Никола Маловић: Бока Которска – трећа циркумнавигација (програмски путопис)

Да је лако опловити Боку Которску, друштвене би мреже врвјеле од славодобитних фотографија оних који су успјели у подухвату, но – таквих фотографија њема. Нема чак нити једне туристичке бродске линије која нуди циркумнавигацију јединим фјордом на Медитерану: ни из Котора, ни из Херцег Новог, ни из Тивта. Зато се у историју обалне пловидбе уписује свака заливска циркумнавигација. Ово је прича о трећој. Пазимо…

Немало сам се изненадио када сам, уређујући коначно издање „Историје бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића – књиге од националног значаја (Књижара Со, 2015) – пронашао многе моје поморачке претке под заставом руске царске морнарице. Као човјек од врсте која хвали море али се држи краја, породични сам плаво-бијели образ, у фамилији пуној помораца током чак 11 обалних генерација, ја освјетлао тако што сам годинама био професор српског језика и књижевности у древној которској Поморској академији.

Да ли на морском путу од Уранополиса до Јовањице, да ли на копненом путу до Атоса јуна 2016. године – родила ми се идеја да постанем први Бокељ који је опловио Боку. До тог тренутка то још нико није урадио, па сам повукао конце, и са бокељско-београдском посадом чији сам и ја био члан, отиснуо се на пут једрилицом, на вијађ пун морских тишина али и опасних вјетрова, назубљених хриди, азурних плићака, седам острва и три стара града.

Током моје прве циркумнавигације Боком нагледао сам се до те мјере сувишака љепота да сам пожалио што са мном није и супруга Викторија. Јер, колико год с копна мислили да је Бока Которска лијепа, тек с мора видимо да је управо бајковита. А да бисмо је удвоје склопили у оку, морали смо да је опловимо у цугу, што је од циркумнавигације 2022. направило љубавну причу, током љета у коме још увијек славимо 30 година откако смо се у животу срели. Пред нама је било, па, једно од можда свега три путовања нашег живота.

Дана 4. септембра 2022. укрцали смо се на бродић француског произвођача „Banetu“, модел „Antares 650“, с уградним енглеским мотором фирме „Perkins“, који развија снагу од 80 коњских снага и брзину од 12 наутичких миља. Капетан нам је био уједно и велики пријатељ, отац Нико Урдешић, парох највећег заливског полуострва Луштица – 47 квадратних километара велике географије, са 18 православних цркава и једним острвским манастиром.

На пут смо се запутили с пола форце, без преше, брзином од 6 наутичких миља, из Кумбора, смјером контра казаљке на сату, не само стога што је такав сваки литијски пут око храма који прославља своју славу, већ и стога што је лакше пловити низ куренат – морску струју.

Вријеме је на нашем путу било лијепо, с мало облака и са умјереним вјетром.

Прва фотографија коју сам направио имала је у фокусу одавно напуштени хотел „Плажа – Зеленика“, једини сачувани хотелски објекат с почетка 20. вијека, из 1902. године, која се рачуна као нулта у развоју модерног хотелијерства у Боки Которској (треба ли да кажем и у Црној Гори?). Други бисер био је камени комплекс потпуно обновљеног млетачког лазарета с великом марином, па онда манастир Савина сав у зеленој дубрави, потом херцегновски Стари град, с кулом Форте маре и градском луком Шквер, у којој свак ко је у град стигао морем, опажа велики бронзани споменик краља Твртка Првог, који је 1382. подигао овдје „трг соли продаванија“.

Стање ствари

Моја је намера била да шест година након „Бокељске експедиције 2016“, медијски оглашене као „Опловљавање природних и културних знаменитости Боке Которске прије њиховог уништења незнањем и новцем“ – ново опловљавање Боке прође у медијској тишини, но ипак као опход старосједилачке страже у вези са обалним стањем ствари.

Три пара очију снимала су током цијелог дана, од јутарњих часова до сумрака, како је Бока недопустиво нападнута крупним инвеститорима чије дозволе за градњу унутар подручја под заштитом Унеска имају подгорички печат али и заливско издајство мјерено новцем с друге стране кантара. Било је мучно, у почетку пловити поред острва Мамула, на улазу у Залив, с рестаурираном тврђавом претвореном у луксузни хотел за богате госте – кад се зна да су на том мјесту у Првом и Другом свјетском мучени и убијани родољуби. По први пут за 79 година, на Дан сјећања од расформирања логора Campo Mamula, на острво су 10. септембра сишли само општинари и субнорци, сви са маслом под пазухом. То су људи који су дали сагласност да се од бокељског Аушвица направи хотелски острвски комплекс.

Било је нечег чудесног наћи се опет на прагу заливског космоса: с десне стране остао је рт Ошто, у даљини плава линија која се спаја на мјесту сусрета неба и мора, и рт Арза с истоименом монументалном аустругарском тврђавом зиданом утврдо – с лијеве пак стране излаза из Боке.

