Никита Сјурдјуков: ПОКАЈНИЧКИ ОПТИМИЗАМ ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА

Никита Сјурдјуков

Зашто многи мисле да је Достојевски мрачан писац?

„Не могу да читам, превише је депресивно, у животу већ има довољно мрака. Ово је најчешћа притужба на адресу Достојевског од његових неостварених читалаца. Ако зађете мало дубље у суштину приговора, можете чути и нешто овако: „Ма ту су сви хистерични, ненормални и некако болесни… Он је сопствену епилепсију пројектовао на све нормалне, здраве Русе!“

А поред тога, наравно, помиње се недовољна уметничка вештина: он, кажу, није умео да пише, рецимо – „округли сто овалног облика“ и друге мим-фразе скупљене са интернета.

Ове тврдње нису плод савремених спекулација, нити тековина просвећене критике, која се дрзнула да одбаци стереотип о величини и неприкосновености руске класике. Неостварени читаоци само репродукују оно што је давно – крајем 19. века – формулисао први порицатељ Достојевског. Реч је о публицисти и социологу Н.К. Михајловском, идолу тадашње просвећене – тј. нихилистички оријентисане омладине. Двоструко је карактеристично да Михајловски пише своје критичке чланке о Достојевском само неколико месеци након његове сахране – очигледно, као реакцију на опште узбуђење које се догодило тим поводом. У тим чланцима Михајловски ће формулисати своје добро познате тврдње: „сурови таленат“ који ужива у сценама мучења са морбидном сладострашћу; лош писац који не уме да на време стави тачку на реченицу; коначно, ретроградан и реакционаран – како бисмо без тога.

Због сумњивог контекста његових тврдњи – понављам, аутор их је обелоданио само неколико месеци после сахране Достојевског – Михајловски ће у штампи зарадити етикету „клеветника који трчи за погребном кочијом“. Ова ознака, међутим, неће бацити ни најмању сенку на перцепцију чланака Михајловског – и ево, данашњи читалац, опонашајући великог оригинала, понавља критику од пре века и по.

Није наш циљ да оповргнемо читавог Михајловског – задржаћемо се само на једној тачки његове тврдње: на суровости, или, преводећи на језик савремености, претераној мрачности и депресивности Достојевског. За Фјодора Михајловича, кажу, нема светла на крају тунела, а људима је потребна нада.

Рећи да то уопште није тачно – значило би лагати. Сам Достојевски је више пута истицао специфичност свог уметничког метода. „Хуље су ме задиркивале мојом необразованом и ретроградном вером у Бога. Те будале нису ни сањале о тако снажном порицању Бога какво постоји у Инквизитору“, пише он у својој бележници. То јест, порицање („депресивно“, „тмурно“) он остварује свесно. Али порицање, наравно, није последњи корак, није последња реч у његовом раду. Ко то одбија да види, ко своју пажњу концентрише само на „суровост“, остаје на нивоу „савремених атеиста, који у својој неверици само доказују скученост свог погледа на свет и глупост својих тупих способности“ (речи из истог записа).

Овде, потрудивши се да се бар делимично дотакнемо намера самог аутора, откривамо корен стереотипа о „мрачењу“. Управо читање Достојевског кроз оптику атеизма чини га депресивним, безнадежним писцем – читање, иначе, које се ширило у доба одређених менталитета код нас, чији кварни дах и данас траје – у доба кад је атеизам постао опште место.

Другим речима, суморност писца је плод безбожног читања, и ништа више. Доказ за то је вероватно најпознатији афоризам Достојевског, који се – упркос свој својој слави – испоставља као изненађујуће погрешно схваћен: „Ако нема Бога, онда је све дозвољено“.

Пошто смо начелно схватили корен перцепције Достојевског као суморног писца, покушајмо сад да га размотримо другачијим погледом.               Михајловски је, називајући Достојевског „суровим талентом“, у извесном смислу у праву – управо у истој мери у којој је Пушкин у праву кад своје године назива „суровим“. Достојевски следи Пушкина и велича слободу, јасно схватајући да се сва величина, читав домет самог појма слободе не може сагледати ван његове супротности са обичајима века.

