НИКОЛА ЈОВИЋ: Рат и мир у Новорусији – извештај из Донбаса (2)
06.07.2022. - 10:14
Насловна фотографија: Никола Јовић/Печат
Једно је гледати преко медија како се западне елите утркују ко ће више оружја да испоручи Украјинцима, а нешто сасвим друго гледати на терену стварне последице тих испорука
После још једне једва проспаване ноћи у Доњецку, који наравно (и нажалост) исто није спавао услед непрестаних упозорења ваздушних сирена о надолазећој опасности, окупљамо се испред хотела и настављамо обилазак. Аутобус стаје изненађујуће брзо, свега неколико минута од укрцавања, те са чуђењем излазимо. А имамо шта и да видимо.
Једно је гледати преко телевизије и осталих медија како се лицемерне политичке, финансијске, медијске и друге елите „утркују“ ко ће Украјинцима дати више новца за оружје, а друго гледати где то оружје завршава и које су последице те помоћи. У Донбасу то оружје углавном завршава на цивилним објектима. Пошто војних – нема. То доста говори о „заосталости“ руских војника, који своје ефективе не распоређују по цивилним објектима и локалитетима, за разлику од украјинских „колега“.
Налазимо се пред основном школом коју је разорило најсавременије оружје које је Украјина добила од САД. Школа је гађана у мају. Срећом деца су била на онлајн-настави због непосредне ратне опасности, али је учитељски кадар био у згради. И страдао. Двоје погинулих и преко 10 рањених је биланс украјинског напада на овај војни циљ. Неко би сада гневно и резигнирано закључио како Украјинци нису зато добили оружје са Запада, него да би се борили против руске војске. Неко други би им можда одговорио да су га добили управо зато. Јер цивилне мете у Донбасу, нарочито у Доњецку, служе као „врећа за ударање“ и истресање фрустрације због ратних пораза на фронту, и тако већ пуних осам година. У обилазак школе нас води учитељица која је тај дан присуствовала смрти својих колега. Тешко је гледати некога ко се буквално тресе док вам препричава трауматичне догађаје, свестан да мора да се жртвује и поново преживи све то како би истина испливала и нашла се објављена у „белом свету“.
На поду је расуто стакло, свуда су ситни комади гелера, кроз разбијене прозоре струји ветар, а празне школске клупе и весели плакати на зидовима су једино што указује да су овде некад седела деца. Гађајући школу (или било који цивилни циљ) Украјинци су открили главни разлог и карактер овог рата (макар из њихове перспективе) – онај просветни, језички, културни, идентитетски чинилац, желећи да избришу помен свега руског из Украјине, па макар то били – поред њихове просвете и културе – и сами Руси.
Потом одлазимо на место где је „наплаћено“ и узвраћено у великој мери ово цивилно страдање, али не цивилним страдањем с друге стране већ војним поразом. А у досадашњем току рата Маријупољ и нарочито челичана Азовстаљ највећи су пример тог типа.
Фабрика без радника
Пут кроз Маријупољ је сличан као и јуче, само данас улицама махом разрушеног града који се полако обнавља не идемо ка плажи и луци, где се сада спокојно купају и уживају напаћени људи, а живот полако враћа у нормалу, већ на другу страну – у град мртвих. Како се приближавате Азовстаљу, тако се полако и неприметно назире у ваздуху и општем амбијенту нешто сабласно и забрињавајуће, што наговештава велику патњу, смрт и страдање који су овде донедавно били свакодневица. Аутобус стаје испод великог и дугачког моста који води ка овом челичном комплексу. Много је прашине и песка које ветар несметано баца с краја на крај. а сунце које нас тог дана није штедело доприноси да имамо утисак да обилазимо неки давно напуштени војни објекат на Блиском истоку.
Пењемо се полако полуразрушеним степеницама до моста који је у току борби за једне био мост ка победи, а за друге мостобран за надируће непријатеље. Широк је таман толико да се на њему у пуној брзини може мимоићи неколико већих возила у оба смера. Али њих сада нема и пут је уништен обиљем рупа од граната, мањи и већи фрагменти шрапнела и гелера су свуда по путу, спржена и огољена војна возила и аутомобили су са обе стране и буквално морамо да пазимо на сваки корак док пролазимо овај део пута.