За разлику од многих мојих предака заступљених у књигама с плаво-бијелом тематиком, ја никад нисам прешао невидљиву линију коју творе рт Арза – рт Оштро. С друге стране Викторија, моја супруга, која је упијала димензије што их као Бокељка са Дорћола види по први пут, живјела је као дијете у Малезији, а у Бурми је на путу за школу сваког дана у Рангуну пролазила поред златне пагоде Шведагон.

Прву бутељку бијелог отворили смо кад смо пасали Мамулу, јер би прије тога било неприлично. Отац Нико је по први пут бродићем пребродио плићак између рта Арза и манастира Ваведења Пресвете Богородице на шкољу, уроњеног у флуоресцентозелену боју. Махао нам је монах онај тамо. И ми смо њему. Пловили смо пратећи вијугаве контуре Боке, све вријеме.

Отац Нико је прстопоказао на велико полуострво Луштица. Његов предак, Грк, ту се насукао прије неколико вјекова, и остао. Отац Нико је 12. поп из куће по женској линији, а по мушкој има дар прозорљивости, наслијеђен од ђеда Спасоја Никова и прађеда Ника Маркова. Кад шаком додирне нечије запешће, прстима мјери степен негативизма и стреса. Отац Нико има моћ да унутар четири посебна разговора прати сва четири, и да симултано одговара на питања потекла са четири мјеста у исто вријеме.

На нашем путу здесна налијево, низ морску струју, сретали смо све врсте пловила: туристичке бродиће, катамаране, једрилице, јахте, бродице и барке, глисере, скутере…

Почесто, људи су нам махали, и ми њима, јер тако налаже наутички бонтон током обалне пловидбе.

На средини унутрашњег дијела полуострва, након прокопа за подморнице ЈНА, поред мјеста Пристан, прекопута луксузног ризорта Портонови, налази се гомила плутајућег војног гвожђа које сам узео да фотографишем. Па су скочили они тамо Црногорци чинећи ми моте рукама да престанем да фотографишем, али су ми само могли ставити соли на реп. Слегао сам раменима и тиме им са бродића поручио: Јебига, драги моји црногорски војници. Двадесет и први је вијек, подморнички дронови само што вам нису ушли у пасуљ са кобасицом, а ви и даље некоме забрањујете да вас фотографише?!

На бродском менију су биле двије делиције из Викторијине кужине. Гибаница и чоколадни колач са вишњама.

Отац Нико је, на пола првог слатког залогаја, док смо се приближавали Кртољском архипелагу са трима острвима, Госпом од Милости, Светом Марку и Михољској превлаци, рекао да му се плаче. У устима је имао баш-колач од старинске врсте, сличан оном што га је правила његова покојна баба, Луштичанка.

Пловидбом кроз плићак између острва Свети Марко и Михољске превлаке, одали смо почаст Светом Сави који је баш ту, 1219, на Превлаци – што је плимом острво а осеком полуострво – основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.

Викторија и ја смо се љубили ту и тамо. У чело, у раме, у усне. Нисмо могли да вјерујемо у што већ сатима гледамо. Љепота, дивота, красота, пуноћа, у медитеранском колору, с благословом, унутар једног од званично најљепших залива на свијету.

С једне стране острва Свети Марко било је канда бесплатно сидриште множине луксузних јахти, а са друге стране прво класно раздвајалиште Бокеља, луксузно насеље и мега-марина, Порто Монтенегро. Како тај порат описати на мало простора? Дужински метар мега-јахте – милион евра.

Током друге флаше бијелог, бродили смо дуж обала идиличног унутрашњег заливског полуострва Врмца.

Будући одличан појац, отац Нико је запјевао, клапски: – Ју те сан…

А ми смо отпјевавали: – Ју те сан се, зајубија.

И онда заједно: Друге не би, пожелија… И даље. Љубавна пјесма, у облику писме, орила се Заливом. За њом друга, и све тако, из три грла.

Ушли смо у тјеснац Вериге, између ртова Св. Недјеља и рта Опатово, гдје је Залив најужи и гдје је сићушна црква Госпе од Ориза на мјесту на ком се у легендарним давнинама насукао једрењак пун пиринча.

Ушли смо у дио Залива који је под протекторатом Унеска. А и ту се гради као да Унеско не постоји. Или као да никог нема ко би Унеску могао да дојави да се бетонира немилице.

Унутрашњи дио Боке са Котором као туристичком меком, Перастом као барокним бисером, Добротом као насељем пуним капетанских камених кућа и палата – има ину вибрацију, културолошки је друкчији, с више видљиве Венеције, с потиснутим православљем и ушушканом између римокатоличких цркви првом копијом Његошеве капеле у Прчању, с много евидентног новца уложеног у некретнине које сежу до опасно окомитих каскада, елитни је дио јединог фјорда на Медитерану. Када кажем елитни, тада мислим да ће сваки сезонски становник Порто Монтенегра или Луштица Беја, доћи на поклоњење Котору.

