и шире плам – дим се дигао километрима изнад полуострва, као да је потекао из гротла вулкана.

Зашто Црна Гора није угасила Луштички вулкан? Зашто је Црна Гора уопште постала земља у којој пожар – током гинисовског трајања – хара  највеће заливско полуострво?

Зато што је владајућа странка – рукама које су кроз коруптивни народ на врх Ловћена изнијеле Мила Ђукановића да са брда боље види и најдуже влада – године 1993, за свега 8.4 милиона долара, продала четири исправна авиона типа канадер, 13 резервних мотора за те авионе и још много опреме и резервних дјелова.

Пазимо…

На земљи гдје је свега десетак година раније армија стражу чувала, самосталне су и суверене битанге са врха Ловћена продале четири исправна авиона за гашење пожара иако сваки – данас – вриједи 30 милиона.

Да ли тако замишљамо домаћине међу државницима? Не, тако мислимо о распикућама и народним непријатељима, слугама колонијалних окупатора и људима који су визију, ако су је икад имали, конвертовали за паре на рачунима тамо далеко, за линије бијелог, за секс, за приватне комаде обалне географије пер ла финта иностране власништвом. И у медије.

Ни по јада да се сваке године изнова не запаљују нови пожари по Бокељском и Црногорском приморју. Земља без канадера доживјела је да у јулу и августу горе два велика полуострва, између Хрватске и Боке, и Врмац – између Тиватског и Которског залива, те километри залеђа, изнад Херцег Новог, Рисна, Пераста и Котора. Чувени EXPEDITIO је упутио апел Влади Црне Горе да се тражи помоћ за гашење пожара који пламте унутар Природног и културно-историјског подручја које се налази на листи свјетске баштине  UNESCO-a од 1979. године: гори вриједна шума ловора и кестена, гори типична медитеранска вегетација, угрожени су историјски локалитети, древна села, црква Св. Ане изнад Пераста са фрескама Трипа Кокоље, угрожене су куће у залеђу Боке.

Црна је Гора у једном тренутку, кад се пожар спустио до мора у мореузу Вериге, позвала у помоћ пријатељску Хрватску, одакле потом није стигао нити један канадер.

Војска Црне Горе узела је да из хеликоптера гаси пожаре, али с истим учинком као кад би врабац кренуо на ватру водом из кљуна. Чинили су што су могли, да гласачима покажу како јесу, јер за боље Војска Црне Горе и није опремљена. Једини спас у приликама када влада ватрена стихија је авион канадер, а њих је четири комада продала официјелна Црна Гора – чији политичари и данас проневјере 30 милиона за мјесец, колико кошта један авион за гашење.

Ваља обратити пажњу и на синхроницитет, по коме се Медитеран увијек пали пред буру. Пожари ничу као по команди. Иза пројекта #Fireworks у склопу агенде климатских промјена крије се циљ подметања пожара широм свијета, руком ангажованих спавача-пиромана око обалних градова или пак дроновима у удаљеним континенталним подручјима.

Живимо у временима у којима медији преносе вијести које су генерисане, унапријед осмишљене да се догоде. До јуче је гледалац био као пас коме су бацали информативну коску, а данас је излудио, јер јури десетине наоко занимљивих и наоко актуелних тема мјесечно, да не зна на коју би страну, не зна гдје би своју пажњу усредсредио прије.

Прије неголи ће Бог кишом угасити пожаре по Приморју, цетињски је фрик побио 10 људи, укључујући и дјецу. Број наводно обољелих од короне расте. Расте и инфлација. Да ли ће бити струје? Да ли ће бити гријања на зиму? Да ли ће бити прајда, да ли ће Београд да буде престоница европске Содоме и Гоморе?

Судећи по новом првом устанку српског народа (први је био против К-19), неће. У недељу, 15. августа, величанственом литијом од Патријаршије до цркве Светог Марка, хиљаде Београђана су рекле историјско не ЛГБТ+ идеологији.

Патријарх српски је у Боки, у Херцег Новом, у манастиру Савина, 15. августа 2022, рекао да је глас народа, по том питању, и глас Бога. Или бар ја тако тумачим ријечи човјека који је пољубио руку папи.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 8. 2022)