А када поглед подигнете с пута, ризикујући да тако нагазите на нешто и потенцијално се повредите, пред вама искрсава овај челични комплекс у свој својој величини, чиме се његово уништење чини само већим и страшнијим. Уз обе стране пута се налазе руски војници, наша стална пратња, и кроз разговор с њима сазнајемо да су сви они који сада воде групе новинара овде учествовали у борбама против нацистичког пука „Азов“ и у ослобађању Азовстаља. Они, такође, изнова проживљавају своје трауме и обилазе места тешких бојева где су изгубили саборце и драге људе, како би истина отишла макар до дела света који је и даље спреман да чује мишљење другачије од оног које намећу мејнстрим медији Запада. Срећом по њих (и нас), то је већина човечанства.
На једној раскрсници нас дочекује возило хитне помоћи и цистерна с водом и наши домаћини нам објашњавају да је ту неопходна медицинска помоћ у случају да неком позли од сунца, жеђи, призора или мириса које следе. Не баш охрабрујући увод у најважнији део посете. Свега неколико метара даље нам свима бива јасно на шта су мислили: специфичан мирис за који нико није морао да нам нагласи да представља мирис лешева. Истина, до наше посете је већина склоњена, сахрањена и однесена на неко друго место, али земља по којој ходамо много дуже од људског ока памти шта је ту донедавно лежало разбацано у десетинама и стотинама.
Крећемо ка ономе што нас је све највише интересовало – подземним тунелима и бункерима „Азова“ испод бетонских зидова. Некадашња совјетска атомска склоништа, направљена дубоко под земљом како би издржала веома разорне ударе, у овом рату се обилато користе за извођење операција, као логистички центри за скривање и пребацивање оружја, материјала и људи. Силазимо полако у један такав комплекс, мирис од малопре се интензивира и меша с мирисом устајалости, влаге, буђи, запуштености и свега осталог што имплицира да су ту у неповољним условима дуго живели људи.
С десне стране, као знак добродошлице, црно сунце. Онима који знају шта ово значи нема потребе додатно објашњавати. Онима који за припаднике батаљона „Азов“ (који сами за себе говоре да су нацисти, што потврђују иконографијом, изгледом и свим осталим) тврде да немају никакве везе с нацизмом, ово такође не значи ништа. Још једно спуштање степеницама надоле и долазимо до централне просторије. Велика и мрачна подземна база где се налазе кревети, ормани, постери на зидовима, оружје и муниција, остаци хране, гардеробе и свега осталог.
Трула копија
Осећао сам се као да сам ушао у неку недавно напуштену базу СС-а у Другом светском рату. Само је ово било кудикамо горе, пошто је „Азов“ гора и беднија копија СС-а, што не треба схватити као комплимент овој немачкој јединици већ потврду општепознате чињенице да је украјински нацизам само бледа и трула копија немачког. Богу хвала, и с далеко мањим дометом.
Првобитну намеру да узмем неколико ситница из Азовстаља као сувенир сам напустио када сам видео шта се све ту налази и каква је општа „атмосфера“ овог заиста уклетог места. Сетих се у тим катакомбама приче једног руског пријатеља, коме су са више релевантних места потврдили да су се ту вршили сатанистички обреди и ритуали, а да није било искључено ни приношење људских жртава, наравно заробљених Руса. То и не делује тако нестварно када се узму у обзир тетоваже готово сваког припадника из последње групе азоваца која се предала Русима, где су обележја са сатанистичком симболиком била забрињавајуће честа. Тада сам схватио да ми са тог места, осим репортажа, слика и снимака, ништа не треба, да оно обилује нечим заиста демонским и нестварним. Надовежите на то приче о биолабораторијама и имате савршен рецепт за сценарио неког научнофантастичног, постапокалиптичног филма, о чему је у претходном броју нашег листа писао Божидар Зечевић.