Али какав је то морал? Каква је његова суровост? Наравно, то није суровост средњег века, и није суровост, рецимо, источњачких тиранија – Достојевски посебно разматра ту нијансу у оном истом Ивановом монологу о дечјој сузи: „код нас су незамисливе уши приковане ексерима, ипак смо ми европејци“.

„Окрутност” овог века генерисана је новим, „просвећеним” варварством, међусобним отуђењем људи, њиховим дивљањем једних према другима. Пушкин је то повезао са економском природом епохе: „Наше доба је трговачко; у овом гвозденом добу // Без новца нема ни слободе.” Достојевски иде дубље и види почетак прекретнице у петровском периоду историје, који означава својеврсни крај руског „златног доба“, московске патријархалне Русије.

Ево како Фјодор Михајлович карактерише ову прекретницу речима кнеза Мишкина: „[Пре Петра] људи су некако били од једне идеје, а сад су нервознији, развијенији, осетљивији, некако од две, три идеје одједном… савремени човек је шири“. Одмах ми падају на памет речи Митје Карамазова: „Широк је човек, преширок, ја бих га сузио“. Саме за себе, ове речи могу изгледати чак и као позитивна карактеристика: као, човек је толико широк да га никакве границе, ко год их поставио, неће обухватити, а он сам ће рушити које год хоћеш, јер човек звучи гордо. Митја је, међутим, потпуно искрен у својим размишљањима о сужавању: подсетимо се да је његова примедба изречена у контексту размишљања о идеалу Содоме и идеалу Богородице, који се, као што знамо, у срцима посебно развијених људи – истих оних који су „од две-три идеје одједном” – могу поклопити.

Управо у ове „две или три идеје истовремено” укорењен је сопствени, а не измишљени разлог за „тмурност” и „депресију” Достојевског. Неспособност да разреши противречности, да размрси Гордијев чвор многих идеја које једу једна другу доводи његове јунаке – Раскољникова, Ставрогина, Ивана Карамазова – у очај. Следећи њихову убедљиву реторику, губимо и нит наде.

Митјина чежња за „уским“, али у ствари природним, једноставним човеком „од једне идеје“ – то је суштина чежње за предпетровским временима. У хришћанском смислу то је чежња за детињастом, чистом, наивном вером, из чије колевке сви излазимо кроз неумољиву дијалектику самог хришћанства.

Али овде, у овој фази, Достојевски каже своју последњу, своју главну реч, коју може адекватно да уочи само читалац који се усуђује да положи испит вере који му је предложен.

У „Сну смешног човека“ јунак даје чудно признање. Наступивши у улози зле змије, подстичући људе на пад, он одједном примећује да је „њихову оскрнављену земљу заволео још више него кад је била рај, само зато што се на њој појавила туга“. Нема повратка у рај, као што нема повратка у предпетровско доба, у блажено стање „једне идеје“, нема повратка од туге одраслих у детињу срећу. Нема повратка еденској природи – првобитни грех је најочигледније, из тренутка у тренутак доказано стање људског постојања.

Ако желимо да кренемо на пут очишћења, онда тај пут треба да почне покајањем, признањем сопствене склоности греху, тим страшним расцепом људске природе.

Одбијање покајања – то је, у ствари, суштина приговора атеистичке свести Достојевском! Тај атеизам можда није рефлектован, није схваћен од самог читаоца; он функционише као по инерцији, али због тога није ништа мање реалан.

Достојевски само жели да укаже да је покајање могуће, и не само могуће, већ и делотворно, и да после њега човека чека оно што чини најинтимнију, најстраственију смелост његовог срца, корен свих жеља – повратак у дом Очев.

„Знате ли да би и свако од вас, само кад би хтео, сад могао да усрећи свакога у овој просторији и да све повуче за собом? И та моћ постоји у сваком од вас, али је тако дубоко скривена да је одавно почела да изгледа невероватно.”

Управо та вера – чврста, неуништива, која је прошла најтежу проверу снаге, вера у моћ људског покајања – омогућава нам да Достојевског сврстамо међу највеће оптимисте које је руска култура икада могла да произведе.