Котор би требало да буде главни град Боке. Но, ни са једне стране уласка у Боку не пише: Бока Которска. Умјесто да которски властелини финансијски колонизују некадашњу варош Подгорицу, Подгорички су политичари себи временом финансијски подредили Котор. Град са фортификованим брдом изнад језгра што га је Стефан Немања звао славним, стоним и љубљеним, сада је монтенегризован, кроатизован и умногоме иностран власништвом. У Котору столују бискуп и хрватски конзул, ту је масонска ложа, ту је шпијунско поигриште, док Бококоторског архијерејског намјестништва, гле, више нема (укинуо га пок. митрополит црногорско-приморски).

Побратим посестрими Венецији, Котор је цивилизацијска оаза у каменој пустињи, из које му стално долазе нове генерације да би га освојиле. Зашто Котор, коме се слатке воде љети заслањују допушта сопствено разводњавање, зашто се не брани? Биће зато што је и он оболио у епидемији током које су пострадали сви умови с бијелим бубрезима који су промишљали глобално а дјеловали локално. Подгорица ће упропастити Котор. Црна Гора не зна да има излаз на море.

У бродићу смо пред Котором наздрављали. То је мој родни град. Викторија и ја живјели смо годинама у каменој кући на обали мора и успављивали се шумом таласа. Планина Пестинград увијек је, као Арарат, сидрила око себе облаке. На два метра раздаљине прошли смо поред једрењака-крузера у которској луци и наставили даље…

Заједно с нама, око Боке, пловиле су Богородица Тројеручица и неке друге мале иконе, с намјером да и оне учине циркумнавигацију. Током „Бокељске експедиције, 2016“, фототипско је издање првог Његошевог Горског вијенца из 1847. г. заједно с посадом опловило Залив, дочим су овога пута иконе биле те које су у литијском поретку, здесна налијево, под небеском куполом, саме себе освештале плаво-бијелим искуством.

За разлику од прве и друге циркумнавигације током којих је било излазака на копно, трећа циркумнавигација обављена је без изласка, што подвигу даје додатну чаролију унутар навигације по кори од ораха.

Током треће опловидбе, у мору температуре 26 степени, између Ораховца и Пераста су се, с вином у рукама, окупали капетан, отац Нико, и Викторија. Прва жена која је, да се зна, учинила наутички ђир по Заливу.

Пловидба између Пераста и тамошња два острва, Светог Ђорђа и Госпе од Шкрпјела, наставила се водама Рисанског залива, све по ободу, па поред Турског рта поново мореузом Вериге, до Тиватског залива, и кумборске тачке из које смо кренули около.

Помињали смо у причи патријарха српскаго, гејеве, Михољско љето што слиједи, кад и велики рат пред нама.

Пловидба вијугавим заливским контурама у дужини од око 100 километара трајала је 9 сати, брзином од 6 наутичких миља (1852 m).

Трочлана посада обишла је заливски космос као старосједилачка народна стража. Опазили смо метастазе Боке Которске на свим мјестима гдје су се, размичући древни начин постојања, силом уметнули луксузни ризорти. Горе од тога – што може бити само смрт заправо – јесте оријентација свих заливских комунитади према геополитички самоубиственој Подгорици.

Прво и друго историјско опловљавање Боке Которске

Звучи куриозитетно, али нико да се зна није опловио вијугаве контуре Боке Которске до 2011, када су Влатко Игнатоски и Бокељ Миро Марушић, чланови екипе „Obala naših unuka“, у склопу истоименог међународног пројекта, снимили линију Боке Которске и Црногорског приморја у HD технологији. За тај подвиг сазнали смо непосредно уочи друге циркумнавигације!

Четворочлана посада једрилице „Бавижела“ пак, коју сам окупио као идеолог „Бокељске експедиције 2016“, опловила је 27. августа 2016. године Залив уз официјелни наратив: „Опловљавање природних и културних знаменитости Боке Которске прије њиховог уништења незнањем и новцем“.

Чланови посаде, у једрилици названој по питомом перашком вјетру, били су капетан Златан Златковић, једриличар и свјетски путник с преко милион километара у точковима (Београд); Милан Тодоровић, издавач, човјек који је на једрењаку препловио Пацифик (Београд); Синиша Луковић, новинар и публициста, најбољи познавалац пругастоплаве историје јединог фјорда на Медитерану (Тиват), и ја, писац (Херцег Нови).

Сви смо ми, чланови „Бокељске експедиције 2016“, били униформисани у морнарске мајице, хранили смо се туном из конзерве, хлебом и воћем, а на рту Госпа од Анђела добили смо литар мостарске „Жилавке“ од Мира Марушића – првог Бокеља који је опловио Боку.

Пловидба вијугавим заливских контурама једрилицом „Бавижела“ трајала је 15 и по сати.

Бродски сонар

Бродић оца Ника имао је сонар, па смо, запричани, све вријеме бацали поглед на тренутну дубину, изглед морског дна и на јата риба изнад којих смо пролазили. До тог сам тренутка мислио да је море постало бунар, што се риба тиче. Па, иако није било изловљено, по ријечима не само рибара него и добровољног ватрогасца, свестраног оца Ника, море су стале да насељавају рибе које је све теже уловити. Пропорционално техници, која их као увијек гладне проналази у невеликим заливским дубинама, постале су мудрије.