Враћамо се на површину, где је ваздух чистији, али такође испуњен мирисом трулежи и распадања људских тела. Руски војници нас упозоравају да не нагазимо у „баре“ у контурама човечјег обличја, јер се ту налазио леш, и стога ћемо тај несносни мирис понети и тешко га се отарасити. О лошим успоменама да не говорим…
Затим обилазимо један од дугачких ходника и тунела који су махом и даље остали неистражени и нису разминирани, или макар и даље нису доступни очима новинара и јавности. На наше знатижељне молбе и питања о биолабораторијама, заробљеним висококотираним војним службеницима из западних земаља и свему осталом, војници су одговарали само симпатичним осмехом, који је указивао да информације нећемо добити. По систему „дај шта даш“ пристајемо да макар то чему смо добили приступ што боље проучимо и испитамо, па настављамо даље.
У сваком случају, ово место је превелико да би се за дан видело, те постаје јасније зашто је требало толико времена да се заузме и зашто се толико дуго бранило. При повратку ми један локални Рус објашњава како је текао ток операција и где је било последње место пружања отпора. У нади да ће ускоро свима бити доступно више информација које читав свет жели да сазна, напуштамо овај град духова. Испраћа нас ветар који језиво лелуја између разрушених челичних кровова и тако ствара једини звук који се овде може чути, наравно поред зујања мува око раније поменутих „бара“.
Бердјанск, Мелитопољ, Крим
Последњи дан нашег обиласка започињемо у Бердјанску. Овај лучки град је, уз Мелитопољ, заузет без икаквог отпора још на почетку рата. У граду је већ споменик руском војнику – ослободиоцу, а град функционише нормално, без знакова и трагова рата. Ови градови су део Запорошке области, која је наравно најпознатија по запорошким козацима. Као и толико пута у прошлости, ова област је и данас растрзана између Истока и Запада, а преко њене територије се, између осталог, ломи даља судбина сукоба који ју је од самог старта по значају прерастао. Нажалост, сада потомци некадашњих козака са ових простора ратују међусобно, али је срећом и даље више Тараса него Андреја, тј. више оних који су уз Русију но уз Запад.
На путу од Бердјанска до Мелитопоља почела је киша, па сам задремао, а када је аутобус нагло стао и када се зачуо глас водича да ту накратко излазимо, помислио сам да сам прошао кроз неки временски портал који ме је вратио у околину мог родног града Суботице. Јер та житна поља Мелитопоља (и уопште пејзажи украјинских житишта) неодољиво подсећају на нашу Војводину, што и није чудно ако се зна да је тамо и овде код нас најплоднија земља у Европи, црница или чернозем, па самим тим и слично изгледа.
Око тог украјинског жита се данас воде бројни политички спорови а пошто смо претходних дана гледали луке из којих оно (не) плови на Запад, сада гледамо и где оно настаје. Следеће стајање је толико растерећујуће и „извансеријско“ да такође заслужује да се спомене. Недалеко од тих житних поља стајемо у један велики воћњак који се простире, рекло би се, километрима унедоглед и ту нас дочекује домаћин, вредни човек онижег раста, карактеристичних бркова и широког осмеха који ме је подсетио на наше војвођанске Лале. Спремио је за нас десетине гајбица са трешњама које сада слободно извози, у Русију наравно, пошто му је претходна власт, украјинска, знатно отежавала и онемогућавала сваки вид привредне активности. Погодили сте, зато што је Рус.
У Мелитопољу обилазимо центар града и присуствујемо конференцији за медије нове градске управе. Претходна је била из редова припадника екстремистичких украјинских паравојних формација и слала је, након принудне мобилизације, своје руске грађане да се боре против руских војника, али им то није помогло. Ту је Русија почела да дели своје пасоше и држављанства, што указује на потребе и жеље локалног становништва за тим, а с друге стране имплицира могућност дугорочног „задржавања“ званичне руске државе.
Крећемо ка Криму а читав пут нас прати киша и рупе с обе стране коловоза. Истим овим путем, само у супротном смеру, прошла је руска војска у данима након 24. фебруара, надирући с Крима према Одеси, Запорожју и Маријупољу, ослобађајући (или освајајући, у зависности од тога кога питате) све успут. За разгледање Крима овај пут нема времена, пошто нас у Симферопољу чека војни авион који треба да нас вози за Москву. По мрклом мраку стижемо и укрцавамо се. Будим се у Москви, завршавам своје путовање на истом месту где сам га и започео.
Довиђења Донбасе, довиђења Новорусијо, до наредног пута.
Остатак фотографија из Донбаса можете погледати на ОВОМ линку.
Извор Печат
